Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
“Каква је корист ако човек цео свет задобије,
а души својој науди.”
– Игуман Никон (Воробјов)
Шарл Монтескје (1689-1755), француски књижевник
“Срећан је онај који има доовљно поноса да никада не говори о
себи, који се боји оних што га слушају и који не доводи у питање
своју веродостојност охолошћу других.”
“Виђам људе који се препиру око вере, а човек би рекао да се у
исто време такмиче ко ће се мање придржавати.”
“Воли ме мало, али ме воли дуго.”
Артур Шопенхауер (1788-1860), немачки филозоф
“Људе у друштво тера унутрашња празнина и досада. Ако осете
да су нам потребни, људи постају обесни и арогантни.”
“Оно што нас најнепосредније усрећује јесте ведрина ума. Ова
особина је сама себи награда. Зато би развијање ведрине у себи
ваљало ставити испред свих тежњи.”
“Људи се хиљаду пута више труде да стекну материјално не-
ствара оно што јесмо, а не оно што имамо.”
Херман Хесе (1877-1962), немачки књижевник, нобеловац (1946)
“Мало њих данас зна шта је човек. Многи то осећају и, стога, уми-
ру лакше. Живот сваког човека је пут ка самоме себи, покушај
једног пута, наговештај једне стазе. Ниједан човек није никад био
потпуно сам, али свако тежи да то постане, понекад потмуло, по-
некад јасније, свако како зна. Свако носи са собом све до краја
остатке свог рођења, слуз и љуштуру једног прасвета. Понекад не
постане никад човек, већ остаје жаба, остаје гуштер, остаје мрав.
Понекад је горе човек, а доле риба. Али свако је хитац природе
уперен ка човеку. Свима нама је заједничко порекло, мајке наше,
сви ми потичемо из истог ждрела, али свако, као покушај и пуцањ
из дубине, тежи својој властитој сврси. Ми можемо разумети је-
дан другог, али свако од нас може протумачити само себе самог.”
“Умирање и поновно рађање, што је наша судбина, многи до-
живљавају само једанпут у животу, приликом распадања и лага-
ног рушења детињства, кад све што смо заволели хоће да нас на-
пусти, и кад наједанпут осетимо око себе самоћу и смртну хлад-
ноћу васионе. А многи су се заувек насукали на овај спруд, и целог
живота привезали болно за оно што је у неповрат прошло – за сан
о изгубљеном рају, који је најгрђи и најубитачнији од свих снова.”
Хенри Милер (1891-1980), најпревођенији амерички писац 20. века
“Радост живљења стиже кроз мир који није статичан већ дина-
мичан. Ниједан човек не може рећи да стварно познаје радост
док не доживи мир. А без радости нема живота, чак и ако има-
те туце аутомобила, шест батлера, замак, сопствену капелу и
склониште. Наше болести су наше привржености – било навика-
ма, идеологијама, идеалима, начелима, поседима, фобијама, бо-
говима, култовима, религијама или чему год хоћете. Добре зараде
могу да буду болест баш као и лоше зараде. Чега год се грчевито
држали, макар то била и нада или вера, може постати болест ко-
ја нас уништава. Предаја је потпуна: ако тежите чак и нечем нај-
безначајнијем, гајите заметак који ће вас једном прогутати. Ако
тежимо Богу, Бог нас је одавно напустио да бисмо могли да схва-
тимо радост достизања божанства сопственим напорима.”
Антони Де Мело (1931-1987), индијски психотерапеут
“Не постоји објашњење које би оправдало све патње, зла, мучења, у-
ништења и глад у свету. То никада неће моћи да се објасни. Може
се храбро покушати да се нађе неко решење, више или мање рели-
гиозним формулама, али никада неће моћи да се објасни до краја.
То је зато што је живот тајна – рационални ум није у стању да га
схвати. Зато је потребно да се пробудите, и наједном ћете схватити
да стварност није проблематична – ви сте проблематични.”
“У суштини, кад почне буђење, доживљава се велики бол. Болно
је видети како се руше сопствене илузије. Све што сте мислили да
сте изградили претвара се у прах, и то је болно. Читаво је покајање
у томе, читаво је буђење у томе.”
Пауло Коељо (1947), бразилски књижевник
“Свакога дана Господ нам дарује – заједно са сунцем – један тре-
нутак када је могуће изменити све оно што нас чини несрећним.
Свакога дана настојимо да обманемо сами себе како нисмо пре-
познали тај тренутак, како он не постоји, како је данашњи дан ис-
товетан јучерашњем и како ће бити једнак сутрашњем. Али, онај
ко обрати пажњу на дан који траје, открива чаробни тренутак. Он
може бити сакривен у часу кад изјутра откључавамо врата, у оној
краткотрајној тишини која нагло наступа после ручка, у хиљаду
и једној ствари које нам изгледају исто. Тај тренутак постоји –
тренутак кад нас сва снага звезда намах прожме и омогући нам да
чинимо чуда. Срећа је понекад благослов, али најчешће освајање.”
“Велике промене, како у људском бићу, тако и у друштву,
одигравају се у врло кратким временским размацима. Управо у
тренутку када то најмање очекујемо, живот нам предлаже неки
изазов како би искушао нашу храброст и нашу вољу за промене;
стога је бескорисно да се правимо као да се ништа не дешава или се
извлачимо говорећи да још нисмо спремни. Изазов не чека. Живот
не гледа унатраг. Једна недеља је део времена више него довљан да
бисмо спознали да ли прихватамо или не нашу судбину.”
Афоризми
Александар Чотрић (Београд)
– Афористичари не беже од политичких тема, јер немају куда.
Некада су сатиричаре забрањивали. Сада неће ни да их објаве.
Песнике не разумеју, али се праве да их разумеју. Са сатирича-
рима је обрнуто. Афористичар тражи ђавола. У језику. Сатири-
чар је увек испред и зато је мета.
– Када су ми показали чији афоризам сам плагирао, мало сам
се лецнуо. Много сам научио од тог писца. Био ми је учитељ у
основној школи.
Момчило Михајловић (Београд)
– Тешко је бирати између два зла. Ми смо навикли на већу понуду.
– Живи смо. А то говори да живимо изнад својих могућности.
– Више нас умире него што се рађа. Ми се смрти не бојимо!
Петар Лазић (Косјерић)
– Нема тог лавиринта коме ми не можемо да пронађемо улаз.
– Не може да нас обмањује ко стигне. Зна се ко се за шта изборио.
Милко Стојковић (Смедеревска Паланка)
– Оаза је пустињи трн у оку.
–Оптимиста се узда и у песимисту.
Дејан Милојевић (Београд)
– Спремни су на све. То им је у опису радног места.
– Своје право на грешку схватили су као обавезу.
Вишња Косовић (Брезје, на Мајевици)
– Чекајући право вријеме, живимо у међувремену.
– Послушној капи, све су главе дозвољене.
Филип Младеновић (Београд)
– Историја, наша учитељица живота, отишла је на боловање.
Тренутно је замењује наставник физичког.
– За љубав је потребно двоје, за мржњу – две историје!
Ивко Михајловић(Крушевац)
– Тамо где навиру сећања, старост држи кишобран.
– Афоризам је катапултирање мисли из малог мозга.
– Глупост лако доспе на тржиште јер има изузетне дистрибутив-
не системе.
Милорад Ранков (Вршац)
– Прочитао сам их. Лоше ми се пише!
– Пита нас младост: шта нам је урадила Старост?
Радомир Батуран
Осамдесет година Комнена Бећировића
Уводна реч
Уз име Комнен Бећировић није потребан ниједан атрибут. Дело
му није дало да остане тајан. Сви Срби и Французи у култури
знају га по делу. Поузданијег и лепшег познанства нема.
Од Средњег века, у двадесети и двадесет први век; из дивљине
његових Љевишта, са обале Мораче, усред цивилизације у Па-
риз, на обали Сене; из домаћег, патријархалног, племенског друш-
тва, у туђе, савремено, грађанско друштво; од чобанчића, испод
извора, до саговорника великих књижевника и мислилаца који су
му постали животни сапутници; од љевишке колибе, до париске
Краљевске палате; од камене плоче коју је углачала Морача, до
компјутера; од кањона Мораче, до кањона Колорада; од ходо-
часника, у дјетињству, у острошку светињу, до ходочасника, у
зрело доба, по многим српским светињама; од јеке гусала и зву-
ка чобанске свирале, до хармонија Моцарта, Шуберта, Рахма-
њинова… – пут је Господњи којим је умно и господствено ходио
овај српски бард.
Верни син својих морачких гора, у којима је схватио да је,
како вели, становник васионе; преосвештеник, већ скоро пола
века, ловћенског олтара, о коме је велику причу и лик његовог
ктитора пронио широм света; човек који, попут митског јунака,
већ више од четврт века одврће потоп од Мораче ради спаса њене
природне и цивилизацијске баштине те тајанства метафизичке
осећајности; човек који је у тoм контексту довео у свој завичај
на Љевишта једног од највећих еколога нашег доба, филозофа
природе и хуманисту Франца Вебера који ће се огромно заузети
и за Косово; човек који је управо свакодневно и који и даље
свакодневно, у различитим медијима и културама брани, свете
српске земље Косово и Метохију и који је, на бранику српског
Јерусалима, сачинио својеврсну косовску епопеју у виду његове
Косовске трилогије; човек захваљујући коме су први пут српске
гусле зајечалe на Сорбони; човек који је деценијама проповедао
правду и истину о српском народу бранећи га од безбројних
безаконика, клеветника и злотвора под плаштом хуманиста, о
чему сведоче многи његови текстови који чекају да буду сложени
у књигу коју је аутор, с разлогом, већ насловио Борба с аждајом.
Ето такав је, укратко, животни пут Комнена Бећировића с
којим смо разговорали поводом његових осамдесет година које
је напунио 5. априла ове године, на радост његових ближњих,
пријатеља и поштовалаца. Мало је затрајало, али је нашем
саговорнику требало и посла и времена да се за тако дуг и пун
живот искаже. Уосталом, тек смо на почетку његовог јубилеја.
Многаја и благаја лета слављенику. (1)
Комнене Бећировићу, кад погледате на пређени пут иза себе за про-
теклих осамдесет лета, каква вас обузимају осећања?
Осјећања благодарности према Господу Богу и Светом Василију
Острошком у чијем сам осијању на свијет настао, да сам могао
превалити, прегрмјети толике године, проћи кроз разне опасно-
сти још у дјетињству у суровим условима живота, затим кроз мно-
га искушења, кроз буре и ломове, личне, националне и свјетске.
И да сам још у животу, и то не баш у рђаву, док многих мојих
вршњака, као и млађих од мене, више нема.
Понекад ми се чини да сам превалио, не деценије, него вјекове,
с обзиром да сам рођен и одрастао у исконској природи, у једном
племенском и патријархалном друштву, тако да сам, у ствари,
доспио из Средњег вијека у двадесет први вијек. Из Љевишта, јед-
ног од најзабаченијих црногорских села испод извора и са обале
Мораче, до Париза, велике свјетске метрополе, на обали Сене.
Чини ми се да имам не осамдесет, него стотине година.
Помислите да је у мом дјетињству и дјечаштву у Морачи још
прилично народа живјело у брвнарама, колибама и савардацима.
А богме и у пећинама у којима би недјељама живјели неки чобани
спуштајући се у дубоку јесен са својим стадима ка селу, како их
велики снијег не би затекао у планини. Једне ноћи се моме из-
вањем ђеду Периши у пећини утворила ђаволица коју је ударио
разгорјелим угарком по лицу, што је она рекла једном старцу
у селу коме се касније привиђела и који је питао што је таква.
Такође је мој брат од стрица, Мирко, излазећи на слани из исте
пећине, полетио низ литицу да би га једва, свега изломљеног, у
гори нашли. Знам кад су га нанијели на носилим направљеним
на лицу мјеста.
Није било путева нити икаквог превоза, него се све преносило
на себи или на коњима планинским стазама. Није било струје, него
су се користиле лампе петролејке или свијеће од правог пчелињег
воска, а не, као данас, од парафина. Није било часовника, него се
управљало по сунцу и звијездама, по Влашићима или по звијезди
Даници или, пак, по оглашавању пијетлова који су служили као
будилници најављујући зору. Мајка ми је причала да сам рођен
баш у пијевце на Цвијети тог 5. априла 1936. Жене су се порађале
саме, или уз помоћ једне другој. А кад би нека умрла на порођају,
онда би бебу, ако би преживјела, задојила нека друга млада жена
из села која је већ имала своје чедо на прсима. Нажалост, дјеца су
прилично умирала због неуслова и пошто се до касно није знало
за вакцинацију.
Није било љекара него се прибјегавало љековитим травама и,
наравно, молитвама или пак враџбинама, рецимо заварчивању
кад би некога ујела змија. Или, кад би неко сломио ногу или руку,
био би лијечен на лицу мјеста од стране неког сељака који је умио
да намјешта лом и длажи кости уз двије дрвене дашчице, зване
управо длаге. А тешки болесници, који се нијесу могли држати
на коњу, преношени су на носилима бар по пет-шест сати хода
од Мораче до Колашина или до Никшића. Међутим, пошто се
живјело у исконској здравој природи, није било опаких болести,
на примјер рака, које харају у савременом свијету. Већина и људи
и жена доспијевали до у дубоку старост.
Није било друге хране сем оне што је земља давала, најчешће
кукуруза, ражи и јечма, нешто пшенице, доста поврћа и, наравно,
млијечних и меснатих производа од стоке која се увелико држала.
Планине су одјекивале од блеке великих стада оваца и јагањаца,
нарочито кад се ова, одлучена преко дана, припуште, послије му-
же у заранке, мајкама. Није било друге одјеће, капута, гаћа, џемпера,
капе, завијуше, кабанице, сем од овчје вуне, нити друге обуће, сем
вунених чарапа и опанака од волујске коже. Додуше, имало се
нешто танке куповне робе при тијелу, као и за свечане прилике од
изласка, како се говорило. Неки старији људи имали су црногорско
одијело које су ријетко облачили јер су га чували за укоп.
Суровe условe живота огромно је погоршавао братоубилачки
рат који су комунисти отворили како би примиjенили теорије
Маркса и Енгелса о диктатури пролетаријата у једном патријар-
халном друштву. Сјећам се кад једног кишног јутра раног про-
љећа донијеше у кућу момка свега у крви од ране коју је добио у
близини, у борби измеђе партизана и четника. Колико сличних
успомена! На примјер, кад једном комунисти сведоше дванаест
Горњоморачана, све у један коноп повезаних, у Манастир морачки
и побише као фамозне народне непријатеље, сем једнога који им
је утекао. Оставили су њихова тијела као плијен звјеровима и
грабљивицама. Но то је дуга и страшна прича.
Поред материјалних одлика живота средине у којој сте поникли
и које сте управо сликовито евоцирали, постајао је свакако и ду-
ховни живот.
Наравно да је постајао и то врло богат. Као вјековима до тада, жи-
вјело се у вјери, славиле су се славе, светковали годети, настављали
обичаји. Скоро да није било књига, сем понека збирка пјесама,
звана пјесмарица, као ни прибора за писање, чак у први мах ни
школских табљица, тако да сам прва слова, по завршетку рата кад
сам имао скоро десетак година, учио пишући оштрим пиљком по
каменој плочи коју је пијеском углачала Морача. Само тај детаљ
довољно говори о временском путу који сам превалио од те пло-
че на којој сам се описмењавао па до компјутера којим сам има пет-
наестак година научио да се служим захваљујући сину и ћерки.
Настављала се усмена традиција тим више што је пуно више
народа било неписмено. Тако је мајка Милена, иако није знала
ни да пише ни да чита, знала безброј предања, прича и пјесама
које ми је, од најранијег дјетињства, казивала да ме забави и раз-
говори. Говорила је да је имала бар два разреда школе да би пјес-
ник у држави била. А имали смо у породици и пјесника у лич-
ности мога пуно старијег брата, по другом пасу, Радована Бећи-
ровића Требјешког, који је тада стасавао у националног барда,
опјевавши, осим неких знаменитих догађаја на простору Црне
Горе и Херцеговине, као Мојковачку битку, а неке је својим та-
лентом учинио знаменитим, и погибију краља Александра 1934. у
Марсеју и сочинивши своју верзију Косовске битке.
Поред прича и пјесама о Косову, о Немањићима, о Марку
Краљевоћу и тако даље, ту је била и велика прича, права епопеја
о мојим прецима ускоцима који су, и с очеве и с мајчине стране,
крајем XVIII-ог вијека, из Херцеговине убјегли од турског зулума
у Горњу Морачу, праву природну тврђаву, да одатле деценијама,
са другим ускоцима, војују и хајдукују против Турака. Иначе
један од првих ускока у Морачу, тврду качаницу, био је ваш слав-
ни земљак Бајо Пивљанин (Николић) у XVII-ом вијеку, а чије је
јунаштво и жртву на гори Вртијељци опјевао Његош у Горском
Вијенцу. Војевање морачких хајдука изазвало je два велика турска
похода на Морачу (1795. и 1820.) који су се завршили турским
погибијама тако да је остала ријеч:
Заклели се Турци на погачу да не војште више на Морачу.
Иначе о овим биткама настале су на лицу мјеста епске пјесме
које је Његош унио у своје Огледало српско, а Вук Караџић у своје
збирке, као ону о Вуку Лопушини, Требјешком, морачком Ахилу,
погинулом 1793. на Лоли планини, гдје му се налази гроб, испод
виса Пандурице, са кога се у недоглед виде све планине, чак и
Ловћен у ведрим чистим јутрима, док је далеки Дурмитор као на
длану. Разумије се да су се те пјесме, као и многе друге, пјевале уз
гусле које су напајале душу: једина музика, уз чобанску фрулу и
пјесму и, наравно, што се мене тиче, уз пој Мораче, шум вода и
вјетрова, јеку олуја, проламање громова, пјесму птица, кликтај
орлова испод сјајних азурних небеса. Ту је и громогласно лелекање
људи те кукање и тужење жена, понајвише ојађених мајки и се-
стара над погинулим или преминулима. Требаће да прођу неко-
лике деценије па да чујем прве звуке Моцарта, Шуберта, Бетовена,
Вивалдија, Фореа, Рахмањинова и других који ће ми, као и велики
писци и умјетници, постати животни сапутници.
Додајем да су у том исконском свијету веома много значили
снови. Знам случајеве гдје се није могло разминути, а да се снови
неминовно не остваре, као што се то, уосталом, и мени дешавало
кроза живот. Има на ту тему изванредна књига мога земљака и
саборца, великог новинара и публицисте Буда Симоновића Ис-
копање Кића Јасеновца, изашла прије неку годину у Подгорици.
У ствари, остали сте верни син ваших морачких гора, упркос ва-
шем мучном детињству и вашем дугом странствовању.
Тако је, заиста сам прошао кроз муке, невоље и опасности у дје-
тињству. На примјер, једном ме замало није ујела змија на извору
на који сам ишао по жарком љетњем дану да донесем у флаши
воде оцу док је косио; други пут ме ударио коњ објема задњим
копитама у груди, а мало је требало па да ме удари у главу; трећи
пут сам, чувајући јагњад, био нашао бомбу талијанку, заосталу
из рата у једној пећини, која, срећом, није експлодирала у рукама,
____________________
(1) Разговор са господином Комненом Бећировићићем, у скраћеном из-
дању, објавили смо на сајту часописа “Људи говоре” (www.ljudigovore.
com) на сам дан његовог 80. гођендана. Одмах су га преузели многи
портали, са навођењем извора.
Милица Дамјанић
Песма храсту родитељу
Дивљем храсту рекла сам:
Тата,
доћи ћу у сумрак
да ћутимо и посматрамо реку.
Безнадежно је.
Нек нас заједно посеку.
Једнота
Целога дана киша лије.
Посматрам призор са места на јастуку.
Птица-ја се у храсту крије,
са белим крилима уместо руку
Гомила пролазника – ципеле кисну.
Циганка-ја продаје срећу. Шта даш да ти
на длану осликам будућност срећну?
Гледа смарагдним очима које однегде знам.
Отворен кишобран – заштита од неба.
Одозго се, можда, види круг само.
Испод је душа топла, али груба
у птичјем обличју које једино знам.
Девојчица-ја улицом корача.
Нагло остарели мокри тротоари – мој су стан.
Исијавам светлошћу јединство свих ствари:
све више јесам, што мање знам.
Он носи птице у џеповима
Он носи птице у џеповима,
по једну за сваки мој облачни разданак.
Наштину испијам песму дроздова
које ми понесе, кад крене на састанак.
Он донесе векну слатког хлеба
и ливадској млечики измамљен мед
па простре нада мном парче сунчаног неба
и храстову сенку довољну за обед…
Крајолик пред нама у додир преточи
па пољима мојих груди лута,
у удолу врата уснама крочи,
исписује по мекоти мојих скута
раскошна имена планинског цвећа.
Оживљава у мени ливаде и шуме,
певуши ми шаптаје давно умрлог дрвећа
које још једино он разуме.
Враћам се његовим пољупцем занесена.
Из славине сува тишина потече.
У огледалу чека ме девојка вољена,
и шапуће:
“Боже, хвала ти за ово вече…”
Отуђење
Свеједно је
зашто ћути
док неонска светла
трепере
у белој болничкој соби.
Не може се
излечити
овај болесни страх од човека
ни речју
ни погледом
ни додиром руке…
Успаванка
Године суше, године кише.
Пустиња дише.
Године дуге, године туге.
Пустиња живи.
Ветрови дођу, ветрови прођу.
Пустиња живи.
Птица запева, птица утихне.
Пустиња живи.
Сунце проговори, сунце догори.
Пустиња живи.
Песма се роди, и ослободи.
Пустиња живи.
Небо ће рећи, песму о срећи.
Пустиња живи.
Облаци бели, облаци меки.
Пустиња живи.
Човек се роди, човек увене.
Пустиња живи.
За своја безнађа, сами смо криви.
И то ће проћи.
Пустиња живи.
Марко Стаматовић
Ex ponti
Сени Ива
Четрдесет лета прође,
Ново тад Ти не дође;
Вечан наш Хомер поста,
Чвршћи од самог Моста.
Две обале Делом свеже,
Да од се никад не беже;
Кроз векове да сијају,
Чулима свим да пријају…
Двери Истока није,
Већу Тајну Мост крије;
Предано свак нек гледа,
Пре но што јој се преда:
Са Ћупријом поста Један
Прошлих и Будућих Вредан;
Јер је тај трен живота,
Надземаљска Лепота.
(На Дрини Ћуприја, 2015)
На Принципа мосту
Вихор над Реком игра,
Разигран као чигра;
Силан поводањ спрема
Док заборав у нас дрема…
Из праха се Град буди
Мржњи свакој да суди;
Слободи Двор зида,
У Славу Божја Вида.
Темељ Сећању гради
Јунацима Вери Нади;
Нeвољи у лице гледа,
Без жеље да се преда…
У Славу наших ЈУНАКА!
Стефан Стратимирович
Писмо Доситеју
Љубезни Обрадовичу!
Као што Вам је Г. Авксентије Андрејевич казивао, онако и јест. Ја
говорих с ним о Вами премного, и јавих јему истино, и искрено,
да не само ничего нејмам противу Вас, но и да ми је радост, ако у
чему Вами угодно что соделати могу, почитаја да Ви јесте, и бити
можете, в различном разсужденији человеков народу својему
преполезан.
Радујусја да Соларича тако возљубили јесте, како что ми
Авксентије сказа. Он је и овде у нас благонадежден, и може бити
да би јего, при некој прилици изабрали били за учитеља овдешње
гимназије, ако би јего воља била, и ми знали за њега, гди се находи.
Овога часа примих јего књижицу Кључић наименовану из
Сегедина от мојего Авксентија. Мени је велика радост видети
младих људеј, подвизајуштихсја добрим подвигом, који в буду-
штаја љубезному своему роду, на радост и ползу бити могу!
Советујте јему мојим именом да он писајући просто сербски,
потруди се, и величајшеје прилеженије в том да приложи, да
својство, чистоту, и јасност славеносербскаго слога (то јест стила)
себи придобије. Нек се не стиди и два и три и пет и десет пута,
једно дело, само прочиштенија ради слога, делати. Та и Буфон
велики французски писатељ и јесества испитатељ нека своја пи-
санија само јасности, и чистоти стила ради, по осамнаест пута
преписивал. А знате оноје римскоје: nonum prematur in annum.
Что изгуби у многу времену, то ће придобити у долгој памјати
потомков, и у својему совершенству. Сваки писатељ, хотео он
или не хотео, бива за образец будуштим писатељем.
Другојаче говори прости Сербин у Срему, Банату, Бачкој, и
горнеј Мадјарској; а другојаче у Славонији, Лики, Далмацији,
Босни и Сербији, у многима речма, глаголима и у својству сло-
га. Ово је истина, коју ви знате, а он прилежно да испита и уве-
ри се. Но којему от ових ваља следовати? Оним заиста којим бли-
же приближавају се славенскому, истиному својству језика. Јеш-
те другојачие говори просто сербски класа свајаштеников, офи-
циеров, учених, терговцев, художников, рукоделцев, и всех с
култивирани људми смештаних Сербов, а другојачие класа про-
стих земледелцев, или возаров, слуг, говедаров, овчаров, и
прочих подлејших људеј, који нити речи имаду доста нити их
право изговарају, но развраштавају, нити кадгод књига читају.
Не треба дакле овим следовати и развраштавати и губити
језик свој, но оним горњим, који и у беседи својеј труде се
пречистјавати, украшавати, и разпрострањавати реч своју. Овим
путем и писали су и пишу Талијанци, Немци, Французи и сви
народи, који у наукама и језику до совершенства доспели јесу. Сви
почти прости Немци и Швабе говоре и читају: mir sind kwesen; i
ge a, и прочаја, а пишу: wir sind gewesen, ich geeh auch. Талијанци у
самом Риму говоре paduli, а сви пишу paludi, у Французов колико
пределов, толико различитих изговоров, а сви пишу ти једнако.
Није, дакле, требало писати: плоско, плоскокружије, када и
простаци не говоре плоскато, но плоснато – и у славенскому сто-
ји и Руси пишу плосно – плоснато. Није требало писати: чловек,
правна черта, устран реда, но человек, права, или права черта,
ван реда и прочаја. – То изискујет својинство и точност језика;
тако сви, који чисто говоре, и пишу и говоре. Само Тотови го-
воре чловек, а Серби не говоре нигдеже, но или человек или чо-
век. Производнаја же человечество, человекољубије и прочаја, из-
искујут, да се и у корену пишет человек, а простаку слободно
изговарати човек и прочаја.
Такоже не треба писати чуждаго јазика својством сербску
беседу, нити чужих речеј употребљавати, кад има наши, н.п. баш
ово је турско, а сербски кажу: тако, исто, право и прч. ко рак дер-
знути, пришелац науке, добро дошло бити, један малени комадић,
рукополeжити се у тајне и проч. Све ово није сербско, но немецко,
а у сербскому или иначе треба говорити, или ино что знаменујут
овe речи, како су у книги јего написане.
Противу својства и простејшaго разговора писано јест: Идем
се дангубити, мојом речи соблазни, и проч. Не треба тако писати,
како у первима у памет дојде, а јеште менше тако печатати, но
разбирати речи и избирати их по потреби и удобности. Ја мислим
о слогу да идет по својству и природи онaгo језика, у којему пише
се. Није все сербско, что Сербли прости говоре. Нити се свашто
може из чужаго, како човек хоће по својеј воли таки превести,
гдекоја не могу се превести, но само по подобними заменити; тако
почти све пословице, и све техническе речи: финик у дивљакињу
уцепити није сербско. Изоблачити, друго значит него что је хо-
тео ауктор знаменовати, кад је рекао лик изобличити. Је ли то
добро речено и сербски сложено: спрама овом одстојанију?
Техническе речи не ваља писати, како би тко хотео, но како и
други у оному или подобному језику пишу, иначе колико књига,
толико ће бити художества, а оно исто и јесте художество, и једна
наука. Ако се не може точно у својем језику реч художествена
произвести, која би сву силу мисли содержавала, то је боље при-
мити ју из чужаго језика, како стоји, нежели новија и сваки разнија
речи писати, н.п. – један јестественица, други јестествоиспи-
татељство, а напоследок биће Физика. Како что су и Латини и
Французи и Немци и Руси написали землепис не може се стро-
јити као дејепис, рукопис, живопис и проч. Не пише се земља,
но описује се; једном речи добро би било, да је Соларич за гео-
графическе речи прочито неколико русијски књижица, које су у
тому премноге речи или нашли чисто и природно славенске, или
лепо превели, или јеште и днес преводе. И Стојкович тако је за
своју Физику овде у мојој Библиотеци речи избирао, и многаја о
слогу сербскому неколико месеци от нас слушо и распитиво. Зато
между прочима, ишло му је и лагше, и гладше нежели многима
другима.
Сви, који су до сад сербски писали, мало су разликовали две со
всеми различне вешти: друго је сербски писати т.ј. не славенски,
и друго је писати за прости народ. Сербски може се писати сва-
ка наука и високо и витијствено, а писати за прости народ, пи-
шет се простим слогом, којего сви учени у сваком народу зову
популарстил, у којему народ может науки читати без толкованија.
Овога је стила својство:
1. да се не примају речи високе, и непоњатне. Н.п. четире-
месечни Јупитер. Тко то разуме? Иде ли то у прости слог?
2. Да нису ѣ речи пренебрежене, или превраштене. Н.п. що –
шъ вместо што, ђета, ниђа и проч. вместо штета, ништа, мило-
ћа, вместо милост; штедрота место ђедрота; следи место сл ѣди
и проч, но да су избране, а равно јасне и свакому поњатне; иначе
изићиће, что прости кажу, ачење и мазење у озбилскому делу, које
није ни лепо ни добро.
3. Да мали слог т. е. конструкција, нити тако дугачка буде, да
смјатеније разуму причини нити тако кратка, да се не разуме т.ј.
да нити избиточествује речма, нити оскудева.
4. Да нису речи тако сложене, како кадкад говоримо, или како
перви на језик дојду, изпребацане које куд, да једва се постигну.
Н. п. о речи: сваком свој особити повод и одмер, стр. 5-6, до
само напредовати мора. Једна се разуме или паче ништа се не
разуме. Но да су тако, јасно устројене, и јестеству језика сходно
сложене, како легко и без учитеља разуметисја могут. Нарочито
же оне частице се, ме, му и проч. не ваља прилагати гди на
уста дојду, и како пустословни простак говори, но гди природа
језика, и точност правила јего, изискује. Також и оно ѣ не ваља
изостављати, нарочито же гди наречије веће части Сербов тоје
изискује. Н. п. Не писати плен вместо плѣн, просвешченије вместо
просвѣшченије, и проч.
Поношенија гдекоја от младих људеј покажу се народу без всакија
причини, и противу правде и разсужденија, н.п. от речи: Ако се
дакле на стр. 10. до речи милостиво време, о словаре и училиштах
сербских, прво положено все ово темно и не поњатно, а друго –
могу ли се на народ поношенија бацати, да нејма ни Словара, нити
удобних ко просвештенију школа? Којего народа једва част једна
има осамдесет година, како је из под агарјанскаго ига прешла,
а друга и негли болша и данас у оному мраку стоји? И који ни
типографије своје, нити други средства, како би требало, има,
но отима се и у књижеству и у просвештенију својему борисја с
разними обстојателстви. Који је народ у свету за 80 година дошао
до словаров, просвештенија, многаја и прочаја? Или паче за онако
кратко време, и у оваквим обстојателсти (sic!) у каквим смо ми,
које народ далше доспео кадгод? – Не ваља поношенија творити
без разума! – Смејаће се разумни људи Италијанци и Французи
и Немци и Руси, и власт и держава и сва средства имали, и толико
стотина книга списали, и једва на последак словаре добили. Није
лагко словар начинити, а паче и оваквому разстојанију сербско
(sic!) народа, како он лежит.
Све, што ми досад из пера изађе није на обличеније или на
поношеније каковоје речено. Не дај Бог! Но искренаго, и вседу-
шнаго ради желанија мојего, да би свакому младому Сербину, ко-
лико ми је могуће, по премногим набљуденијам мојим некоје упут-
ствованије дати мого. Тако, мољу примите сије и ви и Соларич, и
скажите Соларичу отечески и озбилски, да мени ко человеку и
по званију и по срцу и по положенију, у којему стојим, и причине
ученија уреченија народњаго или у возрасту, или у паденију
најлучше видим , весма дивно бити мора, када онакови млад човек,
који једва је толико живио и искусио у свему – да је једва времена
имао своју једну собицу на различна отношенија својего живота
доволно искусити, у первому извествију на свет својего ученаго
теченија, таки неки темним и аки нечто покровеним гласом и
словом народњеје обштеје ученије и школи поношавати. И аки
оплакивати начнет, скажите и научите јего, да прежде, нежели
типом публичним у обштих народа делах что нибуд издаст, свагда
најпре разсудит: је ли он у оному состојанију, да причине, тајне
и различна ко государству отношенија, која у сојузу с теченијем
оних народних дел стоје, познати и увидети може? И ако јест, то
да добро преброји их, и добро разсуди, хоће ли что ползовати ако,
и каковим начином, свету их типом обнародствује. Ако ли није
он у тому состојанију, то боље је да не обличава. Који овако не
поступа, сваки више шкоди њежели помаже.
Сваки нека дела у оному положенију, гди га је судба метнула,
за општују ползу, штогод више може. Но сваки о делах, којих при-
чини он истино видити не может, нека добро мисли, и вса на
управљајуштаго всему одлаже. Онда јестли воља Божија будет,
вси напредовати будем. Примите сије моје долгоје писаније, аки
обилије усердија ко наученију ближних мојих. Аз же моља у Бога
Вами благословенија пребивају да всегда.
В Каловце, 29. јулија 1805.
Вам благожелателнејши
Стефан Стратимирович, с.р.
Павле Кенгелац
Предисловије
(…)
Да би читатељи сего јестествословија не точију вештем, може бити
непознаним, но и славјанскому језику колико толико научилсја,
печахсја, јелико славјански сам разумевају, чисто славјански
писати, не обинујасја годе ли всем будет, или не. И сије того деља
творју, что не на преднаписаније, или пренумерацију књигу сију
издах да би, ашче не би преднаписателем по вољи била, порицанија
каковаго бојал бих сја. Болшим от мене Славјаном возмнитсја
твореније или стил мој прост, мне равним, угоден, јакоже и
мне; полуученим и школским лисовом висок и темен. Они да
напишут болше, и аз поклоњусја им. Ови да пријимут с онаковим
усердијем, с каковим аз писах сије; сији да будут подражатељи
мне, и болшим от мене Славјаном. Аште тако књиги писати будем,
јакоже нецији нињашњаго века књижници њиже славјански,
њиже сербски, но тако да реку лвавено-сербо-немецко-мађаро-
турско-цигански, и Бог једин вест, какова реченија в своја књиги
спрјаташа, и написаша, то всегда останем, јеже јесми, сиреч на
последњем степени језикораспространенија и украшенија и ни-
когда иним језик свој паче украшајуштим просвештеним наро-
дом уравнимсја. Љуте лстјатсја, иже мњат, јако Славјанин не мо-
жет все то на својем језице списати и решти, јеже Јелин, Латин,
Галијанин, Вритјанин и Немец на својих јазицех списаша и реша.
Не училисја матерњеј но странојазичњеј граматице, и не члили
своја но странија књиги, и того ради скудојазични в својем јазици
осташе. Где сут тија славјанскија књиги, вопросити мја кто может.
Шед в црков, и објаштеши тамо многоје множество умудрити тја
могуштих књиг, унше мало, и мудреје паче многих сујесловного
содержанија преводов, в нињшњем веце славјански списаних
преведених. Латинскога језика кроме, иже једин неправилно го-
ворити не терпит, вси прочији народи погрешно говорјат, обаче
књигописатељи, не обозирајуштесја, како прости људ говорит,
но како правила језика взискајут, тако пишут. Аште би кто, на
приклад, немецки онако писал јакоже обикновене говоритсја, убо
би и проста немецка баба књиги писати могла. Тако њеци нашего
рода књижници књиги своја списавше, венцем књижњическим
у људа увенчашасја, и сујетнују похвалу улучиша. Вси народи, и
сами јазичници књиги своја по граматијским правилам списаша,
у нас по правилам баби Смиљани пишутсја.
Во обитељи свјатаго Георгија 1-го јануарија 1811-го лета.
Павле Соларић
Предисловије издатељево… к изданију собранија Смесица г. Доситеја
(…)
Допитљивије и ишчерпљеније о неудобоишчерпомом Богдану
или богоданом Обрадоватељу нашем ми ћемо, ако будемо живи и
здрави, беседити у његовим Смесицама, а овде, вјежљиви читате-
љу или читателнице, јербо и ви, грације серпске од Доситејева сте
времена, за љубов њим вешто призваних Муса, прионуле читати
– јоште само на двоје даруј ми позор твој чим ћеш као водећи се
за руку, прећи к читању Мезимца. Ја и ради почести дужне спи-
сатељу, и ради јемства потребнаго за самотождество овому моје-
му изданију и ради удовољствија и не имане јоште у нас (од пре-
дака наших) подобне ползе нашим потомком, заблагорасудих да
последњега овога г. Доситеја сочињенија подлини рукопис сохра-
њајем буде у књигохранилишту великога оца муса серпских у
Карловцу Сремском. По таквој причини рећи ће тко, да мени не
бјаше дирати ни у правописаније истога сочињенија; јербо, ако
је списано пређе утверђенија правописанија у новом нашем књи-
жеству, чије нам је и дан данашњи најбоље и законодајуће пра-
вописаније? Рукописа се пером не такнух, а преписивајући га, ово
недовершену гдекоју (свегда срећом погодити ласну) реч, прома-
шену коју букву или друго што дописах; ово у прочем држећи се
коренога правописанија ради удобовразумителности где што и
новоопитујемога – до најбољега не отметах. Свим тим обаче речи
списатељеви што се каса њихова у њега изговара ни најмање не
премењајући но само извесна у неким речма писмена његова ини-
ми замењујући, нужни где где који надчерк употребљавајући, (1) и
овде онде колик при коректури, сходними рашчерками и (чешће
од њега) косими буквами служећи се, свеколико списаније раз-
говетнијим и благољепнијим учинити желех. То исто чинит ће
се у препечатавању, и с другим Доситејевим делами, и са свим
пређе утверђенога правописанија изданими која срећа буду да се
препечатавају. То исто чињено би и са свију древних списатеља
дели, који пишући нити могоше, нити марише толико мотрети
како писаху, колико шта и како у писму вештаху.
Друго чега к Смесицам не могу одложити јест, следујуће. Нег-
де на годину дана прије него ћу ја јесени 1803. у Терсту перви пут
свидети се и пристати с просветоначелником серпским, нетко у
писму некаквом к некому одвалио бје попреко као секиром да
је Доситејев језик говедарски! Казујући ми о том свеопшеповољ-
њејши списатаељ чудом се чуђаше, како критик онај (сав име
рек!) размислио не бјаше: да у сваком језику на свету и било је и
биће говедара, који су нужни и полезни људи у својој окружности
коликогод и сви други којега му драго званија, чина, достојинства
и степена, или крви и порекла у својој; да кад је народ један не-
просвештен ваља да му се пише како може разумевати не би ли се
просветио, и тко се спусти да поучава и најпростију браћу своју
ваља да се у нечему такне и говедарског језика кад и говедара
има у тој простоти од којих другојачије некаквог и сасвим раз-
личног језика не могу опет баш ни господски сународници њи-
хови имати. Ово двоструко обидетелно, високомјерије толико
несносним вмењаше братољубиви серпски мудар, да ми тада рече,
ако јоште кад узме перо у руку, да о тој вешти неће прпустити
попробеседити. И (после Итике Соавине, где не би згодно) ево му
обдержане речи: тај повод узе к содержанију перве главе, первога
својега отада и, на жалост нашу, последњега, следујућега дјела.
У Млеткама 13/25-га јунија 1817.
Павел Соларич
____________________
(1) Колико ће ово бити у печатњи испуњено умећу казати у собранију
Смесица г. Доситеја. И нашега славеносербскога језика до те мере већ
преложило се качество да му је велико доба нову имати писменицу, к
које устојенију самим најспособнијим нашим језиковјецем надлежи
своју признати дужност. Но стим ни најмање не следује да је и језика
нашега азбуци доба обвештати. Сасвим је необмишљено којекому
– најпаче г. Доситеју у Лајпсику – подражаније, којим нове неискусо-
мудре мусе наше толико се с новом азбуком поизобестише да нам је
тумарајући нашим двостручењем азбуке својствена и карактеристи-
ческа, добра и свештена серпска рођена наша, готово изништати. По-
сле топга коракљаја, расколног и јазвителног свеопштему серпскому
нашему књижеству и образованију, други им не мање лакоуман и уби-
точан би тај што по њиховој памети, у проглађеној им новој, краћој
(но великому језику нашему недостаточној) азбуци и гласоударалних
начерци судише се језику нашему непотребни, и као нешто истом по
писму застервљено, дангубно и одметно. Печатање то за своју штедњу
једва и чекају, пак после бива да у писању језика морају списатељи од
њих, а не обратно, зависети. И право нам је, а ми стојмоу својем харак-
теру и печатајмо Сербљи Сербљем, сербски, сербском својом азбуком.
Милош Бојовић
Моји први контакти с уметношћу
Са мајком сам у детињству сваке недеље ишао на литургију у
Саборну цркву Вазнесења Господњег у Чачку, негдашњи Мана-
стир Богородице Градачке, коју је саградио жупан Страцимир
(Немањин брат) између 1179. и 1190.
Улазећи у двориште храма и пролазећи кроз капију порте,
имао сам осећај да је то нешто другачије, посебно и строго место.
Све ми је изгледало издужено, високо, непомерљиво. Сама црква,
црквена врата и стубови вукли су ми поглед навише, ка небу. А
у цркви, очи су ми се широм отварале, уши напрезале. Дечије
мисли полако, инстинктивно питају ко су ове баке, деде, тете, деца,
чике… А онда чујем певање хора који никада пре нисам слушао
ни на радију. Све звони. Попа поје. И народ пева. Вуче ме поглед
све више у свод цркве. Одједном повукох линију поврх олтара.
Видим 12 светлуцавих голубова како гледају у мене. Осетим же-
љу да их имам као своје играчке, али су били сувише високо.
Спустим поглед и опет видим неке деке са брадом, чике и тете
који имају дуге хаљине. Видим смешне овце, коњиће, магарчиће…
Питам мајку ко су ти људи на зидовима храма. А она ме помилова
по коси и рече: “Сине, то су свеци”. После не скидам поглед са
њихових лица. Све време зурим у зидове цркве и питам се како
су они доспели тамо.
То питање је и данас у мени. Али, више није детиње, него ду-
ховно и сликарско. Временом сам почео да запажам и проучавам
детаље на фрескама и иконама. Особеност ликова и боја којим су
насликане. И данас то исто радим. Поштујем још више сазнање о
тим дедицама, тетама и чикама.
И тако, дошао је и тај дан да постанем свестан да имам Божји
дар за сликање. Мој најстарији брат Драган припремао је неке
радове за час ликовног васпитања. Врло стрпљиво сликао је
високе зграде, са пуно прозора, у разним бојама. Ја се залепио за
њега и зурим у то што он слика. Гледам, не трепћем. Одједном ће
он: “Ево ти папир и оловка, па цртај!” Душа ми затрепта. Радујем
се, нешто навире из мене и кренем. Бео папир, а ја, човече, цртам
ли цртам. Линије иду тамо и овамо. Стегао мисао, ослободио
оловку и само цртам. Трже ме глас брата:
– Јеси ли готов са шврљањем?
– Не знам…
– Дај да видим! Не, није могуће! Како, како си ово урадио?
– Па, ето, не знам… Тако…
Живот иде својим путем и носи наше улоге у себи.
То братово питање увек ме је пратило у животу. Учитељи,
наставници, професори, обични људи, колеге, застајали су са тим
питањем пред мојим радовима: “Не! Није могуће… Како си ово
урадио?!”
Они су и одговор давали – да имам дар Божји.
Мноштво догађаја обележило је мој живот. И добрих и лоших.
Много лутања, покушаја, успеха, падова, неправди, болести, не-
маштине, али оно питање “Како?” никада се није изгубило. На
њега су многи људи, кроз круг живота и смрти, давали различите
одговоре. Ја тај одговор немам ни данас.
Радован Гајић
Ратник повратник из естетских сукоба
Обимом свога ликовног стваралаштва, Милош Бојовић је проли-
фичан, многоделан, а формалним изразом разнородан стваралац.
У овом другом, понегде је његово стваралаштво и на ивици
контроверзног.
На једној страни оствареног ликовног опуса, у двадесет и шес-
тогодишњем емигрантском уметничком раду, налазе се саврше-
но детаљно изведени призори – ликовна платна – из свакоднев-
нице животињског света, или мртве природе, док су, на дру-
гој страни, слике испуњене мотивима жала, или пак сценама
постапокалиптично суновраћене цивилизације, коју проживља-
вамо. Ове друге слике, на особен начин антиципирају и мо-
гућу неминовност краха утопијског пројекта који је човечан-
ство предузело својим глобалистичким поривом и прикључују
Милоша Бојовића невеликој, али значајној групи савремених
светских сликара у већ номенклатурисаном досијеу “стваралаш-
тво по свршетку света”.
Бојовићева, пак, остварења са призорима животињског све-
та, било живе било мртве природе, у појединим радовима пре-
вазилазе и фотографски и хиперреалистички поступак. Ту умет-
ник продире у дубину структуре постојећег, сликаног до макро
детаља, тако да он бојом, бојама, ширином и домишљатошћу
палете пред посматрачем оживљава структуру коре, коже, крзна,
ткива… Он овде палету употребљава на такав начин да оства-
рује и илузију треће димензије обрађеног детаља. Боја, као
скулпторални елемент на платну, овде је у функцији реконстру-
исања живог да би оно (о)живело у слици.
Жанр мотиви у којима доминира жал, као платна Пријатељи
и Старац, дати су у сфумату, у техници измештеног или не-
присутног фокуса, чиме се потенцира намерени сентимент. Овде
и овако, Бојовић успешно избегава расправљање социјалног мо-
мента и издиже жал, сету на универзални ниво, односно призива
универзалност присуства овог осећања у посматрачу. Очито је да
се тиме обраћа човеку који има душу.
Милош Бојовић је ликовни приповедач, чак нескривени. Он
свој трактат о сликарству сажима отворено говорећи: “Што би
могло речима, ја кажем бојом и сликама”. Али, највише Бојовић
каже у композиционим решењима која нису пуко “преписивање”
стварности, природе, већ су настојања да се формулишу сопстве-
на промишљања и доживљај света. Аутопортрет, са кандилом
пред бадњаком, испуњен је надом и у исто време буди наду. Анђео
и исказује и предсказује страхове. Овде се кроз иконографско
призивање визије фреске милешевског Белог анђела, преко кога
се Господу молитвено обраћало кроз векове, посматрач пути/
призива једином могућем спасењу, богољубљу. У благој иронији
сучељени су узнемирени простори безбожништва масе и небо-
ширајши мир мотива древне фреске. Сличном техником, само са
мање драматичном повешћу, урађено је и платно Разноликост,
бајковите емигрантске скупине сабраних под удаљеним светио-
ником, који делује више као да је слутња него стварност.
Сучељавање наведених ликовних модела је оно што прожив-
љава стваралац Милош Бојовић. Разноликост, колико год да до-
лази из превладавања једног модела над другим у различитим
периодима, толико представља и смену очито сликара “ратника
и повратника” из естетских сукоба, који се одмара бележећи
лепоте природе, само да не би заборавио технику и технолошки
поступак изражавања, док поново не крене у наредну битку, у
разраду наредног платна, на којем ће се поново издићи резултат
духовног ратовања ствараоца. Такво је заиста снажно платно Би-
зони, где су, у ствари, животиње, чији је природни колористички
тон омиљена боја Милошеве палете, парадоксално, доживеле
преображај кроз колоритну скалу тотемских представа инди-
јанаца са запада Канаде и кроз вангоговско уобличавање безмало
кубистичких маса, тако да такве бизоне прихватамо као живље
од стварних бизона у прерији. Сликар је овом сликом намерио да
опомене на шездесет и пет милиона животиња ове врсте убијених
на овом континенту од стране белих ловаца у само 150 минулих
година. Жалостива обличја побијених животиња видео је и при-
казао као моћну готску катедралу саздану од светлости.
О томе су тајне уметничког приступа белом ликовном платну
Милоша Бојовића. О томе би требало Бојовићево сликарство да
буде и у далеко већој мери и да прекорачи далеко више граница.