Радомир Батуран
Имаш дар Божји!
Мрачајски прота Петра Кочића не би био онакав како га је Кочић
насликао у истоименој причи да га Турци нису везивали за ражањ
и окретали над ватром. Спознајом људи кроз њихово бестијање и
најдубљи сопствени бол који су му задавали, “мрачајски прота” је
изгубио и веру и љубав у људе (и у ближње!), али није изгубио
веру у Господа. Служио је Богу и људима као “мрачајски прота”
до свог скончања.
Ни српски сликар Милош Бојевић из Торонта не би био
“мрачајски сликар” да његово срце и његове груди нису “леденом
злобом разбијали људи”. Срео сам га на његовој изложби “Гола
душа” у Српској националној академији у Торонту.
– Ви доиста имате дар Божји за сликање. Одличан сте
истраживач голих душа, старих мајстора и њихових поступака,
техника и природних боја.
– Немојте, молим Вас, сад и Ви! Кроз цео живот прати ме то
ласкање да имам дар Божји, а нико никада није ништа учинио да
га у миру Божјем реализујем. Напротив, и у Србији и у Канади
злопатио сам се сликајући да преживим. Тешко носим свој крст
од првих цртежа до ових великих композиција.
– Према овом што видимо, нисте били лењи.
– Како да будем лењ када од овога живим, од средње школе
до данас. Престао сам да бројим своје радове после три хиљаде
продатих свуда по свету. Сада ми је жао што бар не знам коме и
где су продати.
– Нисте водили евиденцију?
– Како да је водим, човече, када сам живео и радио на улици?
Био сам сит само два до три дана када продам слику… Не знате
ви тај живот…
Живот Милоша Бојовића, “мрачајског сликара” из Торонта,
био је пун бола, а његово сликање јесте сазнавање кроз патњу. А то
су најплеменитије и најдалековидије осећајне визије. У уметности
је визија важнија од стварности. Све Милошеве сликарске визије
сежу до оне стране стварности и призивају нашу метафизичку
осећајност. Довољно је застати пред његовим платнима Рибар,
Анђео, Аутопортрет, Стари човек, Чобанин, па да се и на вас
прелије та онострана осећајност. Назив изложбе “Гола душа” у
савршеном је складу са метафизичким лелујима и трепетима које
исијавају Бојовићеве слике.
Сам сликар каже: “Што је било више притисака, боље сам сли-
као”. Ми додајемо да и за њега важи она психосоматска максима:
“Какве су ти мисли, такав ти је живот”. А какве би биле мисли
детета које на конкурсу ТВ Београд за дечије сликарство добије
прву награду, али награда (телевизор) не оде њему, него основној
школи коју је похађао. Сутрадан су га питали другари да ли је
гледао на телевизији да је добио прву награду. Није, јер у кући
његових родитеља није било телевизора.
Какве су мисли слабашног детета биле када га је болест у седмој
години отргла из породичног гнезда? Одвели су га у болницу
у Београд, где су му хирурзи распорили груди да би му лечили
рахитис грудног коша. А онда су га зашили оставивши унутра
сву крвљу натопљену газу. Када је добио сепсу, опет су га расекли
да би извадили заборављену газу. Док су је онако поцрнелу хи-
рурзи сукали из детињих груди, медицинска сестра се укочила и
пала на под као свећа. Седмогодишњи дечачић све је то гледао и
стоички подносио јер су му дали само локалну анестезију. Није
падао у несвест, али се бол таложио у његовој подсвести. Из ње је
само, и онда и сада, сијало лице мајке која му је једина долазила у
посету. Једва је скупила новац за аутобус од Чачка до Београда, а
онда са аутобуске станице до Новог Београда ишла пешке да види
сина. Поред мајчиних посета, најуспешнија терапија било му је
стално цртање, чим је могао покренути руку. Када је у шеснаестој
години морао поново у Београд под хируршки нож, доктор
се заинтересовао шта то он стално црта, па је и он узвикнуо:
“Милоше, ти имаш дар Божји!”. Направио му је прву изложбу у
болесничкој соби.
– Та изложба у Дечјој болници у Београду, у шеснаестој години,
и ова у Српској националној академији у Торонту, у педесет
четвртој, најдраже су ми изложбе – продорним, крупним очима
загледан у даљину, полуотвореним устима уздише овај српски
“мрачајски сликар”.
Право из болнице отишао је у Ниш, сâм у непознат град. Једва
је нашао Средњу ликовну школу. Примили су га пре пријемног
испита, чим им је показао своје цртеже из болничке собе. И
завршио је ту школу сликарства у групи од само 8 студената
свакодневно цртајући на улици портрете и минијатуре да би
преживео. Склопио је штафелај и кренуо у Нишку тврђаву да
погледа завршну изложбу своје класе и доживео шок: изложени су
били радови свих седам његових другара из групе, само његовог
рада није било!
О овом догађају причао ми је Милошев друг из класе, Небојша
Милчев, са којим сам радио у Крушевачкој гимназији пре доласка
у Торонто:
“Данима није долазио на наставу, па су га професори казнили
тако што нису уврстили његов рад, иако је био најталентованији
од свих нас у класи. Појавио се у Галерији Тврђаве у шињелу и
војничким чизмама, кратко ошишан напред и са стране, а позади
са дугим репом до дна леђа. Сви смо му притрчали, извињавали
се у своје име и молили га да не прави скандал. Пришли су и
професори. И они су му се извинили на свој начин. А Милош се
само прекрстио, окренуо и ћутке напустио Галерију.”
На Ликовну академију у Новом Саду примљен је уз одуше-
вљење професора његовим радовима. И у овом граду три године
је студирао сликарство и на улици зарађивао да плати студенски
дом и мензу. И даље је био више гладан него сит. Али, не само
гладан хране, него и сликарског знања. Био је незадовољан сво-
јим професорима. Запитао се: “Шта ја радим овде?” и напустио
студије. Ни данас се због тога не каје:
– Више сам научио самостално проучавајући старе мајсторе,
њихове технике, боје, него од својих професора – цеди кроз зубе
овај “мрачајски сликар”.
Тада је започела сликарска печалба Милоша Бојовића: Београд
и друге престонице југословенских република, јадранска обала
од Улциња до Опатије, острва, затим европске метрополе, све док
није дошао у Торонто 1989. Цртао је минијатуре, портрете, кућне
љубимце и сликао озбиљна платна. За забаве, проводе, одморе
није знао. Знао је продати и по стотину минијатура, туце портрета,
али је захваљујући продаји имао нормалну исхрану и становање
још неколико дана касније, и настављао и даље да слика на улици
више гладан него сит.
О двадесет и седмогодишњем животу у Торонту, неће да при-
ча. На моје наваљивање, исцедио је кроз зубе само једну опору
истину:
– У Ситихолу општине Етобико учествовао сам на наградној
изложби са своја “32 баса”. Жири се одушевио мојом сликом, али
ми је доделио само утешну награду од 75 долара, док је прву
награду од 10000 долара уручио Канађанки за неки шарениш.
После су тражили да донирамо за некакву хуманитарну помоћ.
Прекрстио сам се и дао им целокупан износ.
“Мрачајском сликару” заблиста лице само када прича о својој
породици и голубовима. Поносан је на своју супругу Силвију,
Македонку чији су родитељи после Другог светског рата избегли
у Битољ, а потом у Торонто. Школована музичарка, која свира
клавир и виолину, жртвовала се за своју породицу и отишла да
ради у фабрици, јер се од уметности у Канади не може живети.
Њихови синови Марко и Немања добри су момци и студенти.
Марко се вратио у Србију да студира, а Немања је још са роди-
тељима.
– Нисмо ми важни, ја поготово. Све што радим, чиним због
оних који долазе. Нисмо ми важни… – често понавља Милош.
Неуморни сликар са “даром Божјим” живи стоички у кантов-
ској довољности Бога на Небу и етичког принципа у себи. Једина
релаксација током свакодневног сликања су му голубови. Има
српске високе летаче. И све то, Бог, Сликање, Етички Принцип и
Голубови – у хармонији су недељиве суштине Логоса овог српског
“мрачајског сликара” у Торонту.
Ђорђе Заклан
Ово је прича о мами, тати и њиховим земљацима
Мој отац Драган Заклан био је пастир који је стигао у Ванкувер
године 1911. Рођен је у Корјеници у Лици (Војна Крајина) 1893. годи-
не. Лика је била на територији данашње Хрватске, а онда регион
под надлежности Аустро-Угарске којом је династија Хабсбург уп-
рављала из Беча и Будимпеште.
Највећи број Јужних Словена били су православни Срби. На
жалост, Јужним Словенма под Аустроугарском била је намењена
трагична судбина подељеног друштва. Аустријска династија води-
ла је стандардну империјалну политику подстицања раздора у
оквиру својих окупираних земаља. Присиљавали су православне
Србе да промијене своју вјеру. Некада су то чинили давањем им
привилегија и награда, а некада путем драстичног кажњавања.
Њихови новонастали католици (Хрвати и Срби који су из право-
славља прешли у католике) подстицани су да буду нетолерантни,
а често и злобни, и да нападају оне који су изабрали да остану у
својој православној вјери. Ови искомплексирани злобници кас-
није су формирали тзв. усташке организацие које су свуда у свету
сматране бруталним.
Нашавши се у тим околностима, народ Војне Крајине добија
специјалан задатак од хабсбуршког цара Леополда. Они су били
позвани да масовно населе ову војну границу како би бранили цео
регион од Отоманске царевине и муслиманског разбојништва
приликом њихових честих упада. Као награду су добили посе-
бан статус од цара. Загарантовао им је слободну употребу срп-
ског језика и писма, њихове обичајне законе и православну ве-
ру. Њихова додатна улога је била да обезбеде царство са про-
фесионалним војницима. Њихови војници су мање-више били
обучени за ‘шок трупе’. Када борба досегне до критичне фазе, од
тих трупа се очекује да преокрену пораз у победу. Имале су за-
служенену репутацију. Ратовање им је прешло у наслеђе. За-
нимљиво је да је многим од мојих америчких рођака војни живот
постао професија.
Оба ова квалитета: захтевност и безбедност, утицала су на
стабилност живота под Хабзбурговцима. Срби су, такође, сами
себе називали “граничарма” (чувари границе).
Иако се татино село налазило у близини родног места Николе
Тесле (једног од најзначајнијих умова савременог света) већина
његових сељана, намерно су избегавали права за добијање по-
властица за образовање. И поред тога, овај регион дао је мноштво
високо образованих људи. Поред Тесле, ту је био чувени фелд-
маршал Боројевић (врховни стратег Првог светског рата), генерал
Богдановић (Наполеонов противник), многи генерали (неки са
презименом Заклан). У ову листу, такође, укључени су доктори,
државнци и просветитељи.
Као неписмени пастир, тата је ипак нашао излаз да доплови
до Њујорка, а онда возом до Чикага да се придружи својој браћи
Тоду и Мићану, који су били нашли посао на изградњи нових же-
лезничких пруга. То је била типична прича новодошлих радника
на изградњи транспорта нове нације, све до слања помоћи својим
фамилијама у завичај. Нису заборавили своје корјене).
Године 1913. татина два брата, Тоде и Мићан, вратили су се у
Србију, гдје су се одмах укључли у балканске ратове. Оба су за-
добили тешке телесне повреде.
Као и многи Крајишници, и наши Заклани, и други Личани,
постали су део велике миграције у ондашњем процесу индус-
тријализације Америке. Њујорк, Чикаго и Кливленд биле су ти-
пичне дестинације на њиховим маршрутама.
Многи су се вратинли својим кућама у Војну Крајину, са сво-
јим новим искуством. Својим изненадно стеченим новцем, на-
правили су импресивне куповине, што је изазвало значајно уз-
буђење међу сељанима који су били више склони авантури.
Било је то не много пре него што се тата прикључио том
егзодусу. Касније, преко Њујорка и Чикага (великих српских
дестинација), он је стигао у Ванкувер 1913. Годину дана касније
почео је први светски рат. Тата је позван у војску Канаде, али
је касније одбијен јер је био класификован као “странац”, јер се
још водио као аустријски држављанин. Примљен је у Ватрогасну
службу Ванкувера, али је опет суспендован јер је био категорисан
као “странац”. Он је тада нашао посао у великој рафинерији ше-
ћера. Тако је започео да ужива свој ванкуверски момачки живот.
Године 1929. мама је стигла у Ванкувер. Мама је била удовица
из Жумберка. Дошла је код удате сестре Тонике да јој помогне јер
је она имала пансион. У том пансиону упознала је тату који је био
нежења. Прорадила је хемија и они су одлучили да се венчају.
Живот на фарми у Суреју
Сасвим случајно, на невиђено, тата је купио неку имовину у
Суреју. У то време Суреј је био ретко насељен. Путева је били ма-
ло. Путовало се возом. Тамо је била само једна локална пруга ко-
ја је повезивала Ванкувер и Чиливак и пролазила кроз Суреј.
Како је превоз био слаб, удаљеност се чинила заиста већом. Нико
није могао да претпостави предстојеће промене у развоју. Када
је први пут видела ову удаљену и празну имовину, мама је одмах
почела да убеђује тату да изграде објекте и да се ту преселе. Хтела
је да подиже своју децу на фарми. То је било важно за њу. Тата
је невољно пристао јер је знао да је мама одлучна особа која не
зна за предах. Тата је био Личанин и као такав волео је дружење,
лепо одевање, мало ракије и картања у урбаним условима. Ње-
гово интересовање за башту, мужење крава, прављење ограда,
скупљање сена, узгајање пилића није се уклапало у његову хе-
ројску концепцију живота Личанина. Али мама је била сигурна
да ће они имати овде више услова да посећују своје пријатеље у
Ванкуверу, да се облаче добро и одлазе често у добре ресторане.
Дошло је до договора који се тати учинио изводљив.
Дакле, наша породица је наставила да ужива континуирани
боравак на овој фарми заувек. Ми смо били међу првима који
су стигли у Суреј, а изгледало је да ћемо последњи и да одемо
одатле. Ми смо били сведоци изузетних друштвених промена
на сваком пољу. Суреј се трансформисао из примитивног, изо-
лованог бављења пољопривредом, прихваћеног од урођеника, у
савремену модерну урбанизацију. Наша вредност имовине је
порасла од почетних десет долара по јутру на три милиона тре-
нутно (Неке промене се могу приписати инфлацији, али, углав-
ном, превладало је правило понуде и потражње).
Наш пут (132. улица) прво се звао Roebuck (Пут срндаћа) и уз
њега је живео велики број Јужних Словена. Били су врло друш-
твени, сложни и повезани и радили су добро заједно када је већи
посао захтевао више руку.
Јужни Словени су били потчињени становници у оквиру
Аустро-Угарскe Монархије. Империјална политика није подсти-
цала потчињене да се школују или да буду доносиоци одлука или
да се просвећују и образују. (Из посебних разлога, Никола Тесла
је јединствен изузетак). Татини сељаци су јасно показивали себи
својствену способност, али ретко су имали приступ школама.
Тако, на пример, тата није похађало никакву школу, било које
врсте. Мама је четири године присуствовала часовима, али само
током топлијих сезона. Ипак, изгледа да су поседовали довољно
“сељачке памети” да проживе сасвим добро. Занимљиво, моје ре-
довно образовање ни на који начин није ометало мој однос са
њима. Чинило се да су лако прилагођавали свој образовни статус
свим друштвеним променама па и академским у сопственој
породици.
Већина друштвених разговора бавили су се породицом, при-
јатељима, пољопривредом, комшилуком, сећањима из детињства
у “Старом крају”. С обзиром да је ниво вештина имиграната био
маргиналан, сразмеран академском статусу, најчешће су били
последњи који су се запошљавали, а први који су губили посао, за
који су примали скромну плату. Али, пошто су били истрајни и
марљиви радници, они су, већином, остајали на својим пословима.
Углавном, ова друштвена група имала је подређену друштвену
улогу у туђим империјама па су зато имали тенденцију да буду
помало параноични (Ова земља је била освојена од Енглеза па су
њихови људи били склони да добију боље послове, имају лепше
куће и уживају у супериорнијем начину живота). Емигранти су
били сурејски гаулајтери. Сходно томе, многи су имали амбива-
лентан однос према њима. С једне стране, дошло је до мере
покорности, са друге до сумњичавости. На енглеском je “чувар”
неко ко је неопрезан и неупућен), али тако није било у школи.
Ученици имиграната почели су да успостављају јачу улогу па
Зоран Стевановић
Спомен обележја погинулим руским добровољцима у српско – турском рату 1876. године, подигнута у Алексинцу и околини
У лето 1876. године Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској
са циљем да ослободе српске крајеве који су још били под осман-
лијском влашћу. У помоћ Србији тада је дошао велики број до-
бровољаца. Било их је из разних земаља: Бугарске, Чешке, Нор-
вешке, Велике Британије, Француске, Грчке, Црне Горе, Италије,
затим Срби из тадашње Аустро-Угарске, али далеко највећи број
добровољаца стигао је из Русије.
У позивници која је штампана поводом освећења споменика
руским добровољцима на Рујевици код Алексинца 1880. године
наводи се:
“Главни вођ руских добровољаца 1876. године, Михаил Григо-
ријевић Черњајев, има част најпокорније замолити……………………..
да својом присутношћу удостојите откривање споменика њего-
вим земљацима који су пали у бојевима за независност Србије.
Три хиљаде добровољаца, истина, нису могли претегнути те-
разије победе у рату 1876. на страну браће своје; али је у долинама
Тимока, Мораве, Ибра и Дрине и на висовима Алексинца и Ђу-
ниса већа половина њих посведочила својом крвљу пуну пожрт-
вовања преданост к српској ствари и братску своју љубав к Србима.
Споменик је подигнут у средишту ондашње тешке борбе у
Алексинцу.
Освештење споменика и парастос у борби погинулим сврши-
ће ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНСТВО ГОСПОДИН МИ-
ТРОПОЛИТ с архијерејима и вишим духовништвом 8. новембра
ове године, у 9 часова пре подне.
Септембра 1880. године
у Алексинцу” (1)
Из овог документа који је настао непуне три године од поменутог
догађаја видимо да је велики број руских добровоqаца положило
своје животе у борби за слободу и независност Србије. Највећи
број њих погинуо је у долини Јужне Мораве, око Алексинца и у
његовој околини јер су се ту управо водиле највеће битке у Првом
српско-турском рату 1876. године. Биле су то битке на Шуматовцу,
Горњем Адровцу и Ђунису.
Међу страдалим су и руски добровољци који су од задобијених
рана умрли у јагодинским и параћинским болницама. Њихова су
имена уписана у црквеним протоколима умрлих лица јагодинске
и параћинске цркве а овде их први пут објављујемо. (2)
У протоколу умрлих лица цркве јагодинске Св. Архангела
Михаила, бр. 13 и 14 која се чува у Историјском архиву јагодине
уписана су следећа лица:
1. Димитрије Богданов, капетан, Одеса, 35 год., 20. 09. 1876.
2. Роман Беловецки, војник, Одеса, 29 г., 29. 09. 1876.
3. Никола Нијенович, војник, Пирпос, 22. 10. 1876.
4. Петар Молочов, војник, Рид, 23 г., 22. 10. 1876.
5. Никифор Супринов, војник, 32 г., 23. 10. 1876.
6. Јаков Тетировски, војник, село Шепиљче, ујезд Радомирскоја,
Кијев, 19.г., 23. 10. 1876.
7. Јеврем Губанков, војник, Загубљање, 25 г., 26. 10. 1876.
8. Вертљевич Сахаров, потпоручник, 26. 10. 1876.
9. Михаил Јованчетич, војник, 28.г. Гродослављанска
губернија, 6. 11. 1876.
10. Симеон Петрович, војник, Витевска губернија, 30 г., 6. 11. 1876.
11. Реки Иванов, војник, 35 г., 13. 11. 1876.
12. Василије Пареленов, војник, 38 г., 16. 11. 1876.
13. Никола Рајевски, војник, Нижегородска губернија, 23 г.,
18. 11. 1876.
14. Александар Аверујнов, војник, 26. 11. 1876.
15. Радован Девјатски, козак, 47 г., 14. 01. 1877.
У протоколу умрлих лица цркве параћинске Св. Тројице, бр. 12 ко-
ја се чува у Скупштини општине Параћин наводе се следећа лица:
1. Константин Н. Богданов, капетан, Казан, 32 г., 22. 08. 1876.
2. Николај Чиркунов , потпоручник, Одеса, 28 г., 21. 09. 1876.
3. Павле Николајевич Орјахов, капетан, Москва, 32 г., 5. 10. 1876.
4. Н. Черкунов, војник, 30 г. 21. 09. 1876.
5. Павле Ореков, војник Москва, 30 г., 4. 10. 1876.
6. Александар Манторов, војник, 9.1 0. 1876.
7. Иван Бандеренко, војник, 19. 10. 1876.
8. Кемкин Петров, војник, 20. 10. 1876.
9. Осим Петров Веселов, војник, Москва, 7. 11. 1876.
Њима и свим осталим погинулим руским добровољцима у славу а
по завршетку српско – турских ратова подигнуто је више спомен
обележја. О тим спомен обележјима говори овај рад.
Споменик руским добровољцима
На Рујевици (Брђанци) код Алексинца
Споменик руским добровоqцима на вису Рујевица чији се део на
коме се налази, уређен у градски парк данас назива Брћанком, от-
кривен је 8. (20.) новембра 1880. године. Споменик је подигнут у
редуту (Шанцу) број 4 који је носио име “Алексиначки редут”.
“Овај споменик подигнут је на вису Рујевици код Алексинца, од
лепог камена који је у Озрену близу Алексиначке бање нађен и
то у виду пирамиде, која је висока 12 метара, на врху украшена
крстовима од белог мрамора (мермера) са све четири стране, а
при дну (на соклу) утврђене су четири мраморне (мермерне) пло-
че са натписима на српском и руском језику.” (3)
На мермерним плочама на соклу налази се следећи текст и то
на источној на српском, а на западној страни на руском језику:
“СПОМЕНИК У БОРБАМА ИЗГИНУЛИМ
РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
КОЈИ 1876. ГОД. ДОЂОШЕ У ПОМОЋ СРБИМА
ЗА ВРЕМЕ НЕЈЕДНАКЕ БОРБЕ ЊИОВЕ С
ТУРСКОМ ЦАРЕВИНОМ”
“ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО ВЕЋЕ НЕМА,
ДА КО ДУШУ СВОЈУ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ”
На мермерним плочама на соклу на јужној и северној страни
налази се следећи текст:
“ПОДИГНУТ ОД ЊИХОВИХ ЗЕМЉАКА 1880. ГОД.”
и то на јужној на српском, а на северној страни на руском језику.
Споменик је подигнут по пројекту инжењера Франтишек (Фрања)
Хајнрих Вишека (1828-1896), Чеха који је дошавши у Србију 1878.
године, примио православну веру 1891. године, добио ново име
Радован. (4)
На позив генерала Черњајева да присуствује освећењу споме-
ника одазвао се велики број грађана из целе Србије. Више хиљада
гостију дошло је у Алексинац да присуствује освећењу споменика.
Од стране Његовог Височанства књаза присуствовао је његов ађу-
тант мајор г. Александар Симоновић, представник Његовог Вели-
чанства руског цара Алексндра био је његов министар резидент у
Београду г. Персијани са својим секретаром г. Гирсом
____________________
(1) М. Спирић, ИСТОРИЈА АЛЕКСИНЦА И ОКОЛИНЕ III, Алексинац
2006, стр. 70.
(2) Податке о умрлим руским добровољцима у јагодинској и параћинској
болници аутору је доставио Нинослав Станојловић, историчар из
Јагодине.
(3) Свечаност открића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новем-
бра 1880. изгинулим руским добровољцима у српско-турском рату
1876. год., Београд 1881, III
(4) Податке о Радовану Вишеку а који потичу из књиге “Сто година
економске школе у Београду”, дао је Радованов чукун унук професор
Радивоје Мирковић из Београда. Мирковић их је доставио Драгану
Ристићу, руководиоцу туристичке организације у Алексинцу а
дневни лист “ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ” их објавиле у броју од 25. јуна
2009. године.
Зоран Стевановић
Српски устанци, рат и мир, зборник радова у част великих годишњица:
120 година Боја на Делиграду, 120 година од савеза Србије и Црне
Горе, 120 година од Првог српско-турског рата и 120 година од
Црвеног крста Србије, Београд, 1997. БОЈ КОД ГОРЊЕГ АДРОВЦА
20. АВГУСТА (1. СЕПТЕМБРА) 1876.
У лето 1875. године у Херцеговини је избио велики устанак српског
становништва против турске власти. Устанак се ускоро проширио
на целу Босну и Херцеговину и изазвао је велику “Источну кризу”,
а онa поново покренула “Источно питање”. Србија и Црна Гора ни-
су могле мирно да гледају страдање српског народа у Босни и Хер-
цеговини, па су 3. (15.) јуна 1876. године у Венецији потписале уго-
вор о борби против Турске за ослобођење и уједињење српског народа.
Са историјског Делиграда 18. (30.) јуна 1876. Србија је објавила
рат Турској. Прокламација о објави рата Турској прочитана је ис-
тог дана постројеној војсци, на Рујевици изнад Алексинца, а у
присуству кнеза Милана. Српска војска отпочела је операције у
недељу, 20. јуна (2. јула) по ратном плану који је усвојен маја те
године. По том ратном плану српска војска била је подељена у
четири посебне војcке: Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску
војску. Прве две војске, Моравска и Тимочка, имале су да воде
офанзивне операције на југу и југоистоку, односно ка Нишу и
Пироту, док су друге две војске имале дефанзивну улогу на Јавору
и на Дрини.
Офанзива српске војске на југу и југоистоку ка Нишу и Пироту
убрзо је била заустављена од стране надмоћније и боље наоружане
турске војске па је Врховна команда одлучила 27. јуна (9. јула) да се
и на овим правцима пређе у одбрану. Турци су ускоро кренули у
велику офанзиву на тимочком ратишту. Заузели су Књажевац 24.
јула (5. августа) и ушли у напуштени Зајечар који је српска војска
напустила ради заузимања повољнијих позиција за одбрану.
После заузимања Књажевца и Зајечара главнокомандујући
турске војске Абдул Керим-паша одлучио је да главни правац
турске офанзиве пренесе у долину Јужне Мораве, освоји Алек-
синац и Делиград и настави ка унутрашњости Србије.
Турци су 2. (14.) августа прешли у офанзиву на јужноморавском
ратишту прелазећи српску границу и спаљујући села на левој и
десној обали Јужне Мораве. Извршили су концентрацију своје
војске за напад на Алексинац. Ту војску су чиниле дивизије Фазли-
паше и Али Саиб-паше као и корпус Ејуб-паше и 7.(19.) августа
обема странама Мораве започели офанзиву ка Алексинцу. На
левој обали Јужне Мораве у борбама код села Мрсоља (Моравца)
истакао се тек приспели руски добровољац, пуковник Николај
Николајевич Рајевски.
Одлучујући напад на Алексинац Турци су предузели 11. (23.)
августа али су на Шуматовцу доживели тежак пораз. Шуматовачка
битка била је највећа победа српске војске у Првом српско-тур-
ском рату.
После пораза на Шуматовцу, Абдул Керим-паша је одлучио
да тежиште офанзије пренесе на леву обалу Јужне Мораве. Трупе
корпуса Ејуб-паше су до 18. (30.) августа пребачене на леву страну
Јужне Мораве да би заједно са дивизијама Али Саиб-паше и Фазли-
паше напале десно крило алексиначких положаја са намером да
обиђу Алексинац и продуже надирање на север левом страном
Јужне Мораве. На десној страни Јужне Мораве остале су само не-
регуларне турске трупе.
Дивизија Фазли-паше заузела је положај од леве обале Јужне
Мораве до села Мрсоља (Моравца), дивизија Али Саиб-паше зау-
зела је положај: село Мрсољ – брдо Смрдан – брдо Дрењак, а кор-
пус Ејуб-паше који је страдао на Шуматовцу остао је у резерви на
простору села Лужана, Стублине и Малог Дреновца.
На левој страни Јужне Мораве Срби су имали 19 батаљона и
5 батерија под командом потпуковника Јована Поповића и то: на
левом крилу код Житковца 8 батаљона, под командом мајора М.
Динића, у центру Прћиловачко лојзе – кота 365, 6 батаљона под
командом Петронија Тошића; на десном крилу код Песковитог
лаза 2 батаљона под командом капетана Стевана Биничког и у
резерви код села Гредетина 3 батаљона под командом капетана
Радомира Путника. (7) Дана 20. августа (1. септембра) 1876. око 8 ча-
сова Турци су почели са артиљеријском припремом која је трајала
до 12 часова са намером да добију ватрену надмоћност над нама, а
онда је пешадија прешла у напад на целом фронту.
Чим су се огласили први турски топови, генерал Черњајев је са
целим својим штабом изјахао из Алексинца и у галопу одјурио на
Прћиловачки вис. Око 10 часова једна снажна турска колона кре-
нула је у напад на обилазак српског десног крила. Надмоћније
турске снаге успеле су око 11 часова да потисну оних неколико
српских батаљона и да заузму ровове на Сараманској коси и
Песковитом лазу. Командант резерве капетан Радомир Путник
упутио је два рудничка батаљона у помоћ нападнутим трупама
да би повратиле изгубљене положаје. Међутим, чим су се Руд-
ничани измешали са јединицама у повлачењу и они су се поко-
лебали и почели одступати. Тада је потпуковник Поповић изве-
стио Черњајева да се десно крило налази у великој опасности,
замоливши га да му одмах пошаље помоћ. Черњајев пратећи кроз
двоглед борбу видео је како велика маса турске војске надире
преко Песковитог лаза ка Горњем Адровцу. Како није имао ни-
један батаљон у резерви да га упути на угрожени правац, он је
послао пуковника Рајевског да преузме команду над тамошњим
трупама и да одржи положај бар један сат, обећавши да ће му
послати појачање. (8)
После одласка Рајевског, Черњајев је упутио двојицу ордонанса
да пронађу и најкраћим путем одведу у правцу Горњег Адровца
два батаљона која су се налазила на маршу од Алексинца.
Око 14 часова капетан Радомир Путник лично предводећи
један батаљон рудничке бригаде II класе, који је задржао у својој
резерви, извршио је противнапад на непријатеља. Видећи свог
команданта са исуканом сабљом на челу стрељачког строја, који је
кренуо у јуриш, делови осталих његових батаљона, који су се били
расули око пута за Адровац, брзо су се прикупили и придружили
јуришу. Крајњим напором Рудничани су успели да потисну Турке
на венац који стварају Сараманска коса и Песковити лаз, а сами
су посели положај изнад пута који води за Горњи Адровац.
У међувремену ситуација се погоршала на средњем одсеку.
Око 12 часова, када је борба на правцу Песковити лаз – Горњи
Адровац достигла највећу жестину, турска пешадија је отпочела
наступање на осталим секторима фронта. Уочивши да планирани
обухват српског десног крила није успео, главнокомандујући тур-
ске војске, Абдул Керим-паша, увео је у борбу Ејубов корпус са
задатком да нападом на Прћиловачки вис пробије српски фронт
на центру и присили српске трупе на крилима да напусте своје
положаје. Око 15 часова Турци су извршили силовит јуриш на
одсеку кота 365 – Прћиловачко лојзе. Батаљони мајора Петронија
Тошића храбро су бранили своје положаје, али нису могли да
зауставе војску Ејубовог корпуса. После пола часа борбе српска
пешадија је почела да узмиче. Заузет праћењем борбе код Гор-
њег Адровца, Черњајев је био изненађен када је видео да су тур-
ски војници избили на прћиловачки венац. Он се наљутио на
начелника штаба Комарова питајући га како је до тога могло
доћи. Комаров није одговорио него је узјахао коња и са неколико
официра ордонанса одгалопирао у стрељачки строј. Само неко-
лико минута касније и Черњајев је скочио на коња и одјурио у
прву борбену линију. Долазак Черњајева и официра његовог шта-
ба у стрељачки строј охрабрио је војнике и они су се још неко
време држали на Прћиловачком венцу. Али чим су Турци увели
у борбу нове батаљоне, српска пешадија је почела да узмиче. Кад
је видео да оних 5-6 батаљона не могу одолети притиску читавог
Ејубовог корпуса, Черњајев се вратио на место где му се налазио
штаб. “Обузет очајањем он се питао где су му трупе, говорећи да
би му била довољна једна стајаћа дивизија, па чак и само једна
народна бригада да заустави турски напад.” (9)
Ових трупа није било јер су се или шетале око фронта или
биле пасивне у Делиграду.
За време док је вођен бој код Горњег Адровца капетан Пра-
порчетовић био је са својих 8 батаљона послат из Каоника ка
Вукањи у обилазак левог непријатељског бока. Он је стигао до
Грепца, али није имао наређење шта да ради кад стигне до
границе. Сазнавши да се код Прћиловице бије крвав бој између
нас и Турака, он се истог дана вратио.
Истовремено док је вођен бој код Горњег Адровца упућена је
ваљевска бригада под командом мајора Косте Протића друмом
Алексинац – Ниш да освоји Топоничке висове и демонстрира пре-
ма Нишу, да би привукла пажњу Турака на себе. Ова колона је
дошла до Топоничких висова бсз икаквог отпора, пошто није би-
ло непријатеља. Због неуспешног боја код Горњег Адровца, исте
ноћи се вратила натраг на алексиначке положаје.
Корпус пуковника Хорватовића, који је у свом саставу имао
16 батаљона, 14 тешких и 2 лака топа и 2 ескадрона коњице имао
је да демонстрира према Нишу. Њему је генерал Черњајев упутио
следећу наредбу: “Пошто је турска војска са десне прешла на леву,
а одатле неки део преко Суповца одступио, то се надати да ће она
сад напасти на наше десно крило. Стога да би ви са вашом војском
допринели да Турска при својим операцијама буде уздржљивија,
препоручујем вам да наступате преко Грамаде ка Матејевцу кад
ми будемо нападнути.” (10)
У ситуацији када је требало пронаћи резервне батаљоне, неко
се сетио да новоформирана батерија капетана Срба са топовима
остраганима још није била уведена у борбу. Батерија је брзо изаш-
ла на једну косу и отворила врло прецизну ватру по турским
колонама у наступању. Турци се поколебаше и српски пешаци по-
ђоше мало напред. Убрзо су турски пушчани меци почели да про-
лећу кроз шумарак у коме се налазио Черњајев са целим штабом.
Око 17 часова Черњајев је обавештен да је погинуо пуковник
Рајевски. У извештају о његовој погибији капетан Коста Шама-
новић истиче да је Рајевски стигао код његове батерије око 14
часова, у време када су се српске трупе у нереду повлачиле од
Горњег Сухотна према Горњем Адровцу. Рајевски је пружио
драгоцену помоћ официрима и народним командирима да се
рудничка бригада и друге јединице зауставе и припреме за про-
тивнапад. Када је наредио да добошари и трубачи дају знак за
јуриш, Рајевски је дошао у Шамановићеву батерију, која је за-
узимала положај врло близу непријатељске војске, одакле је про-
дужио да командује јединицама и при томе је погинуо. Вест о
смрти пуковника Рајевског поразила је Черњајева. Он се надао
да ће Рајевски одржати положај на десном крилу бар до мрака,
а сада је та нада била изгубљена. Како је Черњајев обавештен,
о погибији Рајевског износи др Владан Ђорђевић, који је био у
Черњајевом штабу, а штаб се налазио на положају између Горњег
и Доњег Адровца.
Око 17 часова турски војници потискујући српске били су
удаљени од Черњајева и његовог штаба неколико стотина метара
и пушчани меци су ударали у крошње стабала под којима се на-
лазио Черњајев са својим штабом. Он није хтео да се склони. Тек
када се стрељачки строј српских војника у повлачењу према
Адровачком потоку спустио низ брдо, повукао је за собом и
Черњајева и његов штаб. О томе др Владан Ђорђевић пише:
“Око 5 сахата после подне, читаве гомиле рањеника, пешке и на
____________________
(7) М. Спирић, Историја Алексинца и околине, књига друга, Алексинац
2004. стр. 212.
(8) М. Спирић, наведено дело, стр. 212.
(9) М. Спирић, наведено дело, стр. 214.
(10) М. Спирић, наведено дело, стр. 215.
Глиго Бјелица
Вита Которанин, неимар Дечана (41)
Иако је београдски Нолит 1962. објавио 1. издање – за књигу
“Вита Которанин, немар Дечана“ Риста Ковијанића (1895-1990)
једва да се знало.
Друго, уредничко издање појавило се 2016. у суиздаваштву
Књижаре Со (Херцег Нови) и Магелан Прес-а (Београд), уз по-
моћ Министарства културе и информисања Републике Србије,
али сада као луксузна фотомонографија која је на летошњем
херцегновском Сајму књига проглашена за Издавачки подухват
године.
“Три су главна лика ове књиге: Високи Дечани, Мали брат
фра Вито и Котор” – пише Живојин Ракочевић у предговору
насловљеном “Дечански кључ”. Ракочевић наводи да разлика
између два издања које дели 54 године није само у опреми, тј. у
чињеници да је књига сада фотомонографија, са око 100 стра-
ница илустрација на којима се виде Дечани споља, Дечани из-
нутра, фреске, иконе, те предмети из богате Ризнице – од харти-
је, дрвета, метала и текстила. “Уреднички поступак Николе Ма-
ловића одредио је нову димензију читања књиге” – наставља
Ракочевић, јер је уредник многим историјским дигресијама
насељавао фусноте, растерећујући на тај начин сам текст.
Другим речима “Вита Которанин, неимар Дечана” сада се може
читати као популарна историографска литература, дочим је то
са фуснотама комплетно научно дело.
“Током двеста година владавине Немањића” – пише аутор
Ковијанић – Котор је био најкултурнији град српске државе,
која је у другој половини XIII и првој половини XIV века била
најмоћнија на Балкану.
Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и
цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328.
до 1335.
Которска длета исписала су диплому на Високим Дечанима.
Манастир исклесан од камена пре скоро 700 година стоји и
данас као саливен.
Дечански живопис одуховио је Витино дело. По мноштву
фресака, а има их преко 1000, то је једна од најбогатијих цркава
на свету.
“Вита Которанин саградио је дечански еп пола века пре
Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњо-
вековну грађевину – споменик светске културне и уметничке
баштине.”
“Ово је књига о српском средњем вијеку” – каже у уредничком
поговору Никола Маловић – “у коме се час селимо на Приморје,
у Боку Которску, a час сa обале на континент. Као да је ријеч о
каквој историјској читанци, листамо странице по којима цареви,
архиепископи, умјетници, дипломате, протовестијари, трговци
и занатлије провијавају као јунаци.”
Ако је тачно да су српске државничке амбиције увијек биле
подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља
које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио,
зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука,
и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо
значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.
____________________
(41) До јуче ретка књига, од капиталног значаја, поново на књижарским
полицама. Мотив за њено објављивање био је да укаже на нераскиди-
ве везе српског приморја са централним делом државе.
Огњен Војводић
Римокатолицизам и исламизам
У овом историјско-религиозном разматрању геополитичких
односа и сукоба држава и народа, кроз односе великих исто-
ријских религиозних категорија и традиција, предочићу поли-
тичку природу одређених међурелигиозних односа као стра-
тешких полазишта историјских империјалних политичких про-
јеката. Важно је указати на основне смјернице и савезе рели-
гиозних идеологија које традиционално проповиједају религио-
зно-историјско право данас активне атлантистичке империјалне
политике. Као право на планетарно покоравање свијета и на-
рода, на завођење војно-вјерског једнополарног глобалног порет-
ка, а прије свега уништавање православног предања као свједока
злоупотребе хрушћанске вјере и учења у политичке сврхе.
* * *
Од крсташког освајања Јерусалима 1099. и Константинопоља 1204.
године, полувјековне окупације Босфора и скоро стогодишњег
латинског Јерусалимског краљевства, ‘европска алијанса’ је у
стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племе-
нима. Од латинског освајања Јерусалима ислам је партнер и
стратешко средство европског овладавања средоземљем. Крс-
ташки и муслимански походи у освајању византијског царства
су и сусрети двије освајачке религиозне идеологије, који кул-
минирају исламско-крсташким “наизмјеничним” освајањима
Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихово стратешко
савезништво и супарништво.
Исламско-атлантски савез не почиње у Авганистану акци-
јама против Совјетског савеза, или Источним питањем почет-
ком прошлог вијека, нити Кримским ратом 1853. године, већ
средњовјековним крсташким ратовима. Као у освајању визан-
тијског царства, римокатоличка Европа иструментализује ис-
лам у борби против православне царске Русије, као касније
Совјетског савеза, а данас против Руске федерације и право-
славних народа Балкана, и осталих суверених држава свијета.
Од средњовјековних крсташких похода, до формирања
ИСИЛ-а, евроатлантска алијанса манипулише муслиманским
фактором на Истоку. Данашње иструментализоване муслиман-
ске миграције један су програм са средњовјековним контро-
лисаним осмаснким освајањем православних народа и краље-
вина византијског комонвелта. Средњовјековни сукоб и савез
европске алијансе и Калифата један је процес са НАТО стратеш-
ким савезом и сукобом са ИСИЛ-ом; селективним бомбардовањем
војске ИСИЛ-а и давање подршке исламском терору у сукобу са
савезницама православне руске супер силе, као новом Византи-
јом и конкурентом успостављању атлантистичког једнополар-
ног свијета.
Прегледом средњовјековних војно-вјерских мапа можемо са-
гледати савремену стратегију атлантистичких блоковских геопо-
литичких империјалних иницијатива и интереса. После скоро
сто година окупације и владавине Јерусалимом крсташи напу-
штају град споразумом са османлијама 1189. године, као и на-
редних сто година друга крсташка упоришта Јерусалимског кра-
љевства. Четири године касније крсташи предузимају поход
1204. године за освајање Константинопоља. Константинопољ као
Нови Рим је био конкурент политичко-историјског и вјерског
права првенства у успостављању евроцентричног једнополарног
свијета. Када је Цар Константин Велики престоницу преселио
из Рима на Босфор, ‘Стари’ Рим је постао престоница латинског
племенско-политичког пандана Цариграду као царском граду
хришћанског римског царства, и високог племства које је као
Царски двор прешло у Константинопољ.
Крсташи освајају Цариград преваром и проглашавају пре-
стоницом источног Латинског царства, крунишу латинског цара
и римокатоличког патријарха, папе Инокентија III а благословио
је избор новог римокатоличког патријарха и цара. Крсташи у по-
лувјековној окупацији Константинопоља праве стратешку подје-
лу територије православног царства са османским Калифатом.
Православни Цар и властела се повлаче у Никеју – Никејско
царство, одакле су водили борбу за ослобођење престонице. Цар
Михаило VIII Палеолог је 1261. године повратио Константинопољ
и поново прогласио престоницом Царства.
Византијски властелин и историчар Никита Хонијат свједок
крсташке окупације Константинопоља пише да су освајачи “раз-
бијали свете иконе и бацали свете сасуде и мошти Мученика
на мејста која се стидим да поменем, свуда разбацујући тијело
и крв Спаситеља. Ти гласници Антихриста грабили су црквене
посуде и откидали накит и украсе како би их користили као по-
суде за пиће… У Великој цркви уништили су часни олтар, дело
уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе ње-
гове делове… И довели су коње и муле у Цркву како би лакше
одвлачили откинуте комаде богатства… Проститутка је посађена
на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно пјевајући и
плешући… По улицама, по кућама и црквама могли су се само
чути крици и плач.”
Полувјековна окупација и папска мисија православне наро-
де није преваспитала у папске поданике, већ их учврстила у
православном противљењу папизму и латинској окупационој
власти. После напуштања Цариграда латинска политика је под-
стицала османско освајања Цариграда и балканских православ-
них краљевина. Крсташи препуштају опљачкани Константи-
нопољ и Јерусалим исламској офанзиви, а освајачку оштрицу
усмјеравају на неопљачкана богатства планете, ресурсе руских
земаља и ‘новооткривених’ континената. Османлије поступно
освајају остатке византијског царства и коначно 1453. године
Константинoпољ.
У папистичком пројекту васељенског војно-вјерског колони-
јализма, позната је средњовјековна стратегија условљавања вој-
не помоћи православним краљевинама и царевима Константи-
нопоља у одбрани од османске опсаде признавањем папског по-
главарства. Заправо, примјена паралелног притиска на право-
славне народе, подстицања исламске најезде и предлагања уласка
у папску унију као спаса од азијатске хорде. Разлози крсташких
похода су били економске и религиозне природе, контролисање
трговине, али и религиозне идеологије која је значила више од
политичке покорности. Војна помоћ је подразумијевала окупа-
цију, ‘ослобађање’ стратешких градова на Истоку од османлија
значило је запосиједање градова од европске алијансе, а при-
знавање папског примата покорност понтифексу као персонифи-
кацији евроатлантског планетарног патернализма.
Ватикан је Цару Константину XI Палеологу Драгашу, док је
Цариград 1453. године био под османском опсадом условљаваo
војну помоћ потписивањем уније, признавањем папскoг примата
на политичку и свештеничку васељенску власт, савременим реч-
ником речено право на успостављање једнополарног војно-
вјерског поретка. Цар је да би одбранио град и народ од покоља
потписао одређене услове за унијом надајући се обећаној војној
помоћи. У опсадирани Констатинопољ је дошло онолиоко ви-
тезова, око осамсто, колико је било потребно да заштите Цара
од побуне народа, властеле и свештенства противника уније.
Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили
град, већ омогућили да Василевс (Цар) у Цариграду, последњи
такмац папском прејемству на васељенску власт, погине као
папски поданик на Истоку.
Игуман Генадије Схоларије, свештенство и вјерни народ су
у протестним литијама улицама Константинопоља узвикивали:
‘Боље турски турбан, него папска тијара.’ Православни богослови и
историчари свједоче да је османска власт била толерантнија према
православљу од римокатоличке, а да под папизмом православље
нигдје није преживјело. У окупираном Константинопољу султан
Мехмед II је дао право патријарху Генадију на аутономију и ис-
повиједање вјере, поставио га за цариградског патријарха и етнар-
ха. На основу прогласа некадашњих султана и данас у Цариграду
православни хришћани имају право на исповиједање вјере. Та-
кође, патријарх јерусалимске патријаршије је под муслиманском
окупацијом имао одређена права и поштовање, а када су Латини
освојили Јерусалим патријарх је морао да напусти град.
Средњовјековни модус манипулације исламом европска
алијанса је модулирала према политичким плановима, усавр-