Сме ли се злу супротстављати силом?/ Хришћански одговор Ивана Иљина

У њему он тврди да сва сложена философска процедура коју је
Иљин употребио у књизи има само један циљ – да “освешта” идеју
монархије и посрами идеју демократије. По Демидову, Иљин хоће:
Ми, Божјом милошћу”; писац “Супротстављања злу силом” је, по
духу, сличан бољшевицима и инквизицији. Морал који Иљин
напада, сматра Демидов, није толстојевски, него хришћански,
новозаветни.
Иљинов савезник, Петар Струве, одговорио је Демидову, кри-
тикујући га за повезивање Иљина са бољшевицима и помен инкви-
зиције. Зар је Демидов заборавио Светог Сергија Радоњешког
који је благословио своје монахе, Пересвета и Ослабу, да учествују
у боју на Куликовом пољу на страни Светог Димитрија Донског?
Демидов је у јулу те године објавио текст “Пут учеништва”, у
коме тврди да Иљин не заступа толико мач војника колико мач
џелата.
Зинаида Хипијус, жена Димитрија Мерешковског, написала
је два полемичка чланка против Иљинове књиге. Тврдила је да
је он престао да буде философ, и да је постао опседнут, човек ко-
ји је запенио, онај ко не пише, него лудује, “изговарајући своје не-
пристојне клетве и претње”. Извесни анонимни пашквилант на-
звао је Иљинову књигу “богословљем преког суда”. Један, под псе-
удонимом “Члан Цркве”, назвао је Иљина “чекистом у име Бога”.
Жесток је био и Берђајев, који је свој оглед о Иљиновој књизи
назвао “Кошмар злог добра”. Тврдио је да се “гушио” читајући
књигу, да је она за њега била “ноћна мора”, и да је “ЧЕКА у име
Божје много одвратнија од ЧЕКЕ у име ђавола”. Иљин више воли
добро од човека. Он је моралиста склон инквизиторском начину
мишљења. По Берђајеву, најодвратнија је Иљинова “патетична
химна смртној казни”. Јуриј Ајхенвалд, на трагу Берђајева, рекао
је да је страшно да се у џелату види “помоћник Христов”. И Ва-
силије Зјењковски се критички огласио, па је Иљина оптужио за
акосмизам и рационализам.
Иљин је својим критичарима одговорио јасно, и, како би он
сам рекао, предметно. Између осталог, рекао је да он нигде не
тврди да је мач свети, нити да је Крст исто што и мач, као и то да
је мач довољан у борби против зла. Он је само Богом допуштен
за борбу против зла у свету који у злу лежи. Иљин је питао своје
опоненте – постоји ли иједан руски светац “толстојевског” стила
мишљења: од Светог Сергија Радоњешког до Светог Серафима
Саровског ниједног таквог није било, него су сви благосиљали
“христољубиву војску”. За чланак Берђајева је рекао да се његовом
аутору заиста приснио кошмар, и да је, у стању гушења ноћном
мором, Иљину приписао идеје које њему не припадају. Берђајев
тврди да Иљин изједначава Цркву и државу, а Иљин пише да Црква
осмишљава и освештава пут државе; Берђајев тврди да Иљин
смртну казну одушевљено посматра, а Иљин каже да је свако
убиство човека, па и злочинца, трагедија, која од наредбодавца
и извршиоца смртне казне захтева покајно самоочишћење, итд.
Важно је истаћи да су највећи делатници Руске Заграничне
Цркве, митрополит Антоније (Храповицки) и архиепископ Ана-
стасије (Грибановски) Иљинову књигу прогласили потпуно пра-
вославном, иако се јавно у полемику нису мешали.

О порицатељима мача
У свом тексту “Онима који се одричу мача”, Иљин полемише са
ставовима Игора Демидова, истичући да полемика може и мора
бити само “предметна расправа о истини”; ако тог моралног
нивоа нема, онда нема ни праве полемике. Демидов се, на почетку,
показао као некоректан, јер је сам измислио Иљинове ставове, а
онда полемисао са њима. Он је измаштао низ непостојећих ци-
тата, оптужио Иљина за дух инквизиције и то је било све што
је понудио читалаштву. Иљин каже: “Читаво моје предавање
доказује да мач није ни “свети” ни “праведан”; да Крст није што и
мач и да мач није оруђе Христово; да принуда и мач уопште нису
довољна средства за борбу против зла; да зло и зли човек нису
једно те исто”.
Иљин тврди да његова мисао проистиче из православног Пре-
дања, што настоји и да, одговарајући на Демидовљеве тезе, до-
каже. Говорећи о потчињавању врховној власти, апостол Петар
истиче да власти и постоје да би кажњавале злочинце и под-
стицале оне који чине добро (Прва Петрова,2,13-16). Апостол Павле
човека власти назива Божјим слугом, који брани добро и мачем
удара на зло (Рим.13,3-5). Иљин каже: “Дакле, идеја о томе да
припадник државне власти носи мач управо као Божји слуга
ради кажњавања преступника и злочинаца и да би заграђивао
уста безумних људи је идеја апостолска, древнохришћанска и
православна; и “православни” човек који жели да је одбаци и који
тим поводом ништа не жели да “домисли” и “проосећа” треба да
поново размотри да ли припада православљу.”
Смртна казна, каже Иљин, проповеђу Новог Завета није уки-
нута; по њему, треба учинити све да “мач и џелат не буду нужни;
али, после свега, ако буду неопходни, морају се прихватити”.
Толстоју слични “непротивљенци” овде се ужасавају, зато што
сматрају хришћанство необавезним сентиментализмом. Канони
Светих Отаца, попут Антонија и Василија Великих, јасни су:
усмртити непријатеља у борби за отаџбину није исто што и
убити човека у налету сопствених страсти и злочиначких по-
рива. Борба за веру и отаџбину, у којој је човек оруђе Божје
правде, благословена је. У Требнику, у чину благосиљања оружја,
стоји молитва у којој се од Господа иште да војници оружје носе
“ради ојачања и заступања Цркве Његове свете, сирочади и
удовица, и светог наслеђа Његовог на земљи”. Освештање заста-
ва подразумева и молитву за оснажење војника на њиховим
задацима. Постоји и молебни канон против непријатеља. Да ли то
значи да Црква благосиља грех убиства, што јој замерају толстојевци?
Иљин на крају одговора Демидову вели: “Зар није хришћан-
ство код нас васпитало здраве и дубоке основе правне свести и
државотворности? Зар их је васпитало одбацивањем принуде
и пресецања и проповођу непротивљења (злу, нап.В.Д.)? Ко је
од великих православних светих који су градили Русију учио
непротивљењу? Теодосије Печерски? Или епископи који су Све-
том Владимиру саветовали да смрћу кажњава разбојнике? Или
Сергије Радоњешки? Или Петар, Алексеј, Јона и Филип? Или
Гермоген? Или Филарет и Никон? Или Серафим Саровски? Или
старци наших дана? Да ли је мудро позивати се на пљачке крижара?
Зар коришћење оружја на зло омета коришћење истог за добро? И
шта свему томе може да противстави сентиментални аполитичар
и толстојевски непротивљенац? Своје лично “не прихватам”?
Али зар није скромније признати да то “не прихватам” има само
аутобиографски значај?”

Иљин као опседнути
Супруга руског мислиоца и књижевника Димитрија Мерешковског,
и сама песникиња, Зинаида Хипијус, поводом Иљинове књиге
написала је чланак “Упозорење”, у коме читаоце упозорава да је
Иљин опседнут, ђавоиман, и да се то открива његовом књигом
“О супротстављању злу силом”. Иљин, сматра она, изједначава
револуцију и бољшевизам, називајући их пљачком и злочином. А
ко су, по Иљину у тумачењу Хипијусове, били савезници руских
злочинаца – бољшевика, него представници интелигенције, који
су тражили револуцију? Иљин меша хришћанске изразе са нај-
одурнијим речима и клетвама на рачун интелектуалаца, и њего-
ва књига није ништа друго (то су Хипијусовој рекли људи са ауто-
ритетом у овој области) до пуко “богословље преког суда”. Хипи-
јусова вели: “Пробајте да пратите не оно што Иљин говори, него
како говори; и ви ћете одмах видети да ту философ не пише књиге,
нити публициста фељтоне. То је лудило опседнутог човека”.
На овај текст, Иљин је одговорио писмом у редакцију Стру-
веовог часописа “Препород”, у коме стоји: “Усмено и писано го-
ворио сам не једном, и понављам: руска револуција процес је
стихијски и болестан; не треба да тражимо кривце, него узрок;
криза је превише дубока, превише идејна, превише општа да би
се поједине предбољшевичке личности могле прогласити крив-
цима. Носити у себи осветничка осећања и желети освету – слепо
је, отровно, безбожно, бесплодно. Маштати о рестаурацији прош-
лога – лишено је памети, безнадежно, недржавотворно. Како је
рекао један од сарадника “Препорода”, треба “гледати напред и
градити ново”; Русија је била духовно болесна: савладао ју је дух
револуције, дух злочина. Казна за то већ је била, десила се; и
такву казну нико није могао да смисли. У Русију се треба вратити
с духом братства, духом амнестије: за све оболеле, за све у њу
увучене, за све развраћене, за све који су пали. С нелицемерним,
државно остваривим гашењем кривице. Али, пре свега, мора се
ићи да би она била ослобођена злочинаца и злочиначког јарма. То
ослобађање захтева борбу. Та борба тражи силу и мач. Одговарати
од тога овде је глупо до подлости. Бити пасиван је овде нечасно до
издаје. Свако ко наговара да се то не чини (да се не иде у борбу
против бољшевичке окупације, нап. В.Д.) или је пасиван мора да
схвати да је његово понашање јавни подстицај злочину. У томе
се ништа неће променити ако неко почне да плаши људе речју
“џелат” или да понавља плитке шале о “богословљу преког суда”.
Они који религиозно и делатно воле своју Родину неће бринути
ни за страшне речи, ни за плитке шале, ни за новинско блаћење
простачког тона. У часу највећег слома и понижења Родине пат-
риота, по природи ствари, мора бити опседнут љубављу према њој
и мора да се са свом страшћу односи према њеним непријатељима;
и противприродно је заузимати двосмислени став и понављати
хладне и зле, празне и јалове речи”.

Став митрополита Антонја
У једном приватном писму, поглавар Руске Заграничне Цркве
митрополит кијевски Антоније (Храповицки) похвално се изра-
зио о Иљиновој књизи и указао на “полуписмене” тумаче Светог
Писма, који су одбацивали Иљиново позивање на посланице
Светих Петра и Павла о праву употребе мача јер је, по њима,
Христос категорично рекао: “Не убиј!”
Митрополит Антоније каже: “Полуписмени пријатељи моји!
То није рекао сам Христос, него Мојсије, то јест Бог Мојсијевим
устима, а раније и сам, гласно да сав народ чује ( Излазак 20 )./.../
Али вама је, наравно, непознато да је Господ Бог, давши десет
заповести, одмах одредио и казну за њихово нарушавање. Ко
ружи оца или мајку, смрћу да умре. Таква казна је у Књизи изласка
и касније у Законима поновљеним одређена за богохулнике,
прељубнике, чак и за људе који држе доказано бодљиве волове.”
Али, непротивљенци кажу да Христос није Мојсије, и да никад
није говорио о смртној казни. Митрополит Антоније вели да
ни то није истина, јер Христос казну смрти помиње управо као
казну за непоштовање родитеља: “А он одговарајући рече им:
Зашто и ви преступате заповијест Божју за предање своје?
Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи
оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу
или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи. Може
и да не поштује оца свога или матер. И укидосте заповијест
Божју за предање своје.” (Матеј 15,3-6). Митрополит Антоније
каже: нису сви грађани одмаздитељи злочинцима, нити су сви
војници; али, одмаздитељи и војска су потребни друштву зарад
опстанка. Ако се не буду смрћу кажњавали непокајани злочинци,
они ће убијати мирне грађане: “Убиство је (да кажем по свом миш-
љењу) грех као израз Богу супротстављене злобе и мржње, или
као самовоља Богом забрањена. Али усмрћивање у рату може да
у себи нема ни један, ни други елемент, и зато Црква у канонској
посланици Светог Атанасија Великог монаху Амуну не сматра
убиство у рату грехом”. Иљин, по Храповицком, иако се позива
на ову посланицу, заборавља да истакне најбитније – да је она део