Сме ли се злу супротстављати силом?/ Хришћански одговор Ивана Иљина

За насилника, жртва је предмет. Он је не схвата као човека.
За оног ко креће путем силе против злочинца, злочинац је
ипак човек, и обуздавање истог поставља темељ његовом потен-
цијалном самообуздавању и самоизградњи. Насилник хоће да
другог потчини себи, а онај ко му парира враћа насилника у
стање потчињености духу и законима духа. Бранитеља добра, за
разлику од агресивног пљачкаша, не покреће користољубље, него
праведан гнев. Злочиначко насиље и присилно дејство према
насилнику нису и не могу бити исто, каже Иљин.
Апсолутни пацифисти су (ако су искрени), по Иљину, инте-
лектуално и политички наивни, али друштвено могу бити опас-
ни, поготову кад заједницу треба бранити. Они, пак, који су па-
цифисти – петоколонаши, и који свесно, јудински, раде за туђина,
иду путем несрећног издајника чији лик Нови Завет тако јасно
приказује.
Човек који се бори против зла морално је трагичан.
Човек који то не чини најчешће је кукавица.Распет између тих
и таквих крајности, он је ДУЖАН да у борбу уђе. (2)
Иљин није идеолошки наиван, него хришћански трезвен: у
борби против зла уопште нема једноставних решења. Напротив,
сва решења су тешка и неподношљива; сва су испуњена распећем
душе и тела. На путу борбе против зла, и сам човек, неукрепљен
Богом, може постати злочинац.

Полемика око Иљинове књиге
Први који су реаговали на Иљинову књигу били су бољшевички
идеолози. У московској “Правди” од 19. јуна 1925. године појавио
се текст Михаила Кољцова, “Подмлађивање Еванђеља”. Кољцов је
тврдио да Иљин у књизи проповеда “непорочно убиство”, и да је
реч о „најновијем патенту православља, које оправдава погроме
Јевреја, грађански рат и бели терор”. Максим Горки, који у то време
живи у Соренту, у Италији, али је свим срцем уз бољшевике, маја
1927, у писму М.М. Пришвину, тврди да “професор Иљин пише,
ослањајући се на канонска Еванђеља, оце цркве, богослове и свој
сопствени натрули, али виспрени, разум, својеврсно Еванђеље
освете, у коме доказује да се људи не смеју убијати, осим ако нису
– комунисти”.
Руски либерали републиканског правца такође нису ћутали.
Игор Демидов огласио се у новинама вође кадета, Миљукова,
“Последње новости”, 25. јуна 1925, текстом “Легенда која се ствара”.
____________________
(2) Иљинов текст “Молитва пред одлуку”, који је поднасловљен “Из беле-
жака убијеног друга”, и дат у форми размишљања Руса спремног да се
придружи, новембра 1917, белима у борби против бољшевика, најбоље
одражава суштину ових двоумица:” Ту ноћ пред одлуку никад нећу за-
боравити. Било ми је јасно да Русија стоји пред понором, да народ не
уме ни да се разабере, ни да се супротстави саблазни, да нас, трезвених
и верних, нема много, и да се морамо борити до краја. И трагедија жи-
вота први пут ми се открила. Трагедију сам видео и видим у томе да у
животу нема излаза који умирује савест; и он сам, живот, захтева одлу-
ке и поступке. И што је драгоценије и свештеније оно за шта се бориш,
што се мање види испред нас, што су непоправивије последице твојих
одлука и поступака, – тиме је теже. У Русији су се појавили злочинци,
људи још никад на земљи невиђеног душевног устројства, опседнути,
свирепи, бестидни. А народ наш је поверљив, као мало дете, и страстан,
као неваспитани одрасли. Видим саблазни, видим срамоту која се при-
ближава, видим неминовни слом – и срце се кида од љубави и бола. Не
могу да не видим да ће борба бити беспоштедна и крвава, да ће у борби
бити покварености и суровости – и срце се грчи од ужаса и одвратно-
сти. И како је лако рећи: “Господе, ослободи ме од одлуке!” И немогуће
је. То би значило рећи: “Узми од мене силу мога духа, који је жива
прилика Духа Твога! Угаси моју слободу, која је скривена у тој сили!
Скини са мене и служење, и одговорност, и бреме света Твога!...”.– То
би била молитва слабости, кукавичлука и бекства. То би била молит-
ва о гашењу људског достојанства, о одузимању богосличности: „Узми
од мене Твој благодатни огањ духовности, јер ја не могу и нећу да га
носим!” И ја сам почео да мислено тражим помоћ од других људи: да
се саветујем, да тражим упутства, да маштам о слепом потчињавању
наредби... Био сам сам, није било никога са ким бих прозборио; али
изгледало је да је срећа – скинути са себе неопходност одлуке и поћи за
неким, снажним, благим и страшним... И ја схватих да је и то немогуће.
Од кога ћу да се скривам иза другог – од Бога и од самог себе? Онога
коме бих од сада морао да се потчињавам морао бих изабрати сам. И
моја одлука да се “потчињавам” – такође би била моја сопствена одлу-
ка. И у чему год да се потчињавам, сваки пут бих се потчињавао сам,
добровољно; и слободно бих остваривао заповеђено. И ако би се потом
показало да се десила несрећа, или кривица, или грех, или брука, – ја
бих ужаснут схватио да сам несрећу изазвао сам, да је кривица – моја,
да су брука и грех – моји: јер ни сила, ни слобода, ни одговорност мога
духа нису ме напуштали! И тада сам схватио да човеку на земљи није
дато да се сакрије иза другог – од одлуке и одговорности. Треба да уста-
неш, да сам узмеш “постељу” своје раслабљености и да ходиш... „Научи
ме да служим делу Твоме! Помози ми да нађем путеве Твоје! Покажи
ми вољу Твоју!...” Али, гле, постоје заповести, у којима је изражена
Воља Његова. И поступајући по Његовим заповестима, зар не творим
вољу Његову? И зар се тада не скида одговорност са мене? Ево – запо-
вести, коју си дао, и коју сам по мери својих снага испуњавао... Треба
само наћи тачан израз те заповести – и не мислити о последицама...
Највиша заповест је заповест о љубави... Али, какве љубави? Делат-
не или оне која се уклања? Страшне или ганутљиве? Жртвено или
издајничке? Како је буквално речено у Закону? И одједном сам схватио
да не смем да се скривам иза слова закона због тога да бих одговор-
ност пребацио на Творца. Јер заповести нису дате робовима, који дрхте
пред словом, него слободнима, који поимају дух и смисао. Слободни
су позвани да виде збивања, да самостално распознају добро и зло, да
бирају, одлучују и на себе узимају одговорност. Да, љубав је највиша од
свих заповести. Али, да ли је могуће из љубави према злотвору предати
му слабог да га раскомада? – од љубави према саблазнитељу предати му
овце мале да их саблазнива? Из љубави према богохулном безбожнику
предати му светиње да им се изругује? А ја ћу неприметно у заповест
љубави уложити изопачени смисао и рећи: “Зар ти ниси заповедио?!”,
покушавајући да са себе скинем одговорност и да је пребацим на Да-
ваоца закона... Од слабости је – лицемерје. Од лицемерја – лаж. И све
ради тога да бих се одрекао духовне слободе... Научи ме духовној сло-
боди! Ишчупај из мојих груди малодушност и срце које дрхти! Помози
ми да слободно нађем путеве своје – своје путеве, али који не одводе од
Лица Твога! Пошаљи ми пуноту љубави која не дозвољава суровост чак
ни у гневу према непријатељима Твојим! Дај ми ту силу љубави, која је
способна да се сва преда и да Те исповеда и у самртном часу! И растопи
у мени огњем љубави Твоје људску мржњу! Не дај мом срцу да прегори
у њој! И не дај ми да умрем у осуровљености гнева и казне!...” Да ли
ћу дати само душу? Не, него и душу душе своје – нежност срца, отво-
реност нелукаве воље, детињу чистоту безгневљивости... Хоћу ли их
васпоставити? И како ћу их себи вратити?... “Пошаљи ми силу неме,
али непрестане молитве! Пошаљи ми неисказане уздахе Духа Твога!
Пошаљи ми дар очишћења сузама!... “Одлука је сазрела. Спреман сам.”