Аферим, Монтенегро!

Пљусак се сручио нагло и потрајао. Подигао је уснуле мирисе и
покренуо јасне знакове одлазећег љета. Дах борових шумарака,
зановети и планинског сијена помијеша се са нечим што је под-
сјећало на укус тек дозрелих плодова смокве.
А да су се памидоре прштиле око пијачних банкова, могло се
дознати по очевим ципелама: док сјахује с коња правећи преко
ункаша и коњских сапи широки лук лијевом ногом, прије него
њом стане на земљу, док десну још држи у стремену. Зацементи-
ране у остацима говеђе балеге са сточног пазаришта, у изрезбаре-
ним зупцима нових ђонова, бљецкале су одонуд семенке згаже-
ног поврћа најављујући непознат мирис града. Нешто се отрло из
зупчастих резбарија са ђонова од жућкасте гуме о узенгије, али
је јасан доказ о његовом проласку кроз пљацу, осим лубенице и
грожђа спакованог у у ковици, да се толиким путем не згњечи,
био и овај.
Који сат доцније исте знаке могли смо запазити у баканџама
повратника са Скадра, а носили су их само командири.
Прсле лубенице су одавале дах љета и плодних мјеста.
Исте трагове могли смо запазити и доцније код бунара, кад су
пролазили трговци, жандари и дуванџије.
Код бунара је било друкчије. Вазда је ту било некако свечанно
и изгледало је да ту саме од себе долазе вијести из цијела свијета.
Једном су неки прошли и оставили празну дуванску шкатулу.
“Ништа дотле не бјесмо видјели”, присјећаше се с горким смјешком
на лицу Шалета. О тијем шкатулама причали су сви који су се вра-
ћали из Америке. Жао ти је у почетку бачити, а послије видиш да
ти се смију што их чуваш. Било је вазда неких трагова, било да су
их оставили дуванџије или путници, и знали бисмо чим је заватка
на другоме мјесту, исто као код бистијерне луковске.
Пролазили су овуда трговци и свакакве патроле: шикиуција
финанци, шуцкори, комити, ловци, пољари, лупежи, косци...
А у сумрак је вјешт посматрач могао запазити лебдећа руна
мрака, облачке или повјесма – свеједно. И све те лебдеће грудве
тежиле су да се окупе и сједине око бунара у велики црни облак.
Ту су се некако могле осјетити све тајне издалека, из великих да-
љина и цијелога свијета.

А земља око бунара је била некако једра и дебела, као да је жи-
ва, и кад би је силан какав дрвосјеча засјекао великом сјекиром
сигурно би из ње бризнуло нешто као из живог створа...
Још су се ноћом испод бунара бљецкале неколике млаквине у ко-
је се циједила вода из околних пишталина и жмарила непрекидно.
А тамо подаље на побиљу и око вртача све наниже до дна Сту-
данаца, ко је имао добро ухо, могао је из дубина чути неки жамор
неко дошаптавање. Ко зна какве послове у првомрачје свђају мрт-
ви и шта дојављују једни другима.
Пљусак је давао свему једну додатну свјежину и јасне разлике
међу новим, потпуно непознатим мирисима, па је и присјен ду-
ванског дима доносио особитом јасноћом и балгоугодним дахом.
Грмјело је по ободима вароши и у планинама. Час далеко горе,
у Ћеранића гори, или још даље, иза Крновских главица и Острви-
це, око Војника и у Гацковим гредама, час близу негдје, око Глави-
це требјешке и рубешке цркве. Најприје затутњи из даљине као да
се тамо далеко негдје планине сурвавају и ломе тектонске плоче,
па хука и ломљава све ближе долазе у силовитом залету, а с њима
и нека космичка сила која ће рикнути страховитом жестином. На
часак се учини да је завршена ова канонада и да је минуло најго-
ре – кад се из тога тутња издвоји жесток прасак, танак и једак али
силовит да ти се учини да ништа неће остати у једном комаду и да
ће здробити и најстаменије стијене и најтврђе гранитне брегове
сасути у прашину.
Само би планула свјећица бљеском неиздрживога сјаја, а за
њом би усљедио жесток прасак као да се цепају све космичке ха-
љине. Иза овога би плинула нека свјежина, у којој се могло раза-
брати мноштво познатих мириса, који би се на часак издвојили
засебни и јасни, као, на примјер, дах хајдучке траве помијешан с
трином планинског сијена, враниловке и оне прашине наталоже-
не крајем џаде, или по лишћу ситногорице, што је пружала гране
ка празном простору изнад пута, а које су доцније чешали коњски
товари поткидајући је и формирајући полукружну засвођену
надстрешницу понад пута. Све би се одједном згуснуло у сјетан
дах долазеће јесени. На крају би повјетарац донио троми и млаки
дах сагорелог гарбуна одоздо са градског пепелишта и он би над-
јачао и отиснуо све оне раније мирисе, све док пљусак не би додао
јаче или пирнуо вјетрић с Будоша и онај опори воњ угља отиснуо
на другу страну.
По томе се Шалета у далекој туђини, у Навијорки, најдуже сје-
ћао Никшића.

Јуче је ође сједио Павле Цупара и казао да је у Никшић дошла
самоходна машина. Она се сама собом креће. Управо, чоек у њој
сједи. У почетку је био неки Њемац, а сад има један наш, ту, из Бро-
ћенца, те зна. Он управља. (Ту је вјештину знао од раније, јер је
био предвиђен да буде помоћни шофер краља, но, како овај утје-
че у Италију, а остави Црногорце на индивил Шваби, тако и
овај шофер с Броћенца остаде без икакве улоге. Али му се срећа
осмјехну кад се појави ова самоходна машина) Свеједно, морало
се испитати како влада вјештином и прошао је неколике пробе
прије но је у њу сјео. И он је по жељи окреће и уставља без пô ри-
јечи. Нема ни Ојст-ам! ни Јоооч! Ни: Устукни, Бјелоња! Но само