Сме ли се злу супротстављати силом?/ Хришћански одговор Ивана Иљина

Светог Предања, јер су је одобрили Свети Оци Шестог и Седмог
васељенског сабора. Митрополит Антоније такође потпуно по-
држава Иљинову идеју да су за борбу против зла уз употребу
мача потребни не најгори, него најбољи људи. Уосталом, по Хра-
повицком, само лицемеру и слепцу су исто мученичка смрт
Светог Ђорђа и смрт аждаје коју је он убио.

Реч је о нечем крајње конкретном
Иљинова књига и полемика поводом њеног изласка, вођена пре
девет деценија, нису ни онда, а ни данас, биле апстрактне. Напро-
тив! Питање учешћа у рату, у свету пуном ратова и насиља,
актуелно је свагда. Довољно је сетити се само Другог светског
рата на нашим просторима.
У књизи Марка С. Марковића, угледног србског философа у
дијаспори (упокојио се 2012. године ), “На смрт осуђени”, међу
огледима, налази се и једна уметничка проза овог аутора, под на-
словом “Људи иду у рат”. Она нам даје запис, заснован на ауто-
биографским детаљима, о групи младих четника и добровољаца
који се преко Словеније повлаче ка Италији, успут пружајући
отпор партизанима који желе да их опколе и униште. Марко С.
Марковић, београдски младић кога је срце, у пролеће 1944, одвело
из престоничке заветрине у редове ђенерала Драже Михаиловића,
и који је, због тога, морао да напусти Отаџбину, нашао се управо у
Словенији у вртлогу рата, те страшне пројаве људске отуђености
од Бога у свету који је, по Његошевој речи, “тирјан тирјанину/ а
камоли души благородној”. Уместо књиге и оловке, у руци му се
обрео митраљез; уместо девојачке руке, у својој руци држао је
реденик... На основу свог (али и генерацијског) искуства, изаткао
је причу.
Пред нама се, у Марковићевој прози, јављају ликови младих
људи који су “газили у крви до колена, и немају више снова” (Ду-
шан Васиљев). Један од њих, најзагонетнији и најнесрећнији, лик
је резервног поручника Момира Илића, кога је рат у Босни по-
кренуо са огњишта пред сам крај “опште војне” и који је видео
тело свог брата, убијеног и масакрираног од стране партизана.
Илић је сада у бекству од рата као таквог; он се не мири са
чињеницом да више не може да живи спокојно и да се налази на
страшној раскрсници на којој непрестано мора да бира. Смрт га
је поразила, и извела из области у којој човек може да буде тих,
обичан, свакодневан. Зато он тражи, макар и привидну, кућу,
макар и привремену породицу, макар и неискрену, тренутну,
пролазну, љубав, макар краткотрајну топлину. Зато он одлази у
партизанско словеначко село да би “удисао онај сладуњави ми-
рис чисте кујне, домаћи мирис, сасвим различит од онога у ка-
сарни”. Сећао се свог дома, иконе и кандила, мајке и сестре, које
су остале да га жељно чекају и никад не виде. Илић се заљубио у
сестру партизана Андреја, Марију; или се, можда, није заљубио,
него је желео да се заљуби, и да поново стекне утисак да живи.
Марија, која је у почетку требало да га врбује да пређе на страну
партизана, ипак га је заволела; али, све је прекинуто: партизани
долазе, Илић мора да иде...
И Илић одлази у своју јединицу, да би испричао шта му се
десило у тој грозници, у сну који је уснио, а који није могао да
се заврши другачије него буђењем у страшној стварности. Да би
одбранио своју жељу за животом, своју потребу да рата више ни-
кад не буде (а сви су то желели, од када рата има, и нико то није
дочекао, барем не на Балкану). Он наводи и мобилисаног четника
– сељака Милинка Јанићијевића, родом од Врања, да исприча како
је код куће оставио оца и мајку и жену са двоје деце и трећим у
утроби мајке.
Из те перспективе Илић, полусажаљиво – полуподсмешљиво,
каже својим саборцима, Стојану и приповедачу, да их жали, јер
они, младићи, помало надмени пошто су “Христови војници”, у
ствари не схватају прави живот. Онда их Илић напада због вере
да је могуће убијати и бити Божји: “Искитили смо се крстовима,
ставили их на заставе, шајкаче, груди, грбове, а онда смо засукали
рукаве и пошли с ножем на кланицу/.../ Зар је потребно бити
толстојевац да би се било против убиства, и зар је убиство постало
обележје хришћанина? Не видим да ту има неке логике, млада
господо. Убиство је убиство. Грех је грех. С крстом па грудима
или без њега/.../ Оно што се на вашем језику зове “општа ствар”,
нема никакве ни душе ни милости. А та општа ствар је захтевала
да буде тако, да се пређе преко лешина хиљада и хиљада младих,
таквих младих, вољених, голобрадих, полетних”.
И ту почиње вечити дијалог о томе сме ли се и може ли се ра-
товати. Стојан свом невољном саборцу Илићу јасно каже да нико
од хришћана у рат није пошао да би убијао, него да би заштитио:
жене, децу, нејач, мир оних младића који су остали код куће да
се школују, док су њихови вршњаци – добровољци ишли да гину.
Стојан је добио Обилића медаљу пуцајући митраљезом по парти-
занима, штитећи повлачење своје јединице. Иако је у тој пуцњави
усмрћивао, он зна да је хришћанин, не као убица, него као човек
који стреми ка Царству Христовом: “Молио сам се за душе оних
које сам погубио, исповедио сам то као свој злочин. Медаља коју
носим уједно ми је и стална опомена на тај грех. Бог ће ми судити
по чистоти срца”.
Цео дијалог између Илића и Стојана у ствари је расправа о
томе има ли човек право да узме мач у руке у борби против зла.
Стојан каже: “Нашли смо се у једном моралном ћорсокаку: или
допусти да ти безбожничка руља поплави домове, поруши олтаре,
народ побије и жене обешчасти, или узми оружје у руке, устани у
одбрану свога и – буди убица”. Лицемерно је, вели Стојан Илићу,
гледати како неко дави жену на улици и проћи поред тог призора,
молећи се Богу за душу убијене; злочин је допустити злочинцу да
ти закоље мајку, супругу и децу, молећи се, наводно, Богу за онога
који то чини.
Сетимо се шта каже Иљин: “Онај ко пред агресивним зло-
чинством тражи идеално морално решење као циљ, тај не схвата
основну животну трагедију: она се састоји у томе што у таквој
ситуацији НЕМА ИДЕАЛНОГ ИСХОДА”. Положај онога који
ступа у оружану борбу на страни добра је, додаје Иљин, “морално
– трагичан, и јасно је да је излаз из њега могуће само снажним
људима. Али снажан човек своју снагу потврђује управо тиме што
не бежи од сукоба у тобож врлинску пасивност, и не затвара очи
пред трагичном природом истог, упадајући из малодушности у
лаж–ну душевност: снажни човек види трагичност свог положаја
и иде му у сусрет, да би изашао из њега и претрајао га. Он на себе
узима неправедност, али не себе ради, него Божјег дела ради. И то
што чини јесте његов поступак, његова сопствена делатност, коју
он ни не мисли да приписује Богу”.
Илић, међутим, не прихвата такво решење. Он неће да умре и
неће да убије; као Иван Карамазов, он ће Творцу вратити “улаз-
ницу за рај” зато што је Његов свет тако несавршен и зато што се
мало уклапа у оно што бисмо желели да буде... Ако су, по Илићу,
вечне истине “химере”, ако се с оне стране „церека пустош и
празнина, једно бескрајно и шупље Ништа”, чему све ово? Или је
Бог, пак, равнодушник који се “возио по облацима” док су клали
Илићевог брата? И онда се чује карамазовски глас из србског грла,
оно Иваново да ништа није вредно сузе једног детета. Илић каже:
“Дајем ти сву своју слободу, Боже, узми је, не треба ми! Али врати
ми мога брата, утри сузе моје мајке и сестре, допусти да радосно,
као дете, трчим по шумама, са мојом малом истарском девојком!
Нећу да убијам нити да ме други убију!” И Илић подиже песницу
према небу, у немоћном бесу, једва чекајући да изађе пред Бога и
каже Му “колико Га мрзи”...
Стојан ће приповедачу касније рећи да је Илићева прича са-
мо маска егоизма, и да он не жали друге људе, него једино себе.
Особе попут Илића, каже Марковићев Стојан, “Бога проклињу
што је створио зло у свету, што им није обезбедио миран кутак
где не звижде меци и бомбе не фијучу, где би могли са папучама
на ногама, да се одмарају у топлој соби и читају подлистак у но-
винама”. А борба Стојанова и сличних њему је борба за један
другачији, нови свет, свет у коме заједничко добро иде изнад оног
мог, свакодневног, макар проширеног и на породицу, Они који
ће доћи оправдаће сва та велика страдања, велики бол, велике
немире и вапијуће нелогичности на путу ка Светлости.
Рат је, као и много шта друго, последица отпалости од Бога.
Али, дајући живот за ближње своје, човек и у њему може бити
заточник Христов и заветник Царства Божјег. Приповедач ће то
имати прилике да осети: како приликом свог ватреног крштења,
тако и кад, плашећи се за себе, немадне храбрости да се жртвује
за своје ближње, попут Врањанца, оца троје деце, који ће остати
на вечној стражи штитећи одступницу својим друговима. При-
поведач ће то осетити и кад чује звона за вечерњу молитву са
римокатоличког храма, и кад завапи Богу да опрости свима, и
да опрости све... Јер су људи у крвавом клупку историје не само
грешници и злочинци, него, и то најчешће, заблудела деца Божја,
“бацана са једне хриди на другу годинама доле у неизвесно”, како
је певао трагични Фридрих Хелдерлин, јер (опет по његовим ре-
чима) “да починемо, ни уз најприсније, није нам дато”. Обраћајући
се Христу молитвом за себе и своје другове, али и за своје не-
пријатеље, приповедач ће постати човек. У том очовечењу њего-
вом и јесте најдубљи смисао сваког људског искуства, па чак и
ужаса рата. Јер бити човек значи бити Божји, бити свестан лика
небеског који носимо; Бог се, чак и у најтежим околностима,
огледа у дну наших душа као “небеса у бунару” ( Јован Дучић). И
то је нада за сваког ко је спреман да крст свој и свог народа носи
до краја. О тој нади писао је и Иван Иљин.

Коришћена литература:
1. Иван Иљин, О супротстављању злу силом, ZEPTER BOOK
WORLD – НИЦ Војска, Београд, 2001.
2. Борислав Д. Гроздић, Православна етика о неким питањима
рата и ратовања: https://vizionarski.wordpress.com/2014/07/06/
православна-етика-о-неким-питањима-ра/, приступљено
29. августа 2016.
3. Војска и вера / Зборник радова са округлог стола “Регулисање
верских питања у Војсци Југославије” (прир. Борислав Д. Гроздић,
Славољуб М. Марковић ), НИЦ Војска, Београд, 2001.
4. Рамон Љуљ, Књига о витешком реду, Магелан Прес, Београд, 2013.
5. И. А. Ильин: pro et contra. Личность и творчество Ивана
Ильина в воспоминаниях, документах и оценках русских
мыслителей и исследователей. Антология, Издательство
Русского Христианского гуманитарного института,
Санк Петербург, 2004.
6. О сопротивлении злу силою / Pro et Contra: полемика вокруг
идей И. А. Ильина о сопротивлении злу силою, Москва, Айрис–
Пресс, 2007.
7. Владимир Димитријевић, Између Чеке и Гестапоа / Иван
Иљин и васкрс Русије, Београд, Catena Mundi, 2014.
8. Марко С. Марковић, На смрт осуђени/ Срби од смрти краља
Александра до Брозовог доласка на власт, Хришћанска мисао,
Београд, 2004.