Ноћ у Никеји

метнеш нову веру нама, пружићемо ти снажан отпор са неизвес-
ним завршетком. Могуће, извесним, свакако неповољним за тебе
и Рим.”
Цар је постајао све блеђи у лицу. Осећало се да испод тог
бледила прикрива бес, али да га истовремено суспреже, улажући
огромну вољу. Проценио је да је много боље не улазити са старцем
у директан сукоб.
Занети разговором нису ни приметили да се већ потпуно
смрачило. У тај час уђоше слуга и слушкиња носећи огромне
свећњаке са великим упаљеним свећама. Хтели су да их спусте на
високи, пространи сто у средини собе, али им цар показа руком
да то не чине, већ им заповеди да оставе један свећњак покрај
врата, како би ујак видео излаз из собе када буде кренуо кући, и
да добро осветле све ходнике у палати. Станка у разговору, која
је настала због упада послуге, цару је добро дошла. Добио је на
времену да смисли даљи ток разговора, за који се надао да ће
држати под својом контролом.
“Претпоставимо да ни ја не желим сукоб с народом. Не мис-
лиш ваљда да сам радо убијао Сармате? Галерије ме послао на
њих. Он је желео моју смрт. Слао ме је, не једном, у лов на дивље
животиње, надајући се да ће ме нека од њих растргнути. Натерао
ме је да се борим против лава. Лав је, на срећу, у том окршају про-
шао горе од мене. Ратовао сам, ишао у лов, и успевао свуда да
потучем противнике и тако сачувам живу главу. Војници, којима
сам командовао, заволели су ме. Увек су ценили моју одважност
и храброст. Они су од мене захтевали да поразим све своје не-
пријатеље и такмаце у самом Риму. Зато су морали да плате це-
ну мог ратног мучеништва сви моји савладари. Они су, сви од
реда, желели моју пропаст, а пропали су они. Уздигао сам се до
божанског цара. Моја моћ је велика, територије којима владам су
ништа мање него у време највеће римске моћи. Због свега што
сам учинио и назван сам Константином Великим. Није ваљда да
и ти желиш моје уништење, да се одрекнем свих својих успеха, да
постанем мали Валерије, Ваљуша, и да ме унутрашњи непријатељ
брутално уклони са Земље?”
“Царевина, непријатељи, територије, моћ, власт над што ве-
ћим бројем људи, управљање што већом територијом, држање у
ропству што већег броја људи... Ти, мој дечаче, и даље мислиш само
на себе. Не питаш се колико ће људских живота бити уништено,
и није те нимало брига, само зато да би се ти, цар Константин,
звали га Велики или Мали, одржао на власти као једини господар
свих живих људи и свег богатства у империји које ћеш самилосно
делити својим присташама, купујући тако њихову наклоност и
верност. Њихову љубав и потпуну оданост никада нећеш моћи
купити новцем нити било којим другим благом.
Теби је све мало. Сада си одлучио да загосподариш и небом,
душама умрлих и живих, па су ти зато потребни ти свештеници
нововераца, који лове душе несрећних грађана и робова Рима.
Твоја политика, као и политика твојих претходника, гурнула је
стотине хиљада људи у најдубљу беду и предала их у руке онима који
су им обећали спасење на оном свету као награду за овоземаљске
муке. У почетку сте се уплашили Исусовог покрета. Он је био
нешто ново у односу на све оно што се нудило на тржишту ваших
паганских и јеврејских веровања. Ваши и јеврејски богови више
нису радили за стотине хиљада и милионе људи. Радили су само
у корист римског племства и у корист јеврејског првосвештеника
и садукеја. Али, мало по мало, римска империја се уселила у
Исусову цркву. Изнутра сте је преобразили. Увели сте хијерархију
тамо где јој није место, и претворили хришћанску цркву у оруђе
потчињавања, поробљавања најширих народних слојева вашој
самовољи. Поделили сте улоге и одредишта: римском највишем
племству рај на Земљи, а потчињенима рај на небу. Баш ти се
допала изрека ‘Цару царево, а Богу божје’.”
“Ујаче, иако си ми по крви то што јеси, не могу више да до-
зволим да тако говориш. Реци ми шта, у ствари, желиш од мене?
Зар и твоја сестра није свом душом хришћанка и зар није свом
душом уз мене?”
“Јесте. Она јесте. Смерно се моли новом младом Богу. Она је
припроста жена. Твој отац ју је нашао у крчми нашег оца као
гостионичарку како точи вино и сервира храну гостима. Њена
доброта и лепота су га опчиниле, па је, упркос сталешкој разлици,
затражио њену руку. Њено искрено припадање Христосу није исто
што и твоје пристајање уз хришћане. Ти то радиш из рачунице,
а не из осећања припадности Тројици. Осим тога, твоја мајка је
спремна да учини све за твоје добро. Учиниће све да ти будеш
срећан и задовољан. Зато се она моли хришћанском богу за твоје
здравље, дуг живот, за твоје успехе на бојним пољима. Код ње све
то иде заједно: и искрена припадност хришћанству и употреба
хришћанства у твоју корист. Она није у себи подељена, њу то не
збуњује, јер она у томе не види никакву противречност. Међутим,
велике душе нашег народа и његов неискварени део, а он је још
увек у већини, виде у томе противречност. Користољубље и воља
за моћ вас господара упропастили су и уништили Христову из-
ворну науку. Није нама проблем Исус Христос. Ми бисмо њега
и његово учење лако прихватили и уградили у наш пантеон. Он
не научава ништа што би било супротно ономе што и ми поду-
чавамо. Љубав, братство, солидарност, несебичност... Нама смета
и сметаће насиље које ћете чинити у име новог бога. Смета нам
и сметаће нам лицемерство црквених отаца. Ми имамо само два
оца: биолошког оца, који нас је зачео са нашом мајком, и оца на
небесима, који је створио наш народ, створивши нашег првог оца
и прву мајку у биолошком низу. Како онда црквени службеници
очекују од нас да их ословљавамо са ‘Оче’? Колико ћемо очева
онда имати? Два витална и приде онолико очева колико има
црквених службеника? Па, све те доктринарне распре због којих
падају људске главе?! Зар није било довољно убијања и смрти?”
Старац заћута пошто последње речи изговори мало повишеним
тоном.
Већ видно раздражен и црвен у лицу од љутње, Константин
повика:
“Хоћеш ли ми напокон рећи шта тражиш од мене и да за-
вршимо ову мучну расправу?”
Старац га је сада мирно посматрао. Схватио је да је време да
потпуно јасно изнесе своје захтеве – захтеве народа коме је и сам
припадао. На послетку проговори:
“Тражимо да се не дира у наше богове, култове и ритуале.
Тражимо да нас не покрштавате присилно. Тражимо да нам не
угасите језик наметањем туђих језика кроз ваша нова богослуже-
ња. Тражимо да нам император не забрани наше обичаје, наша
саборовања и рад наших судова. Тражимо да не избришете нашу
историју. Чуј и ово! Не испоштујеш ли наше захтеве, иако си ми
сестрић, зажалићеш.”
Пошто изговори све ово, пастир устаде и без иједне речи или
геста поздрава, окрете се ка вратима и лаганим, одлучним ко-
раком напусти цареву одају с убеђењем да је свој задатак обавио
најбоље што је могао. Добро осветљеним ходницима напусти па-
лату. Када је сишао низ мермерно степениште, окрете се ка још
уснулим стражарима, подиже руку и запуцкета прстима. Ови се у
мах пробудише, заузеше своје стражарско држање и осташе у том
положају мирни као да се у међувремену баш ништа није десило.
Убрзо, скривен под велом мрака, старац им нестаде из видног поља.
Константин је остао дубоко замишљен. Питао се шта да ради.
Знао је да стари пастир не вергла у празно. Неће бити добро по
римско царство и њега као цара уколико одбије захтеве великих
душа. Али, неће бити добро за њега као цара свег Рима и уколико
прихвати све захтеве. Како задовољити себе и српски народ? –
питао се римски цар који је већ за живота проглашен божанским
у складу са традицијом римских императора, а што је, заиста,
у супротности са било којим хришћанским учењем. Мораће
да обради и хришћанске епископе да од тога не праве проблем.
Другим речима, мораће да их поткупи многим уступцима. Опет
трговина. Сваки свој корак до трона и останак на њему морам да
плаћам новцем, златом, разним указима о постављењу, давањем
привилегија и поклањањем имања појединцима и групама, чиње-
њем уступака разним сектама, или убијањем свих оних који ми
стану на пут. Назад не могу, а напред су препреке које морам или
заобићи, или прескочити, или сломити, или од њих начинити
ослонце за мој даљи успон.
Тако је размишљао цар Константин Велики, најмоћнији чо-
век у римској империји. Бринуо је и стрепео у ноћи пред први
васељенски сабор хришћана који је сазван по његовој наредби.
Мада је био неизмерно љут на свог ујака што је дошао и додатно
закомпликовао већ превише компликоване односе снага у импе-
рији, почео је у старчевим захтевима да проналази и сламку спаса.