Ноћ у Никеји

У ствари, увиђао је да га је стари пастир, иако ненамерно, нечему
поучио.
Увидевши неке предности које може извући из старчевих
захтева, узбуђен, Константин поче да шета горе-доле по соби ра-
змишљајући наглас:
“Добро. Ја хоћу још више власти и моћи у својим рукама. Ве-
ликодостојанственици хришћанских цркава такође желе више
власти и моћи над душама верника. Срби – они Срби који се нису
уздигли до највиших сталежа царства, а таквих је највише, желе
да очувају своју миленијумску традицију, своје обичаје, начин
живота и своје богове. Империја је конгломерат свега тога, а и
још стотину других култова и веронаука. Ја се морам држати
оних најјачих, оних који иду узлазном линијом.
Са култовима и веровањима старог Рима је готово. Они још
живе, али су на издисају. Бућкуриш којекаквих култова и култића
ме не занима. Хришћанство је узело маха. Ујак је исправно указао
на узроке тога. Могу да се љутим на њега колико хоћу, али је старац
у праву. Наравно да му то никада нећу рећи. Иако смо мало начели
српску традицију, она је још увек изузетно јака и велики њени
духови, попут мог ујака, нису за потцењивање. Значи да морам
да измирим три компоненте: моју вољу за моћ, вољу хришћанског
клера за моћ и вољу великих духова аутохтоног народа Хелма да
очувају свој традиционални начин живота и своје богове са свим
празницима које одржавају у њихову част.
Ако успем да све три компоненте замесим у један колач, бићу
на коњу, баш као што сам био победник на коњу у свим својим
досадашњим биткама. Да, ово ми је јасно на нивоу мисли, али
како то практично извести. Ипак, ја сам император и моја мора
да се слуша. Моја реч мора бити последња у свим овим питањима.
Ако свима направим неки уступак – уступак који им годи, успећу.
Нека свако мисли да ме је надмудрио и да је добио баш оно што
је желео. Важно је да ја будем у свакој чорби мирођија, да се са-
гласим и да будем прихваћен као патрон њихових послова. Са
некима то неће бити тешко извести, јер ће годити њиховој по-
хлепи и сујети да император стоји иза њих као подршка. Сутра
ћу подржати, ах, то је већ данас, ону хришћанску струју која је
најјача и која ми у овом часу може највише користити. Уопште
ме не занимају њихове богословске распре. Је ли Бог један утро-
јен, или су три бога уједињена, или су Бог отац и Син божији
једносушни или су две одвојене природе, да ли је Син божији
отеловљење само божанске природе свога небеског Оца или је,
пошто је рођен у људском телу од човечице, само израз људске
природе, да ли Свети дух произилази из Оца и силази у Сина или
је једновремено без трансфера садржан и у Оцу и у Сину, или
Свети дух произилази из Сина и нема директне везе са Оцем?
Шта ме се то тиче. Ко то заиста може знати? Ко уопште има не-
посредно искуство о томе? Опет је мој ујак у праву. Зашто би се
дирало у српске богове ако Срби сасвим лепо и добро живе у
заједници са њима? Зашто им реметити начин живота, када су
стотинама и хиљадама година живели успешно на свој начин?
И даље би исто тако добро живели да их Рим није насамарио
уговором, давши им статус грађана Рима и произвевши од ја-
ких и препредених српских младића високопозициониране ци-
вилне и војне службенике Рима. Неки од нас су се уздигли чак
и до положаја императора. Тако је један не мали број нас издао
традицију, одрекао се свог рода зарад високих функција у царству.
Та машинерија беспрекорно ради већ више од три века.
Е, па, добро, ујаче. Ти и ја смо на супротним странама конопца
који вучемо. Ми смо класни и идејни непријатељи. Мој задатак
је да вас укротим, јер нисам спреман да се одрекнем царске ди-
јадеме, царских палата и блага, огромне моћи коју сам стекао
одричући се свог рода и већ тако дубоко загазивши у крв. Извини
ујаче, наравно, ово ти никада нећу рећи у лице. Извини, али не
могу. Ја разумем тебе. Разуми и ти мене.
Добро. За хришћане сам нашао решење. Бићу потпора најја-
чој струји, али сви њихови закључци морају бити донети тако
да изгледа као да су их они формулисали, а ја одлучио да их
прихватим. По завршетку сабора, морају имати осећање захвал-
ности за оно што сам учинио за њих. Тако ће ми увек бити дужни.
Ујак ми је дао и добру идеју како да пробијем још један из-
лаз из могућег ћорсокака. Тачно је да смо ми из царских кућа
повремено убацивали наше људе у хришћанске заједнице. Они
су били наши шпијуни. Неки су се успели врло високо у црквеној
хијерархији. Штавише, радили су на стварању нове структуре
цркве, базиране на што строжој хијерархији, са што већим бро-
јем односа надређености и потчињености. То су ипак биле спо-
радичне појаве. Најчешће смо хришћане таманили као пацове.
Очуваћемо неке делове хришћанског учења, можда и већи део,
али ћемо истовремено преселити племство римске империје у
хришћанску цркву и то тако да ће наши високи племићи постати
епископи, презвитери, патријарси. Из нижег племства ћемо регру-
товати парохе. На тај начин ћемо очувати римску империју чак и
у временима када ње више не буде било у форми државе.
Још нисам решио шта да урадим са ујаковим захтевима. Ка-
ко на њих да одговорим? Но, добро. И за то има лека. Нека ње-
гов народ за сада задржи своје обичаје, веровања и начин жи-
вота. Нећемо на њихове виталне потребе и светиње директно
ударити. Биће мудро уградити нешто од њихових обичаја и ве-
ровања у корпус хришћанског вероназора. Хришћани имају
пророка Илију, а Срби имају претка Илију. Нека славе своје за-
штитнике, а ми ћемо временом квалитете тих заштитника при-
писати хришћанским свецима. То ће Србе, током деценија и
векова сигурно омекшати и, мало по мало, заборавиће и свог
Сварога и Световида и Перуна. Престаће да пате за посеченом
липом и вишњом, за претестерисаним храстом. Ако се који од
њихових богова буде жилаво држао, христијанизоваћемо га. Зар
ја, император Рима, нисам одбацио римски пантеон и прихватио
хришћанску науку и тако обезбедио да управо римска империја
надживи своју пропаст и опстане кроз наредне векове, можда и
миленијуме. То ће бити прави васкрс римске царевине у новом
телу – у телу хришћанске цркве. ”
Зраци дневног светла су пробијали кроз завесе на прозорима.
Константин погледа кроз један од њих и виде грађане Никеје како
иду за својим послом. Осећао је велики умор, али се, у исто време,
осећао и веома задовољним.
“Сине”, зачуо је тихи глас иза себе и окренуо се.
“Ти ниси ока склопио протекле ноћи. Видим ти упале по-
дочњаке, умор тела, али и сјај у очима. Решио си неку велику
загонетку?”
“Јесам, мајко.”
“Зато сада лези и наспавај се док не дођу црквени оци. Биће то
заслужени сан праведника.