Језик, вера и идентитет у поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша Латас

тамнопуте руке нису могле да је потпуно прекрију и изгледале су
на њој малене, суве, као огореле” (85). Преко описа руку гради се
слика Омера који је ситније грађе и тамније пути од Богдана.
У следећем пасусу контрастрирана је Богданова физичка снага
и мушкост и говор:
“Без видљива отпора Зимоњић је још оклевао да седне; непо-
мичан, лако је трептао очима, и најпосле проговорио. Његов глас,
у коме је такође било оклевања, био је и бојом и висином тона
блеђи и скромнији него што се од тог снажног тела и мушког лица
могло очекивати” (85–86).

Богдан је трептао очима као у првом опису његовог уласка
у собу, када је упоређен са планинцем који са висине осматра
крајолик. Успостављањем контраста између гласа и тела, стилски
је наглашен његов опрез и оклевање.
Богдан полако и уз застајкивање пита пашу да и његови другови
присуствују састанку: “– Да бијасмо ... позвали и моје друштво ... да
сви буду при овом разговору. Ако ти ... није што противно?” (86).
Приповедач нам објашњава да паузе у Богдановом питању настају
на “оним местима где је отприлике требало да дође Омерово име
или његове титуле, које он због нечега очигледно није хтео или
није могао да изговори” (86). Омерпаша одбија предлог, желећи да
прво њих двојица разговарају “као двије главе” (86). Поређење још
једном усмерава пажњу на двојицу вођа и, заједно са претходним
Богдановим избегавањем именовања турског вође, ставља их у
равноправан положај.
Омерпаша се захваљује кнезу Зимоњићу на томе што је “разбио
чету Алипашиног кавазбаше” (86), показавши се на тај начин
као веран њему и царској власти. Објашњава му своје планове
о завођењу реда у Босни и Херцеговини и намеру да побољша
положај хришћана. Док говори гледа у Богдана, у “његово широко
лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело које је
било у доњој половини преплануло, док му је горња половина,
која је иначе под капом, била бела и глатка као у младића” (87).
Опис Богдановог лица контрастрира доњи, препланули део, и
горњи, као у младића део лица. На тај начин, преко семантичког
контраста и поређења, сугерише се двострукост Богданове при-
роде: искуство и младалачка неисквареност.
Омерпаша жели да убеди Богдана како је он један од носиоца
новог реда и поретка који царска војска с њим на челу уводи у
Босну. У једној реченици, путем контраста и поређења, Андрић
сликовито представља Богданов отпор ласкавом убеђивању:
“Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао
дланом преко очију као да уклања невидљиву нит јесење свиле
која је налетела на њега” (87). Српски кнез не само да је ћутао
(седео без речи), већ се није ни померао (седео без ... покрета).
Једини покрет који је начинио (прелазак дланом преко очију) се-
мантички је наглашен, јер је супротстављен претходно описаној
непомичности његовог тела. Значење стилског детаља дато је
путем поређења: као да уклања невидљиву нит јесење свиле која
је налетела на њега. Ласкању и убеђивању лукавог турског паше,
који чак по добру помиње његове претке, Богдан се одупире
ћутањем, непомичношћу и покретом руке који га открива: он
жели да од себе отклони напаст која је налетела на њега.
Омер разуме како Богданово ћутање и понашање значе одби-
јање и почиње да још више насрће на кнеза. Приповедач поре-
ђењем представља Богданову непоколебљивост: “Омера је иза-
звало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на
затворен град” (87). Богданова одбрана чврста је као затворен
град и Омер одлучује да са ласкања пређе на претње. Предочава
српском кнезу своју, моћ царског сераскера, који “све може, само
једно не: не може се пред султаново лице вратити несавршена
посла” (88). Глас му се при том мењао, а почео је да употребљава и
“неки стран изговор и нагласак” (88). Богдан је остао непоколебљив
и све време Омеровог говора је ћутао: “Само је неколико пута
трепнуо очима, што је могло личити и на безначајан осмејак, и на
уздржљиво одобравање, и ни на шта” (88). Поново је употребљен
контраст између ћутања и покрета; прво је то био трептај очима,
па онда прелазак дланом преко очију, да би се поновио трептај
очима, само сада неколико пута. Покрет као контраст ћутању и
непокретност Богдановог тела док слуша прво Омерова ласкања
па претње сада је умањен приповедачевим објашњењем да трептај
може значити више тога, али и ништа од свега тога.
После свега, заћута и Омер. Његово ћутање другачије је од
Богдановог, јер одаје незадовољство. Пред њим је исти призор:
“џиновски гатачки кнез, доброћудан и учтив на изглед, а заго-
нетан и увредљиво уздржан” (88). У опису кнеза наглашени су
семантички контрасти: доброћудан-загонетан, учтив-увредљиво
уздржан. Тако Богдана турски паша види и доживљава и то га још
више љути. Ипак, не одустаје од разговора и убеђивања, “љути
се, али не показује своју љутњу” (88). Следи још једно поређење
које усмерава пажњу читаоца на Омеров карактер и тренутно
душевно стање: “Напротив, као коцкар који зна да само новим
и већим улогом и смелијом игром може изгубљено да поврати,
он је сад појачавао своју љубазност” (88). Омер је као коцкар, он
повећава улог усиљене љубазности како би остварио жељени
добитак – Богданово савезништво.
На питање да ли пуши дуван, Богдан први пут одговара да не
пуши, да није стекао ту навику, да би кратак дијалог завршио са:
“–Јầ.” (89). То је више звук него реч, али Омер користи прилику
да се, пошто је Богдан ћутање прекинуо, кроз језик приближи
Србину и приволи га на своју страну: “Омер одмах повиси глас
лажно весело и срдачно, “рођачки”.
– Али имаш право, имаш право! Зато си здрав. А служи те
здравље, а? И, онако, мушка снага?
Зимоњић је прешао преко питања као да му је постављено на
непознатом језику” (89).
Семантичким контрастом између рођачког обраћања Омера
и Богдановог занемаривања питања као да му је постављено на
непознатом језику и употребљеним поређењем у другом члану
контраста неуспешно је завршена игра језичког приближавања
Омера Богдану. Турски великодостојник не успева да се преко
језика представи близак Богдановом српском идентитету. Разго-
вор се убрзо завршава, а Омер позива Зимоњићеве другове, што
је додатни знак како је разговор завршен. Омерпаши не преостаје
ништа друго него да још једном покуша и позива Богдана Зи-
моњића да остане код њега на ручку.

3. Други разговор: вера
Турски војсковођа и српски кнез по други пут остају сами, и овај
пут, пише Андрић, “нису личили један на другог ни по чем, али по
једном јесу: по мучном осећању ишчекивања и неизвесности” (91).
Уз благу иронију и наглашени семантички контраст, приповедач
истиче идентитетску и карактерну разлику између саговорника,
али и сличност положаја у коме се тренутно налазе. Приповедање
прати Зимоњићеве мисли које нам говоре како је он свестан
опасности коју представља Омер: “Злица и крвопија, без срца
и образа, а паметан и вешт, и лукав као змија” (91). Упоређен
са змијом, Омер је обележен не само као лукав, већ и као особа
блиска ђаволу, а те семантичке конотације оправдане су даљим
развојем догађаја. Од таквог човека, слушамо Богданове мисли,
треба бежати главом без обзира, али је сада принуђен да седи са
њим у његовој кући и “на његовом проклетом хлебу” (91).
Омерпаша издаје наређење да почне ручак. Улази послуга и
служи. Богдан је умерен и не жели ракију, одбијајући пашино
наваљивање “целом тежином свог насмејаног ћутања” (92). На
малом приповедном простору Андрић успева да оствари изузе-
тан стилски и семантички ефекат, заснован на контрастима: Бог-
даново ћутање има тежину, а истовремено је насмејано. Кнез је
непоколебљив, а опет љубазан и у границама пристојног пона-
шања. Касније пристаје да узме столачку лозовачу.
Употребљена поређења у опису послуге указују на блискост
Омерпаше са ђаволом и подземним светом. Слуга је у црном, са
“рукама савијеним на прсима као покојник” (93). Омер води госта
у собу за ручак: “Прешли су само широк полутаман ходник којим
су као сенке клизили момци у црнини и прибијали се леђима
уза зид да пропусте господу, као да је тесно” (93). Два узастопна
поређења, као покојник, као да је тесно, упућују на везу Омерпаше
са тескобним подземним светом покојника.
Омер и Богдан ручају. Начин обедовања открива њихове су-
протстављене карактере, али и тренутно душевно расположење:
“Јели су ћутке, Омер жустро и расејано, као да баца иза себе, а
Зимоњић прибрано и полако” (93). Након ручка прелазе на велики
диван прекривен крзном и ту Омер, пијући кафу и пушећи чи-
бук, наставља разговор. Док је Богданово ћутање означено као
насмејано, сада су Омерове очи као насмејане док посматра