Језик, вера и идентитет у поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша Латас

Богдана: “Омер га је посматрао искоса сјајним, као насмејаним
очима, гледао га нетремице и живо, као да су у овом сусрету
питања већ постала споредна а поглед главно” (94).
Омер се у себи истовремено и чуди и диви изгледу српског
кнеза. Богданово лице је младолико и када мирује, “оно се затегне
и разведри и постане глатко и безазлено као у здрава детета” (94),
али у покрету лице добија “оштар, опасан и подмукао израз” (94).
Поглед који продире између трепавица “као кроз пушкарнице,
није његов прави поглед који се скрива иза спуштених очних ка-
пака и отуд, невиђен, све види” (94). Уз помоћ два поређења (лице
као у здрава детета, поглед као кроз пушкарнице) и семантичких
противности (лице које је безазлено у миру и опасно у покрету,
поглед који више скрива него ли открива) додатно је усмерена
пажња читаоца на Богданов карактер који је добродушан, али
ни-мало наиван.
Одело Зимоњићу даје “свечан и крут изглед кипа” (94), наро-
чито беле доколенице и затегнуте металне копче, које “као да ће
попуцати од неке мучне снаге тих листова” (95). Следи Андрићев
опис српског кнеза којим га уздиже до јуначких, готово божанских
висина: “И сав је тај човек, у својој гломазности и крутости, при-
родан и слободан, као да само такав може бити и као да на
свету не постоје други људи са другим схватањима и друкчијим
оделом и држањем” (95). Омер је опчињен Богдановим изгледом
и држањем и оно му у сећање дозива сиријског главешину који
му је, на предлог да се спусти са планине и са њим разговора,
одговорио да са њим може једино преко карабина да разговара.
Омер спознаје да се Богдану мора приближити на нов, дру-
гачији начин, да његово поверење може задобити ако му се пред-
стави као близак и идентитетски сличан, и зато покушава да га
увери како између њихових идентитета битније разлике и нема.
Поново почиње да му говори о променама које ће његова мисија
донети у Босну:
“Уопште, дошло је време да се прилике у Босни и Херцеговини
измене. Изградиће се путеви, отвориће се пошта и телеграф,
прорадиће трговина са суседним земљама живље и слободније
него до сада, на европски начин, без уцена и неправедних на-
мета. То ће бити пут да се сав народ, крст и некрст, отме од ове
сиротиње и подигне, а за угледне и окретне људе прилика да –
стекну и заимају, како то одговара њиховом угледу и њиховим
способностима” (96).

Када је Омерпаша почео да говори о потреби да хришћани имају
своје прваке, владаре који ће признавати султанову власт, Богдан
се “одједном укрути и остаде тако оборене главе и безизразна
лица, загледан у лице” (97). Омер му се тада приближи и готово
на уво му изговори: “– Ти мени не вјерујеш.” (97). Омер понавља
Богдану да му не верује зато што не зна ко му се заправо све време
обраћа. На тај начин наговештава идентитетску обману коју ће
убрзо покушати да изведе.
И док је паша премеравао собу својим корацима, Богдану
се поглед отимао ка отвореном прозору и пространству које се
иза њега ширило. Супротност између затвореног простора собе
и пространства коме Богдан тежи, доводи у везу ту сцену са
призором из првог разговора, када је Богдан упоређен са пла-
нинцем. Приповедач уводи још један контраст између два иден-
титета: “Тако су се мерила и носила та два човека од којих један,
Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у
очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што
јесте” (98). Карактерне супротности имају функцију разликовања
између правог и лажног идентитета, при чему се лажни идентитет
обликује имитирањем језика (први разговор) и имитирањем чина
вере (други разговор).
Уводи се категорија веровања и неверовања, вере и невере.
Омер хоће да му Богдан верује и “пре него што је кнез могао да
нађе и изговори реч, сераскер се зауставио у ходу и, стојећи пред
својим гостом, широким покретом положио обе руке на груди.
– Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што из-
гледам споља” (98).
Лик турског паше по себи је дубоко противречан, а ту про-
тивречност додатно потврђује семантички контраст споља-изнут-
ра наведене реченице. Идентитетско приближавање помоћу упо-
требе истог језика из првог разговора Омерпаше и Богдана Зи-
моњића није успело, и сада сераскер употребљава друго оружје
– веру – обраћајући се кнезу речима:
“– Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо
Латас из Јање Горе.
И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом ...
Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са
модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим
је саставио три прста десне и — прекрстио се, без речи, оборених
очију, скромним, кратким и навиклим покретима” (99).

Зимонић је у чуду и неверици док посматра гологлавог пашу како
се “крстом крсти као какав црквењак” (100). Он по први пут отвара
широко очи које је до сада скривао иза полуспуштених трепавица,
ослобађајући истински поглед који води до његове душе: “Поглед
тих очију није био само зачуђен него и убојит и гневан, уплашен
и жаловит, и презрив и тужан” (100). Све што се у два разговора
накупило у Богдану, а што је скривао дубоко у себи, севајући је,
у контрастима, избијало из његовог погледа. Отварање огледала
душе потрајало је само за тренутак; када је Омер, крстећи се, по-
дигао очи ка Богдану, затекао је незаинтересованог Зимоњића
како га посматра “као да први пут у животу види тај знак крста и
човека који се крсти” (100). Идентитетско приближавање путем
вере било је неуспешно.

4. Закључак
Андрићево приповедање у поглављу “Аудијенција” издваја два
идентитетска критеријума: језик и веру. Проводећи дуги низ го-
дина у Цариграду, Омерпаша се од језика (па и од обичаја и земље
порекла) неповратно отуђио, па његов покушај да говори народски
открива његово удаљавање од српског језика и идентитета. Исти-
цање некадашњег хришћанског православног идентитета само је
лукава игра царског великодостојника, безуспешан покушај да се
српски кнез превари и придобије на своју страну. У градацијском
поступку појачавања притиска на Богдана Зимоњића прво се
употребљава језички, па онда верски критеријум одређивања
идентитета. То показује да је у Андрићевом приповедном свету
који тежи истинитости и веродостојности – вера – а не културно
наслеђе, најважнији критеријум одређивања српског идентитета.
Универзални и ванвременски значај Андрићеве уметности пу-
токаз је и за данашња размишљања о значају језика и вере у од-
ређивању националног идентитета.

Извори и цитирана литература
Андрић, Иво. Омерпаша Латас. Сабрана дела Иве Андрића. Књ.
16. Београд: Просвета; Загреб: Младост; Сарајево: Свјетлост;
Љубљана: Државна заложба Словеније; Скопје: Мисла, 1976.
Андрић, Иво. Уметник и његово дело. Сабрана дела Иве Андри-
ћа, Допуњено изд. Књ. 13. Београд: Просвета; Загреб: Младост;
Сарајево: Свјетлост; Љубљана: Државна заложба Словеније;
Скопје: Мисла; Титоград: Побједа, 1981.
Вучковић, Радован. Андрић: историја и личност. Београд:
Гутенбергова галаксија, 2002.
Живковић, Драгиша. Од Вука до Андрића. Београд: Друштво
за српскохрватски језик и књижевност СР Србије, 1965.
Оташевић, Ана. Идентитет на трапезу језика, нације и културе.
Културни додатак, Политика online, четвртак, 13. 7. 2017.