О нацији и православном завету Срба / Теза за отварање дијалога

диалог могућ само у Логосу који је хармонија потребна осећању,
јер осећање смисла је догађај хармоније! (За Канта су Бог, бес-
мртна душа и слобода постулати мишљења, а ти постулати су
доступни само осећању, а не мишљењу и знању!)
У тој пријатељској тежњи саговорника Логосу може се до-
годити, па се и догађа да се диалог продухови: да се (бар у машти–
осећању писца–песника!) вештина диалога (тежња логосу) прео-
брази у надахнутост самоспознаје у исповести, у тајну (тј. машту)
уметности, драме, поезије, вере, литургије.
Као што без огледала не бисмо (као ни Нарцис) никако имали
представу о свом телесном лицу (које се доказује показивањем!),
тако бисмо без диалога били (као и Нарцис у реторици монолога,
предавања, беседе, или проповеди) осуђени на самоувереност су-
јете (“једнозначности”, “једнодимензионалности” представе или
појма–речи, без доказивања показивањем “тродимензионалног”,
тј. телесног и вишезначног бића). Јер без представе о личности
(постојећег и показивог, дакле, “тродимензионалног”, тј. телесно
присутног) ближњег не бисмо имали ни јасну представу о својој
души, тј. не бисмо знали шта – у стварности постојећих бића –
одговара представама у нашој души!, тј. не бисмо знали у чему
је моћ наше душе! Јер само и тек нам се у диалогу , и то у лицу
саговорника, јавља и огледало наше душе: “очи у очи”, али сми-
рено, исихастички!
Зато је већ Сократ у философију самоспознаје – спознаје чове-
ка о природи човека, па и о себи – унео диалог: разговор у Логосу!
Те диалоге је писао Платон, јер је само као философ-песник,
“поетософ” – из искуства диалога комедије и трагедије – могао да
буде аутентичан антрополог! (Смисао философије је платонски
диалектичка антропологија!).
И литургија се – у души човека, “у храму душе” (једином ис-
тинском храму, како каже апостол Павле) – збива и догађа тек у
диалогу са Христом.
Иконе православних подсећају и подстичу, чак и уздижу чо-
века у тајну тога диалога – и то диалога са самим Христом (ду-
шевну тајну Небеске литургије! – на “тајни” диалог, што у Пра-
вослављу значи “маштовни”... О томе “крилатом маштању” у
Лучи микрокозма, ЛМ,I, 301–330. Јер и Литургија је, Логосом Духа
могућа света тајна, тј. света машта).
Без тајне тога диалога (“свештене поезије”, како каже Владика
Његош) храмовна литургија је само икона литургије, као што је и
икона Христова само икона, само подсетник, изазов и подстицај
на диалог са Христом!
Толико као могући увод у наш разговор – ако нам то буде дато,
ако нам се бар местимично и повремено, то догоди!
А мој одговор на унапред постављена питања (82 одговора на
82 питања) – писан далеко од Тебе колико Београд од Париза –
још није диалог, него само низ одговора на низ Твојих (унапред
достављених) питања.
Међутим, сама ова цивилизација (Света технике) далеко је
од диалога, те је зато диалог велик проблем нашег времена у којем
над нама доминира култ брзог успеха, тј. самоувереност (ин-
телектуална, појмовно-метафизичка самоувереност) информа-
ције и знања, али збуњеност бесмисла. Каже се за ту шесетосмашку
културу и култ индивидуалног успеха: “не знају шта хоће, али
хоће одмах!”. То је “филозофска” самоувереност која зна шта свет
и човек у њему јесте, те за то тражи (па и поседује) силу и средства
одмах, али не зна шта заправо хоће од свега тога што хоће (и
успева!) одмах! А то је време бесмисла (апсурда), одсуство система
који је база сваке стабилбне цивилизације у историји: система
вредности или, просто, културе која је плод напора самоспознаје!