О нацији и православном завету Срба / Теза за отварање дијалога

Коначно! као у Матејевом Еванђењу 4,1–10. Све у самоспознаји
и моралу (и спасењу) почиње покајањем. Тако је Своју мисију
почео и Христос, прихвативши Јованово “Покајте се!” као први
чин и прву реч мисије Галилејца (Матеј 4,17, “метаноите!”, јер у
самоспознаји – кад је предмет човекове спознаје сам он самом себи
– једино “мета”, преко култа знања и опредмећења је покајање!
Без тога нема човеку трансценденције! прелаза преко предмета,
преко опредмећења, греха је – у приступу човеку као личности –
изричито и императивно у Канта. Али то је већ феномен осећања
пред којим се метафизика (метафизичка традиција Запада) по-
казала – до дана данашњег – немоћном (То се показало и у Хајде-
геровом “Кант и проблем метафизике”): Метафизика Запада – и
све што је из ње произишло (па и психоидеологија почев од Фројда
па до Јунга и даље) – немоћ је пред хришћанством и самоувереност
која ту немоћ не признаје! Јер категорички императив Кантов –
поштовање човекове личности! – могуће је само као осећање при-
јатељства, као у оне две најважније заповести Еванђења (обе-
лежене и у нашим џепним црквеним календарима – Матеј 22,
37–39). А та осећања нису плод знања или метафизике, него су
благодат, дар, изненађујућа отвореност бескрајног видика после
опредмећења самог себе у самоспознаји и покајању, што је и је-
дини могући увод у прави диалог, језик Цркве!
Диалог није критика, ни полемика у којој бисмо саговорника
уверавали у то ко је он и шта је он!, него подстицајни феномен са-
мокритике у диалогу, јер критику препусти саговорнику, да
сам о себи мисли (и говори) самокритику... Јер спознаја човека
– истина о човеку, права антропологија – могућа је једно као са-
моспознаја! У томе је величина платонизма!
Човек може бити предмет чина или поступка, али самом себи.
То опредмећење самог себе је – слобода! у аскези, самоодрицању,
жртви, самокритици, самокажњавању, самонаграђивању, само-
хвалисању, самокуђењу – већ према томе до какве представе о
себи је дошао човек у напору самоспознаје или самопосматрања,
самоопажаја.
Наиме, лекар о болеснику може знати само оно што му бо-
лесник – на било који начин, било којим знаком – нешто каже.
Симптоми болести су језик болесников! тако да терапеут треба,
као и болесник, да заиста “отвори уста, исплази језик”, јер као што
је језик телесни заиста показатељ болести телесне, тако је и језик
душевни (тј. сам говор) показатељ здравља и болести душе. Сва
лекарева сазнања, као и болесникова освешћења, су плод диалога.
А да ли ми зиста знамо шта је диалог?
Једино што у идеологији – па и у психологији човека као
психо-идеологији – није било јасно (а није било довођено ни у
питање) то је да је идеологија (у свом смеру ка проблематизацији
човека, грађанина или верника, или уметника) усмерена баш ка
употреби човекове индивидуе, као “пацијента”. И то не само
у политици, или у економији , у рату итд, него посебно у “науци о
човеку”, посебно у психологији-психијатрији-психоанализи итд,
свеједно да ли једнозначној или вишезначној, техничкој, научној
или филозофској па и у “теолошкој”, тј клерикалној, (што не значи
верској! јер верска употреба човекове индивидуе није могућа!) .
Метафизика-филозофија је увела појам тзв. “отуђења-опре-
дмећења” човека зато што је тај појам потребан њој, метафизици–
филозофији, да би човек (тј. у тој и таквој представи о човеку)
могао да, као предмет филозофског мишљења, буде употребив –
(идеолошки употребив) и употребљен (у револуционарном мења-
њу света!). Тако се – у кризи метафизике – показало да је метафи-
зика корисна само као база идеологије. То је метафизичаре-фило-
зофе (као и психоидеологе!), службенике цивилизације Запада,
учинило кориснима и употребивима за цивилизацију Света тех-
нике! Идеологија ипак брани себе (и своје схватање човека) на-
водећи (из истраживања, анкета, теза, теорија) примере који
показују да је човек “индивидуа употребива”, тј. да је употребивост
човекове индивидуе доказана – што, наравно, и саму идеологијиу
одмах легитимише као науку, тј. као знање стечено и доказано
онако како се и стиче у науци: експериментом. Диалог у науци
– диалог са предметом науке! – није могућ! – што је мртво то не
говори, као ни “мртве душе”!
Али се при томе губи из вида да је човекова индивидуа упо-
требива (и да, против вере, потврђује идеологију) – чак и онда
кад га употребљава неко други да га и сам Сатана употреби! и
да човек – баш слободом, човековом моћи да одлучује о својим
поступцима (и речима као поступцима, вербалним!) – има моћ
да себе учини и употребивим и неупотребивим. То доказују
мученици Цркве Христове! Доказују слободу: да човековом инди-
видуом располаже једини сам човек!
Ту је и тајна диалога! Тајна која је Грке платонисте –диалогом,
диалектички! – увела у хришћанство (крштени платонизам)!
ди-алогом, тј. “диалектички” – али не у хегелско-марксистичком
значењу диалектике као полемике (од грчке речи полемос, која
значи: рат, борба супротности, када – још у архајско-иранско-
епско време – Хераклит тумачи и сам логос као полемос – рат),
него само у платонском значењу те речи: да је “диалектика” веш-
тина (техне) сређеног диалога (aли и умeтност смиреног).
Основнa чињеница говора је да ће Твоје излагање присутнима
бити и прихвативо и занимљиво само ако је то одговор на пи-
тање које присутни постављају, јер тек Твојим одговором (или
покушајем одговора) на то питање присутни “слушалац” постаје
саговорник, диалогичар! Дакле, диалог је једини могући смисао
говора! Живи покретач диалога су само питања која саговорници
постављају један другом. Мисао је жива само као одговор на
изазов питања! Питање је једини изазов говора и мисли. Све је у
мисли – у богатој и садржајној мисли – само одговор на тај изазов!
Диалог, дакле, није саслушавање у стилу наших ТВ–нови-
нара-водитеља емисије, јер ту “водитељ–водитељка” има служ-
бено-професионални монопол на постављање питања и на оце-
ну одговора! Као у полицији (недемократске средине) или у ис-
тражном суду.
Диалог није ни полемика (нарцисоидне, субјективне или
индивидуалистичке, “једностране, једнодимензионалне”, право-
линијске или политичарске) самоуверености. Диалог није – као
у политичара – полемос (рат, “борба мишљења” око тога ко ће
наметнути тему и решење, те тако бити интелектуално надмоћан,
победник).
Како се често дешава да говоримо, а да нисмо ни свесни шта
смо рекли, или шта смо и кога том речју повредили, оштетили или
обезвредили, колико смо моћ и смисао самог говора обесмислили
или бесловесно унаказили, то је диалог једини излаз из те
бесловесности: излаз – у Слово-Логос-словесност (рећи ћемо и
то шта је Логос), јер диалог је једини начин и за то да се утврди и
тачно значење речи! тачно и основно значење речи – без обзира на
то што иста реч може да има и пренесена значења, метафорична,
али јасна и разумљива само ако је утврђено основно значење! тада
метафору разумемо само зато што осећамо везу, напон и распон
те везе између метафоре и основног значења. А основно значење
се утврђује, опет, диалогом, јер диалог је једини могући градитељ
складне конструкције језика као логичке целине! Диалог је творац
споразума, те изворне конвенције којом се утврђује значење речи.
По Логосу – којем тежи и око којег кружи као Земља око
Сунца – диалог је чување континуитета у тражењу истине (исти-
не у самоспознаји): да Ти на сваки мој одговор тражиш новим
питањем објашњење и разлоге, те да ја тек тада и тако, у диалогу,
постанем свестан шта сам рекао ... (А Ти, Бошко, то и чиниш
подвлачећи црвено извесне – спорне недоречене и нејасне или
вишесмислене ! – делове мог одговора, тражећи на тај начин да
разложно и одговорније излажем своје ставове – како би моји
одговори, али и моја питања као и Твоја питања и “под-питања”
и одговори на питања садржана у мом одговору – како би све то
било једна линија, континуитет заједничког тражења! Као у дра-
ми! па из тога, драмско-трагедијског искуства (доживљајног)
Платон је писао ( а Сократ водио) своје диалоге!
Не треба, дакле, да саговорнику добацујемо самоуверено (као
у полемици) “а ја мислим да није тако како Ти кажеш, него ствар
стоји овако...”, него треба одржати континуитет диалога новим
питањем: “чиме објашњаваш и доказујеш тај свој малочас речен
исказ? мени то није јасно... реци ми јасније! шта Ти значи та и та
реч... на шта се то односи? “
Диалог је, супротно полемици, Логос, тј. смирена говорна
заједница тражења: смирена – ако је то пријатељски сусрет са-
говорника који теже Логосу.
А платонски (класични) Логос (као и из њега изведен пра-
вославни!) није Хераклитов, архајски (као ни каснији аристотел-
ски или стоички).
Платонска носталгија је (нарочито у Плотина) тежња Логосу
као Лепоти и Добру које је (само божанска) сила Сабраности
различитих бића – у Хармонију, у Хармонију као осећање ко-
јим је превазиђена различитост - битна различитост! – бића
или стања. (Биће је, наиме, самоистоветност и оно ни по че-
му не може бити истоветно са другим бићем, јер постоји је-
дино у самоистоветности, тј. по томе што је у њему самом и
само у њему све оно што га чини бићем! То је, уосталом, и
несавладиви закон људске индивидуалности која може би-
ти превазиђена само у машти, тј. у тајни осећања, тајни бо-
жанској! (што је човеку прихвативо и лепо и добро само у
идеји преображеног бића). Логос значи то: хармоничну сабра-
ност свега што је у Логос сабрано, (па је онда из тога – у стоичком
тумачењу Аристотелове “Аналитике” као “логике” – изведено и
значење појма врсте или појма рода као значење логичко!) било
да је то сабраност гласова или слова у реч (кад логос значи реч!),
или сабраност речи у изреку, реченицу, или сабраност реченица
у (хармоничну) беседу (кад логос значи беседа), или сабраност
беседника у сабор и (хармоничну) саборност, или хармонична
сабраност (Сабор) Свете Тројице у Једног, Бога, Добра, Савршене
Хармоније Тројице (кад Логос значи Бог), или сабраност двеју
природа, људске и божанске, у једној, самоистоветној личности
Христа, Богочовека (кад Логос значи Богочовек, отеловљени Бог ).
Логос је највиши појам грчке (и светске) мисли, а узвишеност и
божанственост те хармоније (недоступне разуму, моћи мишљења
и рачуна, рачунског сабирања, а доступне само надахнутом осе-
ћању) открио је Платон, и то из свог песничког, трагедијског ис-
куства, а у мисли диалога (тј. у диалогу мисли)!
Логос се, дакле, не јавља као плод мишљења (људског миш-
љења), него пре мишљења, као изазов и покретач мишљења! Тај
изазов и покретач је осећање, предосећање, дар, благодат (Зато
се Платон и Аристотел битно разликују – као да су представници
потпуно различитих народа и цивилизација).
У тој пријатељски заједничкој тежњи и чежњи саговорника
Логосу, одржава се и сагласност око теме и сврхе диалога, око
пријатељске самоспознаје у диалектичком тражењу истине, и то
истине најпре о самом себи, о човеку, па тек онда о свему другом,
чак и о Богу: тек после самоспознаје. Јер сва питања саговорникова
у диалогу с Тобом воде Тебе ка самоспознаји! Диалог зато није
подучавање, него самоспознаја!
Сврха или смисао говора је диалог (а само у прагрешној гор-
дости, сујети, вољи за моћ и надмоћ сврха говора је полемика,
проповед, реторика, беседа, “професорско” или демагошко поу-
чавање пасивног слушаоца, “испирање мозга”, идеологија и, ко-
начно, метафизика, сатански ситем “Апсолутног знања”).
А сврха и смисао диалога је самоспознаја човека (па тако и
катарза, очишћење, покајање) у диалогу, једином могућем на-
чину спознаје бића и суштине човека!
А како је суштина човекова бића у томе шта је смисао бића
човекова, а смисао – као и сваки телеолошки суд (о истини, лепом
и Добру, о смислу, и по Канту, несхваћеном философу Запада!) –
доступан само осећању (знање смисла је могуће само као осећање
смисла), то значи да је Кант бар наслутио мисао Платона: да је