Слободан Живковић
Достојевски у делу Јустина Поповића (1)
Пре Увода
“У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који
је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену дра-
матичност и језиву тргичност европског човека и свих његових
тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и
апокалипсис европског човека” – каже отац Јустин Ћелијски већ
у првим реченицама о Достојевском у Предговору за књигу Досто-
јевски о Европи и Словенству.
Кретањем кроз себе, човек описује пут између “Богочовека” и
“Човекобога” (све термини др Јустина Ћелијског) који је предмет
целокупног дела Достојевског: “Достојевски није увек савре-
мен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се
мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове
и жудно тражи све што је бесмртно у њему.” “За њега је Богочо-
век смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек
није друго до историски Богочовек: Исус Назарећанин.”
На том путу, што спаја све опречности (Богочовека и Чове-
кобога), налазе се све личности књижевног остварења Достојев-
ског. То је стаза падова и успона, најчешће свесно изабраног смера
кретања, по властитом избору јунака Достојевског, ређе по ну-
жности животних околности, присиле која долази споља. У оба
случаја личности Достојевског бивају потврђене као људи или
нељуди, хероји или антихероји. На било ком делу те стазе се нала-
зио, неопходно је да се човек сусретне са собом и тада ће доказати
себе као човека: у супротном, одсуством свести да је доживео пад,
човек престаје то да буде.
“Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи про-
блеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није поста-
вљен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу
пада и разум човечији, и душа, и срце.”
Човекова дужност јесте да, и у посрнулости, тражи позитивно
решење, иначе ће се наћи у суноврату себе, а то је у делу Досто-
јевског, по речима Аве Јустина Ћелијског, “пакао православног
Дантеа”.
2.
Интегрисање огреховљене, дезинтегрисане, човекове личности
јесте тенденција која врхуни над свим напорима које је Ф. М. До-
стојевски уложио како би осветлио људску личност. Та тенден-
ција проистиче из добро познатих тема Достојевског: проблема
постојања Бога и човекове тежње ка вечности. Јасно је да су ове
две теме, већ одавно овако формулисане у литератури о Достојев-
ском, у ствари таутологија, јер тежња ка вечности, усађена у свако
људско биће, па макар да није било никаквог Достојевског, јесте
саставни, неодвојиви, битни чинилац човека: човек не би могао
да живи ниједног момента без зрнца вечности које носи у себи и
које непрестано осећа. Али како Достојевски живи у “модерном”
времену, када “зли дуси” све више потискују идеју Бога, то је овај
руски писац, кроз романе и приповетке, показао, на примерима,
шта бива са људима који живе духом тог “новог” доба.
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском (а први му је
био докторски рад, писан у Енглеској, у Оксфорду, под насловом:
Философија и религија Ф. М. Достојевског; –рад није прихваћен
због оштрих критичких ставова аутора према Западу, који су се,
ваља додати, задржали до краја његовог живота) показао дезин-
тегришућу силу греха у личностима овог руског писца. Ј. Попо-
вић се ослања на учење о греху Исака Сирина и Макарија Великог,
према којима грех разара, дроби људску личност, кад део настоји
да заузме позицију целине. То се дешава са свим “грехоиманим”
(израз Ј. Поповића), то јест огреховљеним, личностима у делима
Достојевског: с Раскољниковом (зато му је име такво), Свидригај-
ловом, Ставрогином, Кириловом, Фјодором Карамазовом, Дими-
тријем Карамазовом, Иваном. То је побуна дела против целине,
настојање дела да заузме место целине, да твар дође на место
Творца: у ствари то је побуна Луцифера против Бога.
Јустин Поповић наводи руског “боготражитеља” Павла Фло-
ренског да је грех “мрак, магла, тама”, “расцепљеност, подвојеност
реалности, немогућност да се једно појави ономе другоме”, то је
“невидљивост једног за друго”. Уздизање појединца над целином
значи наметање тог појединца над њом, а то је гордост: тада поје-
динац од себе не види реалност, јер “ Ја скрива читаву реалност”,
што је поменуто стављање дела на место целине, творевине на
место Творца. Супротан процес значи “изићи из себе и прене-
ти своје Ја у не-Ја, у друго, у оно видљиво”, то је излазак из таме,
изолованости и мрака – то је љубав. Према томе, све негативне
личности греше зато што свет тумаче собом, што су се одвоји-
ле од њега, па су зато грешке у њиховим поступцима неминов-
не, макар им намере биле позитивне, као код Раскољникова, или
Ивана Карамазова, на пример. Обе ове личности западају у таму
духа. Дакле: “Не судите да вам се не суди,” речи су Исуса Христа
у Новом завету, и: “Освета је моја.” Преузимање позиције судије,
што чине ове две личности, управо их води ка пропасти: и један
и други су пошли од претпоставке да “Бог не постоји”. “Њихова
пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија је химна сло-
боди,” казује Берђајев у раду Поглед на свет Ф. М. Достојевског.
Најзад, ако би се доследно применила философија личности
које негирају постојање Бога, онда би се, по признању једне од
њих, Кирилова, у Злим дусима, историја делила на два перио-
да: “од гориле до Бога”, а укидањем Бога добила би смер који ће
водити: “До гориле…” – наводи Јустин Поповић.
Према томе, да Бог постоји, потврђују судбине негативних ју-
нака Достојевског. Они су имали идеју човекобога, антихриста, а
најдаље су у њеној реализацији отишли у Злим дусима: Ставро-
гин, Кирилов. Несрећа коју они доносе околини и себе потврђује
сву погубност остварења те идеје.
Човек не треба да тежи идеји човекобога, него идеји Богочове-
ка – а то је личност Исуса Христа. Њој води пут љубави.
Љубав је еманација Бога, божанско својство. У себи треба има-
ти љубав, божанско одређење, нешто од Бога – како би живот био
могућ. Тад човек успоставља везу са светом, напушта изоловано-
ст, таму и мрак. У томе је садржан светли пример Јунака из под-
земља, у роману Записи из подземља, који не пристаје на морални
мрак окружења (“подземља”) и решава да изиђе из тог света како
би дошао до извора “воде живе” (Христос се у роману не помиње).
Љубав значи интеграцију људске личности, уз помоћ божан-
ског својства; зато је љубав непрекидно приближавање човека
Богу, уподобљавање Богу. У томе је садржана “тајна пшеничног
зрна”, о којој говори Исус Христос у Новом завету, и Јустин По-
повић у раду о делу Ф. М. Достојевског. Пшенично зрно за овај
свет “умире” и “многи род роди”. То треба да буде и са овоземаљ-
ским човеком: он треба да одбаци своје грехове, дакле своје мане,
и тада ће заблистати божански лик у њему, онај који му је пода-
рио Творац чином стварања. Биће то повратак човека себи, свом
правом лику. У томе је “апокатастатичка перспектива”, о којој
говори Миливоје Јовановић у радовима о Достојевском (Досто-
јевски: од романа тајни ка роману – миту). Напоре у томе смеру
улажу позитивне личности у романима Достојевског: старац
Зосима, Аљоша, кнез Мишкин, Макар. Зато је пут љубави једини
у овоме свету, а он води ка Богочовеку, Исусу Христу. Отуда, чо-
век, чинио добра дела или рђава – увек доказује присуство Бога.
Да се закључити да је есхатон прави простор који човеку може
да пружи испуњење личности, зато му то треба да буде циљ – још
у овоземном животу. То потврђује и Његош у својим најзначајни-
јим делима.
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском претрпео утицај
патристичке књижевности, затим Павла Флоренског, док јепри-
суство ставова осталих руских боготражитеља краја 19. и почетка
20. века садржано у ставовима који су општи у религијској лите-
ратури.
3.
Отац Јустин Поповић, сатеран у тишину Ћелијског манастира,
силом прилика, како сведоче подаци из његовог живота, али и
својим монашким опредељењем и позвањем, био је окренут чо-
вековом унутрашњем свету, човековој борби “са силама немер-
љивим”, како онима у себи тако и са онима које су долазиле из
спољашњег света. За тај напоран посао сродност је нашао у делу
Достојевског. Тако је овај руски писац постао предмет пажње и
размишљања ћелијског усамљеника.
Мирослав Лукић
Савет за визије
Опседале су ме визије Completariuma.
У своје време. Сада (26. јул
2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија
упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привреме-
них циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје
време био сам врло близу Божје копче. Закопчано се откопчавало,
откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови….
Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време – нарочи-
то ноћу – кошмари потискују снове, да би наступила непобеди-
ва коњица фатаморгана….
Шта значи та реч – савет? Постоји савет за младе (саветодавно
тело скупштине општине, града). Некад је постојао Савет месне
заједнице. Постоји Савет Европе. Савет безбедности. Савет
универзитета. Савет за борбу против корупције. Постоји и
Крунски савет и Савет за ботанику, Савет за уметност Краљев-
ске породице Карађорђевић. Има нешто што је заједничко свим
саветима – од месне заједнице, преко републике и монархије до
Савета безбедности, а то је – широк или сужен поглед у даљину,
у будућност. Савет за визије, још, није основан; многи ће рећи
– чему то?
На мрежи се могу наћи идеје о визијама, које су више прак-
тичне мисије. Тако на пример, Савет за развој села – Злакусе
(у златиборком округу), тзв. балканске престонице грнчарског
заната, више се бави мисијом да Злакусе постану балканска пре-
стоница грнчарског заната, односно да допринесе развоју села
Злакусе као европске туристичке дестинације и побољша ква-
литет свакодневног живота у селу, кроз разне пројекте и инве-
стиције у селу. Тај савет није савет визија, већ је нешто сасвим
утилитарно, земаљско. Локална иницијатива ових људи је у
реду, они покушавају да учине нешто – у годинама у којима се
не сналазе – ни политичка елита у Србији, ни Влада, ни Претен-
дент за српски престо. Пре се могло очекивати од једног будућег
краља, или од оних који га саветују, да он оформи један озбиљан
савет за визије, него, рецимо, предузимљиви Златиборци, људи
из села Злакуса. Има визионара и у Србији и изван Србије,
чије би визије могле бити корисније, практичније и упутније
од свих такозваних постојећих савета у Србији, којима једино
то мањка – смисао визионарски. Србију неће спасити од даљих
и дубљих посрнућа – Русија или Америка, Кина или Британи-
ја, Европа или Азија, република или монархија, већ визионари
– у науци, политици, поезији и култури, привреди, банкарству
и рударству, пољопривреди, саобраћају и трговини. Највећа
фабрика у Србији је под ведрим небом, на отвореном – како
је не тако давно скретао пажњу један предузимљив човек који
одавно не живи у Србији. Кад ће Србија учинити нешто прак-
тично, проверљиво, охрабрујуће – да млади не напуштају ову
земљу него да се у њу враћају и обнављају је и снажно доприносе
њеном развоју? Да ову земљу не воде и њоме управљају себични,
ограничени партијски предводници политичких крда, већ људи
од знања, ауторитета, самопрегорности? Левица је ову земљу под
разним демагошким паролама ојадила и довела до просјачког
штапа; због тога десница у Србији има шансе да нешто учини
и ове године и у годинама које долазе. Нема оправдања за упро-
пашћивање хиљада и хиљада села, поготову села у планинским
пределима Србије на потесу североисток – југосток, тј. Голубац
– Врање. Србија је и у најгорим периодима своје историје, у време
Кочине Крајине, или у Првом и Другом српском устанку, или
после Првог светског рата, имала неисцрпан извор и резерво-
ар обнове у србијанским селима, која данас никога не занимају,
изгледа. У време избора тзв. Разне политичке позоришне дружи-
не, иду као машкаре, сликају се за телевизију, и обећавају печене
шеве, али је после свих избора у последњих четврт века свима
било много горе него пре, а сељаштву понајвише. У евентуални
савет за визије не би могле да уђу особе, појединце оне који су, на
овај или онај, или било који други начин, фаворизовани у титов-
ској и милошевићевској Србији, јер за то има један једини разлог.
Такви треба да се повуку – себе ради, народа ради, будућности
ове државе ради. Иначе, ако и ту неформирану нову институ-
цију, Савет за визије, запоседну припадници разних ложа, или
разних тајних служби, секти, или ко зна чега, Србијом ће, кроз
коју годину, нажалост одјекивати оно стравично Аве, Сербиа!
Београд, 1. април 2016.
Бабкен Симоњан
Књижевност као огледало јерменског бића
Уводна реч
Животом је одавно проверено да је судбина књижевности сваког
народа условљена специфичношћу његове историје. А историја
јерменског народа пуна је перипетија великих контраста, траги-
зма и истовремно херојских догађаја. Нашавши се на раскршћу
између Запада и Истока, Јерменија је од давнина била јабука раз-
дора између великих држава Азије и Европе. Управо због тога,
једна од карактеристичних особина јерменског народа је слобо-
дољубивост, јединство и независност нације. А то се одржава
кроз древне усмене спевове, легенде, народна и епска казивања,
као и кроз многобројна уметничка дела из периода писмености,
након стварања јерменске азбуке почетком петог века. Месроп
Маштоц, творац јерменског писма, био је свештеник Јерменске
апостолске цркве и просветитељ. Он је утемељивач јерменске пре-
водилачке школе. Њему припада први превод Соломунових при-
ча из Библије чија прва реченица гласи: Да се познаје мудрост и
настава, да се разумеју ријечи разумне.
Књижевност која је створена на јерменском језику пре ствара-
ња националне азбуке није доспела до нас. Она је највероватније
нестала приликом преласка Јермена у хришћанство 301. године.
Али, као сведочанства богатства јерменске културе из античког
доба, историја је сачувала неоспорне доказе: предивне храмове,
непоновљиве хармоније архитектурних форми, многобројне ле-
генде, митове, епска казивања, од којих су многи постали извор
за проучавање старе историје Јерменије.
Након тога, кроз векове развоја, јерменска књижевност је из-
ражавала национални и слободарски дух народа. То је посебно
истакнуто у “Историји Јерменије” историографа из 5. века Мов-
сеса Хоренација, у епу “Сасунци Давид”, у делима средњовеков-
не јерменске поезије, предивним песмама ашуга (ашуги су слич-
ни гусларима) који су били блиски народу и њихове песме су до-
пирале до људи, а при том су се тицале њихових свакидашњих
брига и маштања. Те традиције су се преносиле с колена на ко-
лено, али се у условима одређених околности развијала умет-
ничка структура дела не мењајући при том суштину. Кроз векове
јерменски хроничари, писци, преписивачи староставних руко-
писа и минијатура преносили су, с генерације на генерацију, сву
лепоту писане речи, сву мудрост јерменске нације. И није слу-
чајно што код Јермена има три култа као светиње – према писа-
ној речи, мајци и отаџбини. Према писаној речи, као одбрани за
своје биће и постојање, према мајци као васпитачу свога детета
и према отаџбини као једином светионику за опстанак нације.
Све ово је на најлепши начин одражено у јерменској књижевнос-
ти почев од 5. века, од настанка јерменског писма којим се служи
јерменски народ ево већ више од 1600. година.
Наравно, јерменска књижевност не једном је представљена
српском читаоцу, али већи део из овог избора појављује се на срп-
ском језику први пут. Сам избор који је пред српским читаоцима
још једном потврђује карактеристичне особине јерменске поези-
је – патриотизам, лирика, оданост високим идејама, хуманост,
однос према отаџбини и људима.
У овом избору су заступљени јерменски песници и прозни
писци почев од краја 19. до краја 20. века. Кроз овај избор види
се лепота јерменске писане речи, осећа се дух и дах древне Јер-
меније, њене славне, али и трагичне историје, види се духовно
благо ове древне колевке која је, кроз више векова, опстала за-
хваљујући своме писму, витештву и јунаштву. И није случајно
речено да народ опстаје онолико колико његова писана реч, књи-
жевност и култура.
Ованес Тумањан
У јерменским горама
Наш пут је – мрачан, наш пут – у ноћи,
И ми без краја
У мрклој магли
Дуги низ векова идемо ка врху,
Уз јерменске горе,
Уз тешке горе.
Из дубине векова, носимо бесцен-благо,
Ризнице многе,
Оно што вековима
рађала је наша душа, уз порођајни бол,
У јерменским горама,
Високим горама.
Али колико пута су црне аждаје
Жарке пустиње,
Једна за другом,
Кидале наше мирне караване
У јерменским горама,
Крвавим горама.
И наш караван, немоћан, ужаснут
Опљачкан, сустао
И разједињен,
Још носи своје небројене ране
Јерменским горама,
Жалосним горама.
Наше очи гледају с тугом и чежњом
У далеке звезде
На крају небеса –
Кад ли ће већ осванути јасно јутро
У јерменским горама,
Зеленим горама?
Препевала Злата Коцић
Аветик Исаакјан
Аветик Исаакјан
* * *
Мој караван светли као пламен
На путу туђинском и далеком.
Стој, каравану! То као да ме
Чак из домовине зове неко.
Спокој царује, влажан од зноја,
У пустињи, у том жарком крају.
Ах, домовино, и љубав моја
У туђем је сада загрљају.
Зар да се уздам у целов жене
Што заборавом суши сузе вреле?
Идемо! То нико не зове мене.
Нема на свету љубави верне.
Настављам кроз жегу и мећаву,
Кроз туђе ноћи све дуже и црње.
А кад се уморим, спустићу главу
Макар на камен, макар на трње.
Препевао Милан Николић
* * *
Кажем, глад ће, духовна, имајте слуха.
Најраскошнији сто глад ову не лечи.
Просјачићете препуна трбуха
Жељни ватрене, узвишене речи.
Циничним смехом одбацисте наде,
Мисао, машту, врели порив душе.
Плесом сте занети у храму зараде,
Где бесмртне тежње и снови се руше.
Који исмевасте силу стварања – вас прво,
Пресите, сколиће глад духовна, најгора.
Жедни, туробни, ко просјаци за мрвом,
Скитаћете земљом од мора до мора.
Препевала Злата Коцић
Ваан Терјан
Ваан Терјан
* * *
За далеком земљом Наири сневам
Као за царицом нежном, ја – њен роб.
Али зар а успаванку да јој певам
И у царски да је спустим гроб?
И зар да свој поглед опустошен
Ка њеној руини пружам као мач,
Да уместо ње љубим јој мртву сен,
Место њених речи да слушам њен плач?
Препевао Милан Николић
Естонска песма
Кад, уморну, живот те озлоједи,
Тад врати се, себе мени доведи:
Болно срце само тобом дисаше,
Неће те мучити, то би да искаже.
Насмеши л се теби судба сладосно
И туђинци поздрав шаљу радосно,
Можда и ја твој усуд, драга, платићу,
Ипак дођи, врати се, позлатићу.
Ако судба бездушна пак ревносно
Заледи ти срце патњом несносном,
О, знај, душу сломиће ми напола
та жестока бољка твога разбола!
Препевала Злата Коцић
Јегише Чаренц
Своје слатке Јерменије
Своје слатке Јерменије сунцезарно слово волим,
Нашег древног, дивног саза ридајућу струну волим,
Оштри мирис дивног цвећа к’о и ружа сличних крви
И гипки плес наиријских нежних девојака волим.
Волим наше тајновито небо и језерску воду,
Летње сунце, сунце зимско и мећаву зверску, луду,
Црне зидове колиба, што у тами вечно буду,
Хиљадугодишњи камен прастарих градова волим.
И ма где се налазио, чујем тужне песме наше,
К’о молитве свете читам староставно писмо наше,
И да ми срце избоду крвареће ране наше,
Ја, свеједно, сиротињску Јерменију своју волим.
Ах, за моје напаћено срце друге бајке нема,
Као Кучак, Нарекаци светлијих умова нема,
Прођи сав свет, к’о Арарат седог врха нигде нема,
К’о пут славе недостижне ја свој седи Масис волим.
Препевао Бабкен Симоњан
Наири Зарјан
Лати се трубе
Лати се опет, старче, бојне трубе љуте!
И опет смело крени у битке крваве,
Идући својим шездесетогодишњим путем,
Ти ниси тражио спокојства, нити славе.
Напрегни слух: гамиже непријатељ, ено,
У мутној атмосфери услова се скрива,
Реци том свом младом свету размаженом
Није хлеб само – храна за човека.
Бори се и знај, да непријатељ грдни
Неће хлеб на те, већ камен страхотан,
Бори се смело, чврст, окрутан буди,
Није ти суђен миран залазак живота.
* * *
Захвалан сам свету што те на свету има,
Макар вечно била у недотичним пределима.
Прозори твога дома витлају твоју сенку,
У инат свим затвореним вратима на свету.
Изаћи ћу, ти ћеш промаћи, пламено узнета,
Опржен жаром, ја ћу уснити сан овог света.
Нека ми твој осмех бар једном сине из прелета,
А потом нек ме бију све кише овог света.
Одлазим, сâм, тужан. Збогом… ал ми се речи плету –
У захвалност што те има на овоме свету.
Препевао Миоград Сибиновић
Гурген Маари
Туга
Жута девојко-класу, вољена девојко-злато,
Моја девојко, очију чистих,
Ти се узалуд занесе позивом кише, зато –
Ти си занета отишла залуд…
А на злаћаним пољима моје душе си била,
Ти си била расцветали цветић,
Моја топола била си, тополо, сестрице мила!
Ах, расцветала прошлости моја…
Након обилне кише претворила си се у дугу,
И то чаробну, огњену, дивну.
И издужила си се по свакоме брегу и лугу
Чак и баштенској малој алеји…
Затим неста и дуга, о где ли си љубави жарка?
Златокрила лептирице моја,
Да л’ си девојка била, газела, бунило ил’ варка?
Зар си стварно ти девојка била?
Ево, дође и дан, – дан ко лимун што светлошћу дише,
Чак је пријатно сладак ко лимун;
Ништа, ништа то срце ми неће додирнути више
Ах, ни друго, и никакво име.
Светла колевко љубави, вољена девојко злато!
Зар се никада вратити нећеш?
С мојом песмом, тим сунчаним даном уплети се зато,
С овом водом и пролећем овим …
Препевао Миливоје Баћовић
