Грегоријански глобализам

ционарној доктрини је одговарао папски календар, као сурогат
хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и
православним календаром, као што су за римокатоличку страте-
гију на Истоку радили револуционарни покрети рушењем право-
салвних монархија.

Римокатолички раскол кулминира реформом календара

Већ у осмом вијеку папство се издвојило у засебну политичко-ре-
лигиозну институцију са самопрокламованим религиозним ко-
дексом, утемељеном на догмату о папском примату, о папи као
божијем намјеснику на Земљи; одакле папизам изводи право
прејемства на духовну и политичку васељенску власт. Циљ ри-
мокатоличке мисије на Земљи од тада је наметање политичке и
религиозне поглаварске позиције римског папе, а једно од сред-
става је и наметање папског календара.
Злоупотребом почасног првенства – “први међу једнакима”,
додијељеном римском епископу на четвртом Васељенском Сабо-
ру у Халкидону, папство присваја права римских царева – васе-
љенску власт Василевса. Послије пада Цариграда и погибије по-
следњег римског византијског цара, наследника достојанства римс-
ких царева, последњег такмаца идеји папског примата, папство
присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно
и царско право одређивања васељенског календара.
Папски раскол 1054. године достиже врхунац промјеном ју-
лијанског календара 1582. године, као и формалним раскидом са
“старом”, не само предхришћанском, већ и предпапском истори-
јом. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је
одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а
реформа календара Гргура XIII означава и календарски дискон-
тинуитет са предпапским предањем црквене и царске власти.
Као и “филиокве” (filioque – “и сина”), папски уметак у Символ
вјере, тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само
од Бога Оца,како је Црква исповиједала од почетка, и папска про-
мјена календара представља демонстрацију папске самовоље и
револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Кон-
стантинопуљу.
Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради об-
једињавања римокатоличке заједнице подијељене протестант-
ском реформацијом, учвршћивања свог царске и духовне сувере-
ности у Европи, али првенствено ради оспоравања православног
руског Цара, новог Василевса, и трећег Рима-Москве, наследника
царског достојанства новоромејских византијиских императора.
Користећи Истовремено ропство православних апостолских
цркава на Истоку под Отоманским царством.
Папа Гргур XIII (1502–1585), поглавар римокатоличке цркве од
1572. до 1585, познат по промјени календара, програмски је заодје-
нут ореолом хуманизма, али се његова прозелитска дјелатност
прикрива. Прозелитска пракса Папе Гргуа је била вишеструка,
огледала се у обрачунаима са протестантима и у унијатској ми-
сији према православнима. Године 1577. Гргур је основао двије
битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум,
ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, прије свега
Срба на Балкану.
Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њи-
ховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572. године.
Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подста-
као га је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардинали-
ма, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу
побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је
скована спомен медаља.
Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета, једна група
доспијева на тек откривену Флориду, да би их шпањолски кон-
квистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је
папа Гргур XIII упутио следеће ријечи, благословивши и тај кр-
сташки подухват: “Ми се радујемо што сте ослободили свијет од
тих биједних јеретика”.
Папство користи наводну потребу временског усклађивања
календара као повод за узурпирање царског права на одређивање
календара, али и за преузимање монопола у науци. Такође, узрок
папске борбе против развоја науке није супростављање “науч-
ном” позитивистичком просвјетитељству већ заштита ауторите-
та и монопола папства и у области науке. Папска историјографија
програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио
опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао
римски папа Силвестер II, “а он је био и астроном и конструктор
разних направа”.
Самопроглашени суверен светске моћи промјеном календара,
поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе про-
глашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што
знамо из историје ломача. Усмјереност папске промјене календа-
ра потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без ус-
клађивања вјерског поретка календара, најбољи је показатељ на-
хришћанске природе промјене папског календара; којом су пре-
кршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празнова-
њу Васкрса, вјековни богослужбени типик заједничке прославе
Васкрса свих хришћана.

Култ Времена

И мада би се, у астрономском смислу, оба календара могла прила-
гођавати тачнијем прорачуну времена, ни у формално-научном
смислу то није сврха календара, а поготову вјерском. Притом, са
научне тачке гледишта, грегоријански календар нема предности
над јулијанским, јер су то календари различити по својим прин-
ципима мјерења времена. Грегоријански календар је окренут
тропској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години,
услед гравитационог утицаја Мјесеца синедричка година дужа је
од сунчане (тропске).