“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

те се сваком добу обраћа као свом. 12) Под великим утицајем
Хердера, Шлајермахера и Дилтаја, који инсистирају на гени-
јалној индивидуалности тумача, Гадамер је свакако далеко од
ригидности у описивању односа тумача према тексту, али нипош-
то не доводи у питање истинитост текста. Гадамер истину разу-
ме као динамичан, налик игри, суоднос читаоца и дела, која –
будући естетски изражена, те углавном посредована, неекспли-
цирана – и чини срж уметничког феномена. Синтеза традицио-
налности и модерности код њега подразумева сумњу у достиж-
ност целине (што је омогућено Хајдегеровим увидом у смртност,
коначност бића), али такође и веру у постојање саме те целине.
У расправи с Деридом, који је настојао да покаже неизвесност и
бескрајне могућности разумевања, Гадамер јасно опомиње да,
иако је смисао текста напросто могуће увек доводити у пита-
ње, вера у његову истинитост није пука наивност, него је по-
среди став који спроводи “добру вољу”, каква код француских
постструктуралиста изостаје. “То значи да се не бавимо тиме да
уочимо слабости другога да бисмо на сваки начин били у праву,
већ да се радије трудимо да ојачамо колико год је то могуће
гледиште другога, тако да његов говор такорећи засија.” 13)
Н. Хартман с презиром одбацује и настојања да се разбије
веза између уметности и живота, и површна схватања истине
као истине чињеница: “Исто тако се не може порећи да је ова
повезаност уметности и живота за саму уметност природна и
нужна, тако да уметност која ту везу изгуби сама губи тле под
ногама.” 14) И даље: “Фантазија јесте и остаје праизвор песничког
стварања, а онај ко би захтев за истином песничког дела хтео
да схвати као супротност фантазији, a limine би га погрешно
разумео” 15) , као и: “Само деца читају приче са таквим (мисли се
дословним, без уважавања интенције фигуративности – В. П.)
представама о реалности”. 16) Ми, при томе, нећемо преузети и
конкретне Хартманове класификације истина. Довољна је свест
о разликовању модуса истина, које све, упркос другачијим начи-
нима, претендују на исти циљ. Другим речима, уметничка исти-
на не мора да има икакве везе с чињеничким светом, али се њен
садржај, њен смисао осећа, прима и схвата истинито. Однос
текста према стварности не значи и није сводив на однос пре-
ма чињеницама, већ се ради о запажању и разумевању супстан-
цијалних духовних последица које су заједничке обема равнима.
Насупрот модерном субјективизму узрокованом необичном
тежњом да се говор о уметности и сâм естетизује, а да се исто-
времено тексту приступи више афективно но каузално (и то
двојако: у смислу унутрашње, као и повезаности суда о тексту с
тим текстом), ваља уважити иманентну интенционалност текста
као појединачног феномена, који својим укупним смислом, што
значи тоталитетом унутрашњих значења, повезаних на естетски
начин, сугерише властити однос према стварности. Ако се Но-
вом завету приступи као тексту у којем је аутор измишљао име-
на, нужно се изневерава његова узначена намера да пружи естет-
ски посредовану представу света. Потребно је, према томе, схва-
тити природу самог естетског феномена, а то је његова основна
особина да на фигуративан начин 17) искаже неки смисао. Фигу-
ративност је средишње начело текстова који на чулни начин као
једини могући настоје да опишу метафизичку универзалност
као знаковно посредовану и језички необухватљиву натчулну
истину. 18)
Смртност кардиналних категорија, омогућена Хајдегеровим
открићем смрти метафизике и смртности бића, има још једну
важну последицу, из које произлази савремени релативизам, а
реч је апотеози језика као врховног начела. Како је метафизика
заблуда, те не постоји вечна чврстина и смисао ствари по себи,
онда је свет могуће разумевати, прецизније: тумачити само као
језички посредован феномен, као текст. Губе се, међутим, из вида
две ствари: прво, то да су свест и унутрашњи доживљај шири од
језика, те да постоји искуство које напросто трансцендира је-
зик и које је, сходно томе, изван текста. 19) Друго, језичка ограни-
ченост не спутава човека да управо тим, јединим датим – језич-
ким средствима опише, ослика, опева надјезичку стварност. Умет-
нички говор који претендује на то да речима саопшти оно што
је надјезичко, да опише оно што је неописиво, који, дакле, ус-
поставља однос између сопствене визије и вере у постојање света
по себи, у темељу је фигуративан, тачније симболичан. Такав
говор важи и за Гетеовог Фауста.

II
Фауст спада међу дела с најнижим, ако икаквим степеном ми-
метичности, а истина фактицитета овог текста је такорећи чиста
лаж. Отежану низом фабуларних “места неодређености” у везама
како између првог и другог дела, тако и унутар самог другог дела,
смисаону целину могуће је обухватити једино као вишеструко
посредовани симболички израз, који, међутим, уколико се изнесе
на видело као тоталитет специфично повезаних значења, може
да открије оно за чиме трагамо: смисао симболичког односа
између овостраности и метафизике унутар самог света текста,
евентуално постојање и садржај истине по себи унутар света
текста, као и однос који би се онда успоставио између укупне
истине текста и читалачке стварности ка којој је она упућена.
Фаусту прилазимо из перспективе самог краја, где се сустичу
и значењски, управо: симболички уједињују претходно изнети
елементи текста. Претпостављена симболичност овог дела, наи-
ме, у говору мистичног хора постаје језички конкретизована,
експлицирана, те последње стихове драме схватамо и као херме-
неутички повлашћене метапоетске исказе. Мислимо на три ис-
каза: “Alles Vergängliche / Ist nur ein Gleichnis; / Das Unzulängliche
/ Hier wird's Ereignis; / Das Unbeschreibliche, / Hier ist's getan” 20)
(“Све пролазно / Само је знамење; Непотпуност / Овде постаје до-
гађајем; / Неописиво / Овде се збило” 21) ). Смисао првог исказа по-
чива на две равни: на начину на који ћемо схватити реч “Gleichnis”, и
потом на односу између смисла те речи и пролазности. “Gleichnis”
у основи значи оно што је упоредиво, што у себи успоставља
однос између две мисли, те собом означава истовремено и једну
и другу. Могући преводи: знак, знамење, метафора, симбол, од-
говарајући су управо као категорије које су фигуративне, што
значи да почивају на преносу значења, односно да у себи, дакле
у једном, групишу и уједињују (до тада) различите регистре.
Симболичност, у том смислу, јесте поетски начин да се врло
посредним приближавањем двеју категорија укаже на њихову
смисаону, али такође – што је још важније – и онтолошку срод-
ност, јер је реч о предметима који нису вештачки доведени у
везу, него сваки од њих понаособ својим бићем упућује на онај
други. Све што пролази, што је смртно, пропадљиво и коначно,
што је, према томе, земаљско, овострано приказује се као фи-
гура, симбол нечег другог; то значи да је овостраности самој
инхерентно ширење из себе, у смислу упућивања на нешто што
њу трансцендира. Ограниченост земаљског света и људских мо-
ћи не схватају се трагично и суморно, баш напротив: коначност
не значи затвореност у себе, већ мост према другом.
Средишњом речју другог исказа: “Ereignis”, унеколико се
конкретизује апстрактна представа пролазности. “Ereignis” зна-
чи догађај, али искључиво чулни, онај који је приступачан и
који се открива само оку (Auge). У пролазности се, због приро-
де њене ограничености, крајњи смисао, метафизика, открива,
али само на онај начин који је људском уму доступан: не у сво-
јој пуноћи, него као сликовит, естетски конкретан знак, који, при
томе, има изузетну моћ да у себи уједини онтолошки одвојене
светове. Дословна очигледност тог знака сведочи о пропусној,
откривалачкој особини истине по себи, но, ипак, већ и сама
нужност њеног знаковног појављивања недвосмислено подразу-
мева и њену појавну “непотпуност”.
_______________
12) Ханс Георг Гадамер, “Пример класичног”, Истина и метода, превео
Слободан Новаков, Веселин Маслеша, Сарајево, 1978, стр. 323.
13) Х. Г. Гадамер, “Херменеутички изазов: разговор с Деридом”, превео с
француског Владимир Милисављевић, Дело, бр. 1-2, 1992, стр. 205.
14) Н. Хартман, Естетика, стр. 278.
15) Исто, стр. 284.
16) Исто, стр. 285.
17) О фигуративном моделу истине: Корнелије Квас, Истина и поетика,
Академска књига, Нови Сад, 2011, стр. 50-54. Аутор наглашава развој
оваквих концепција у романтизму, на којима ће бити заснована наша
закључна разматрања.
18) Премда пошавши од Новог завета, Аверинцев закључује да свако
уметничко дело које сугерише неизрецив садржај неизоставно
мора да буде фигуративно. О томе: Сергеј С. Аверинцев, Поетика
рановизантијске књижевности, превели Драган Недељковић и
Марија Момчиловић, Нолит, Београд, 1982, стр. 142.
19) О томе говори и Гадамер: “Предговор другом издању”, Истина и
метода, стр. 17.
20) Johann Wolfgang von Goethe, Faust, Th. Knaur Verlag, Berlin, 1927, S. 498.
Уместо иначе бриљантног препева Бранимира Живојиновића,
стављаћемо властите што дословније преводе, из искључивог разлога
што нам је за тему дословност потребна.
21) Курзив је наш.