Ноћ у Никеји

још и бесна, са исуканим мачем пред собом. У представи му
искрсну прастара слика лица дечака ког је добро познавао и
увиде да је лице тог дечака на неки начин скривено иза лица овог
огрубелог педесетогодишњака.
“Ко ти је дозволио да упадаш као разбојник у моје одаје?”, изван
себе од беса, повикао је Гај.
Али, пре него што спусти мач на старчеву главу, Флавије на
тренутак застаде, осмотри незваног госта још једном, а онда, брзо
врати мач у корице и гласом клонулим од изненађења рече:
“Ујаче, откуд ти? Откуд ти баш данас поподне? Уђи, уђи! Умало
те не убих.”
“Не бих био ни први ни последњи кога си убио. Зар ниси не-
давно наредио да се погубе твој зет Ликиније и његов синчић, а
твој сестрић, Ликинијан? Натерао си свог таста Максимија да по-
чини самоубиство. Ја бих био само једна незнатна жртва више.”
“Молим те, без сарказма. Ходи, седнимо. Можеш само да прет-
поставиш коликима сам на мети. Још има оних који ми озбиљно
раде о глави. Опрезност је мајка спаса.”
Изговоривши ово, Валерије показа ујаку један раскошни лежај,
па се и сам спусти на други. Међутим, пастир, не скривајући пре-
зир, погледа на понуђени лежај, осмотри собу, па када угледа је-
дан од ниских столова намењених за држање послужења током
гозби, седе на њега укрстивши ноге, смештајући десно стопало на
бутину леве ноге, а лево на бутину десне. Тако се и ноге нађоше
на столу.
Константин је све време посматрао ујака. Најпре бујица речи
када га је препознао, а сада ћутање. Немирни трзаји мишића ли-
ца и неравномерно дисање, одавали су да се цар није обрадовао уја-
ковом доласку, да стрепи због разлога ове ненадане посете, које
још није докучио. Пошто тишина већ постаде непријатна, Гај се
огласи:
“Ниси ми јавио да ћеш доћи. Да сам знао, другачије бих те до-
чекао. Указао бих ти пуно поштовање.”
Пастир је и даље ћутао, с пажњом разгледајући све детаље у
соби: скупоцене тепихе и прекриваче, намештај од најегзотичнијег
и најскупљег дрвета, свуда само један метал – сав накит је био
златан, а на једноме од јастука лежала је царева дијадема – претеча
касније круне. Дијадему је, као царско обележје, увео Константин
Велики. Најзад, упре смирен поглед у сестрића.
“Баш си добро напредовао у последњих тридесет година отка-
да те нисам видео. Зар ти је заиста све ово потребно?”
Константин није знао како да одговори. Да ли да одговори као
цар или као сестрић? У првом случају, никаквог одговора не би
било, већ би наредио да се овај наметљиви старац одмах избаци
из собе, пребије и баци у тамницу. Али, не може тако да уради.
Ово није обичан поданик, није тек неки оматорели пастир. И
не само да му је ујак, он је и један веома моћан човек, вероватно
моћнији и од њега – самог цара.
Константину навреше сећања из детињства. Док је отац Кон-
станције водио ратове на западу, он и мајка Јелена добар део
времена проводили су у Нишу или на Ртањ планини код њеног
брата. Касније су се и он и мајка придружили оцу у Британији,
селили се с њим по читавој Европи, свуда где су оца водили војни
походи и политички интереси. Али, ипак, много, много година
је провео уз ујака. Четири, пет, шест? Није тачно знао. Било их
је довољно да му нису сасвим избледела сећања на све оно што је
чуо од ујака, што је видео и доживео у његовој близини. Сећао се
сада свих оних дечијих и пастирских игара у којима је учествовао.
Клискање, труле кобиле, бацање камена с рамена, навлачење
конопца, прављење фрула од врбине коре, прављење ланчића од
маслачкове стабљике...
Но, то је било некада, а сада је сада. Он је цар Константин Ве-
лики и више нема ништа са тим дечаком који је он сам некада био.
Мора показати ујаку да се грдно преварио уколико је дошао да га
подсећа на ту далеку прошлост и да од њега – цара извуче било
шта на рачун ње.
“За сутра је заказан велики васељенски сабор презвитера и
епископа хришћанских цркава”, настави пастир.
Ту смо, помисли цар. Дошао је, дакле, због васељенског сабора.
“И, шта очекујеш од мене, ујаче? Да га распустим, откажем,
одложим за неко друго време? Не могу да урадим ништа од тога.
Ово је први васељенски сабор. Једва сам успео да убедим епископе,
презвитере свих хришћанских цркава да дођу како бисмо
утврдили заједничку доктрину, исто вероправило, с циљем да у
царевини престану сукоби и да ојача централна, царска, то јест,
моја власт у свим провинцијама империје.”
“Твоја власт? А шта је са нашим народом? Ти си заборавио на
своје порекло.
Ми имамо и свог врховног бога, имамо своје небеске зашти-
тнике који мотре и пазе наше куће, нашу чељад, нашу летину и
стоку. Нама нису потребни увозни богови или један бог кога нам
наметне црква коју ћеш ти устројити. Буди сигуран да Срби,
мислим на нас који се нисмо одрекли традиције, који нисмо ушли
у високе војне и грађанске сталеже римске империје, то неће
прихватити. Ми смо сасвим задовољни нашим Светим Тројством:
Сварогом, Световидом и Перуном. Помажу нам Белобог и Црно-
бог – две основне космичке енергије – позитивно и негативно,
дан и ноћ, споља и унутра, топло и хладно, суво и влажно, десно
и лево, горе и доле... Живототворну снагу нам даје бог Сурија.
Одбијамо да се одрекнемо и наших других богова: Стрибога – бога
ветра и ваздуха; Радгоста – бога гостопримства; Числобога – бога
броја и мере. Не желимо да се одрекнемо нашег Јаре – симбола
младости, пролећа и сетве, ни наше Ладе – невесте, чуварке по-
родичних и моралних вредности, части, родољубља и љубави.
Зар да заборавимо Велеса – великог оца нашег народа, који нам
је дао драгоцена знања: ратарство, пчеларство и грнчарство? Он
штити шуме, птице, домаће и друге животиње. Наставићемо да
празнујемо Коледо, Русаље и дан Црвене планине. Одаваћемо
почаст и богу Смурглу – заштитнику огњишта и духова предака,
источнику крсне славе. Наставићемо да се молимо и Кришену,
Вишњем, и Дајбогу...
Поносимо се нашим далеким прецима: Хомером и Орфејем,
Илијом и Нином Беловим, Лесандром Македонским и стотинама
и хиљадама других великана из свих доба нашег постојања. От-
када знамо за себе, за наш велики род Трибала, ми смо овде у
Тракији, Медији коју још називају и Македонијом, Дарданији,
Дакији, Далмацији, Илирији – од времена када смо створени. Наш
род се хиљадама година умножавао и ширио. Иако смо једнородан
народ, називани смо различитим именима од туђих племена која
смо затицали на свом путу. Стигли смо до Сарматског мора и
изнад на северу, далеко на исток преко степа до Сибирије, на југ
до Пенџаба и иза њега, а и на запад све до Британије, где си ти у
Јорку пре 19 година проглашен за августа.
Ово о чему ја говорим збило се много времена пре твога или
Констанцијевог устоличења за владаре Рима. Наш војсковођа Ба-
то је пре више од три стотине година са Римом склопио уговор
према коме престају непријатељства између Срба и Римљана.
Према том споразуму, ми смо постали део римске империје, али
тако да смо сви ми са Хелма и у делу Дакије постали грађани Рима
са свим правима. Такође, Рим се обавезао да се неће мешати у наша
народна посла, у наше обичаје, веровања, у начин живота, да нам
неће наметати своје богове и божице. Да није било тог споразума,
ти никада не би био римски војник, нит’ би се уздигао до цара. Ни
ти, ни твој отац, нити Галерије, ни Ликиније, ни многи пре вас, а
ни они други из нашег народа, који ће засести на римски престо
после вас.
А шта сте ти и твоји претходници радили? Војевали сте на све
четири стране света, оробљавали и убијали своју браћу Сармате,
Дачане, Ските, Међане, Ликијце, а све зарад моћи Рима, ваше
војничке касте и римских патриција. Одродили сте се од свог
сопственог народа. После свих тих издаја, ти сада спремаш и но-
ву. Мада нас је тај стари уговор скупо коштао, ти сада желиш да
погазиш и оно у њему што је гарантовало самосвојност нашег
народног живота. Свим силама радиш на томе да нам се језик
претопи у латински и грчки, да заборавимо наше богове и наше
обичаје, наше сеоске општине и наше судитељство. Хоћеш да за-
боравимо наше порекло – ко смо били и шта данас јесмо.
Рећи ћеш да ти не желиш ништа од тога, већ само да нам на-
метнеш новог, једног јединог бога. Управо ја о томе и говорим.
Погазићеш стари уговор између Римљана и Срба, склопити нови
са хришћанским презвитерима и наметнути нама, Србима, новог
бога. Када и ако нам га наметнеш силом, све друго, по нас штетно,
доћи ће само од себе као последица тог једног, недопустивог чина.
Сигуран сам да се ти још увек добро сећаш да ја нисам само
пастир, већ да сам једна од великих душа нашег народа и да по-
знајем духовне и природне законе живота. И покушаш ли да на-