О нацији и православном завету Срба / Теза за отварање дијалога

“филозофским угледом”, ефикасније него што је (клерикално-про-
фесорском универзитетском филозофијом, како каже Адорно)
служила институцијама цивилизације Запада?! (То ће се и по-
казати у медијском рату који је – преко европских ТВ–емисија
медијске империје – учинио све да грађански рат Југославије
претвори у међудржавни-међунационални, како би Уједињене
нације нашле “право и разлог” за интервенцију “Партнерства за
мир” и НАТО-снага у разбијању Југославије).
Па који су то начин новинари, интелектуалци,”филозофи” (по-
готово “нови филозофи”) нашли да служе и Свету технике, импе-
ријално–глобалноим свету?
– Култом информација који је наступио на место култа (фило-
зофско–идеолошког, метафизичког) мишљења. Како?

* * *
Савремена информатичка техника снабдева сваког човека непре-
гледном количином информација, а при томе из света са којим
човек никад неће имати могућности да се суочи или да се у ње-
му нађе као што се суочавао и налазио у некадашњем (данас из-
губљеном) завичају.
Што се информација тиче, ми више не живимо – нити имамо
могућности да живимо – у завичају. Човек глобалног света (Света
технике) је heimatlos, лишен завичаја, изгубљен, отуђен. Он се
не среће и не упознаје с људима, блиским бићима, него са беско-
начном количином информација о људима (са оним што су – у
тито–комунизму – биле тзв. “карактеристике”, доступне само по-
верљивим кадровицима и секретарима, само што је сад беско-
начни свет информација – у свако доба дана и ноћи, на радном
месту као и у кревету, на послу и у шетњи, чак и у болници – на-
метљив и доступан свима: до отупелости, бездушности и бљута-
вости! Што се непрегледне количине информација тиче, у њима
нема места ни за нашу личност ни за осећања (која су могућа само
као лична!). Такву диктатуру над личношћу човека (ако човек
подлегне навици!) није желео, па ни могао да замисли ни Стаљин.
“Универзалне вредности” – “независне од личних осећања” – су
глупа, па и лукава естетичко-метафизичка, антиуметничка, пост-
модерна, а данас и психоидеолошка измишљотина којом метафи-
зичари и психо-идеолози служе бездушној цивилизацији Света
технике, тј. цивилизацији која више није ни западна (тј. модерна),
јер је Свет технике, као доминантна цивилизација, учинио и саму
цивилизацију Запада (модерну, нововековну) периферном, као
што је својевремено и цивилизација Запада чинила периферном
цивилизацију “медитеранску” (тј. класичну), а ова архајску, а ова
примитивну ..., тако да је та (медитеранска, тј. класична) циви-
лизација била жива само у носталгији сентименталних патриота,
националиста, историчара и уметника!
Питање је стога данас: шта је личност и како је спасити за
осмишљен живот човека?

* * *
Што се мишљења тиче, оно је данас, у Свету технике, исто што
је увек и у свим цивилизацијама било: логичко сређивање, кла-
сификација и обрада информација (тј. искуствених представа)!
Само што је то данас могуће и компјутером, па је чудно да и данас
има људи који – представљајући се као филозофи (увек истичем
овај глас и слово з, а не с!) – изјављују (филозофски!) да је мислити
(дакле, и говорити?!) исто што и бити, да је “мишљење (и говор,
језик, информисање!) = битије”!
У тој формули метафизике – у томе њеном постулату, у томе
поистовећењу битија са мишљењем (о информацијама, наравно)
– и јест криза метафизике! и могућност Света технике да мета-
физику и докторе филозофе користи као свој инструмент у по-
литици, сличне декору, луткама у цртаћима за децу! Мишљење,
наиме, није могуће о свету, о бићу, о човеку или о било чему што
јест, што постоји и што је – од звезда до микроба – показиво, чу-
лима (макар и преко микроскопа или телескопа) доступно. Оно
што је у простору, доступно чулима, није доступно мишљењу,
јер мишљењу су доступне само информације, тј. само представе
стечене чулима и “смештене” у искуство (памћење, сећање или
заборав у којем се сећање изгубило и из којег сећање или пред-
ставу искуствену треба, диалогом или подсећањем, или дожив-
љајем, избавити), те на тај начин човек може да мисли само о
ономе о чему је већ стекао представе, па и о информацијама које
су оживљавање његових сопствених, каквих-таквих представа.
Човек, дакле, мисли и може да мисли само о свом искуству: не
чак ни о присутном човеку, него само о искуству које је већ стекао
и које чува у себи о томе човеку. Мишљење је на тај начин дејство
субјекта Ја на своје искуство као објект ја, једини могући предмет
мишљења! Свет је могући предмет чулног доживљаја или опажаја,
а искуство о свету – моје сопствено искуство, стечено чулима –
је једини могући предмет мишљења! Предмет мојих опажаја и
доживљаја (чулних, телесних) је свет у којем живим, а предмет
мог мишљења је моје (и само моје!) искуство! То искуство може
да се подудара с Твојим: ако смо заједно гледали исто, па сазнајем
(информисан сам и о том заједничком гледању), те тада могу да
мислим и о свом сећању на то заједничко гледање! Христос ка-
же апостолу Петру да Петар зна да је Христос Божији Син, да
има божанску моћ, али то зна само зато што му је то сазнање
омогућио сам Бог, Дух Свети који је преобразио чула Петрова,
тако да је Петар, преображеном представом у Христу, препознао
преображеног Христа, Богочовека! То сад остаје искуство Петро-
во, те сада Петар може да мисли и о Христу Богочовеку, јер има
представу, сећање на (Духом Светим, надахнућем омогућену) пре-
ображеност и самог Христа и свог чула, искуства којим опажа и
препознаје Христа Богочовека! (То су духовне финесе за које су
Јудеји већ били припремљени својеврсним платонизмом ста-
розаветним, Јовановим и пророчким)... У томе је сагласност
(хармонија) Јудеја са Грцима, Јерусалима с Атином (а посебно с
Константинополисом, Цариградом, Византијом), сагласност која
нам је позната као (класични) систем вредности цивилизације ме
дитеранске.
Једном речи: мишљење је могуће само о (примљеним, сачува-
ним, искуствено усаглашеним) информацијама. Мисли само онај
ко је информисан и колико је и о чему је информисан! па макар
те информације биле и сећање на илузије, на привиђења, на чу-
до! тако да је и мисао о вери или о чуду могућа само као мисао о
сопственом искуству, сећању на то чудо, о души као моћи осе-
ћања (преображености чула, чулне моћи виђења идеја, које су
могуће и видне само као преображеност реалних бића! идеја је
преображеност, чулима доступна и видна преображеност реал-
них бића; то разуме уметник, иконописац, сликар, творац филма
као Тарковски. Идеја је надахнута визија којом је, – истовремено!
– преображено и наше чуло и оно што видимо!)
У томе је та граница коју је наслутио Кант (а сазнао Платон):
граница човековог мишљења (и разума као моћи мишљења). Али
ми не мислимо о идејама или о самом ономе што је пред нама
преображено, него само о нашем сећању на ту преображеност
бића које сада није преображено!). То сећање је наша информација,
информисаност!

* * *
У Свету технике, у свету моћних механизама информације (не
система, него механизама информације!) метафизичка формула
“бити = мислити” уступила је водеће место формули: бити је исто
што и бити информисан! бити моћан значи: владати механиз-
мом информација! а тиме владати и над самом нашом моћи
мишљења! Цивилизацију Запада водили су интелектуалци-
метафизичари, “моћници мишљења”, а цивилизацију Света
технике воде – не информатори, него – господари механизма
информација и њихов култ није разум (моћ мишљења), него култ
информација који се остварује у Свету технике ... баш онако
како је филозофија замишљала да се остварује револуцијом
(“револуција – остварење филозофије”, Маркс), или како се
хришћанство показује као култ диалога (не култ платонизма
као философије диалога, него баш култ диалога), или, ако сам без
информација – нема мишљења, па да информатичким, технич-
ким (комјутерским култом мишљења – с тим технички чвршћим
ослонцем идеологије (у “информацији” медија) – вера, уметност,
историјска свест, морал и човек буду сведени на пуки предмет
психолошке науке (рецимо: психоанализе-психијатрије–психо-
терапије-психосоциологије, дубинске или егзистенцијалне итд),
и то као “науке” – о личности, тој тајни човековој!? да тајна човека
може бити предмет науке?!
Наш владика-песник Његош, у Лучи микрокозма (ЛМ,Посв-
та, 131–140) каже:

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша:
Твар је Творца човјек изабрана!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ми смо луча тамом обузета.

И ту не помаже никаква наука! Помаже вера, која је “дар, мудрост
људског срца”. Помаже једини Спаситељ, Логос-Исцелитељ! По-
маже уздизање Луче човекове кад она у човеку пробије таму
којом је обузета! што се “свештеном песнику” догађа тек после
самоспознаје у заветној жртви-молитви покајања (Луча микро-
козма, певање прво, ЛМ,I, 1–40)
Зато ни на психијатријској клиници човек не може бити
предмет науке, као што ни психотерапија не може бити приме-
на науке.
Ту муку и понижавање човека приказивала је руска књи-
жевност и пре револуције, пре Булгакова, његовог дела “Мајстор
и Маргарита”: Чеховљев “Павиљон број шест” показује како је
сам психијатер коначно упао у клинички павиљон болесника
паметнијих од психијатра: у то се психијатер уверава тек кад је и
сам убачен у павиљон међу своје пацијенте и кад му је тек тада, у
томе безизлазу односа лекар – пацијент, преостало само једно: да
води диалог с пацијентом, али не као лекар са пацијентом, него
као човек са човеком, тајна са тајном!
Ми смо у Сарајеву, негде г. 1958, драматизовали ту Чеховљеву
приповест и извели као радио–драму. Било је то запажено. Олга
Божичковић је тада о томе – и о изведеним (са шведског преве-
деним) радио–драмама Ингмара Бергмана – писала у београдској
“Политици”!). Вероватно се тога сећају и два сарајевска психоте-
рапеута: Кецмановић и Јовановић (Радмило, ратни логораш, ко-
ји је уз то, невин, био и на Голом Отоку!). Те радио-драме су би-
ле добар повод да се и о сарајевским школованим званичним
идеолозима тада говорило као о “званичним душебрижницима”
– психотерапеутима!
А порука тих радио-драма је била: Medice, cura Te ipsum,
Ијатре, терапе–усон сеаутон (Лука 4,23, Христове речи: “Лекару,
лечи и самог себе! ...”, што се односи на проповеднике који знају
туђе грехе, а избегавају диалог, као да не знају грех свој!). Човек
може да буде пацијент, тј. предмет поступка (третмана), али само
ако је самом себи свој пацијент! Зато је слобода и упозорење
човеку: ако већ желиш да опредметиш човека (што је у сваком
сазнању могуће), знај да имаш слободу да опредметиш само се-
бе, а да је опредмећење сваког ближњег – грех! Располажи со-
бом. Хоћеш ли борбу, можеш, имаш слободу, али на свој рачун!
Слобода је моћ и услов да Твој поступак буде моралан. Као ка-
тегорички императив Кантов! Савремена немачка философија
је дошла до свести да Кантов категорички императив може бити
образложен само поемом “Велики Инквизитор” Достојевског!