“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

представљају непотпуни (unzulänglich), шаренолики и опсенар-
ски ступањ ка вишем слоју непотпуности. Управо Мефистова ху-
моризација – извршена у такорећи свим сценама темељним за
образовање Фаустовог бића, од сусрета с Господом, преко првог
суочења с очајним Фаустом, током јунакових одушевљења знаци-
ма жена и његових настојања да тада замрзне пролазност, затим
унутар класичног света одређеног понајвише унутрашњом и спо-
љашњом лепотом, све до последње Фаустове заблуде и касније
борбе с анђелима за јунакову душу – естетизује и формално
уоквирује свет појава које се (а чему је каткад Фауст био склон)
не смеју схватити у апсолутном смислу, као последње, конач-
не и потпуне реализације могућности света. Мефистово депа-
тетизујуће делање двосмерно је у том смислу што њиме не са-
мо да се појава своди на праву, универзално засновану меру,
него је баш ђаво тај који пометеном Фаусту истиче и каракте-
ризује највише позитивне могућности представљеног света. Сим-
боличка осликаност унутрашњег Мефистовог бића (његовог не-
гирања које помаже у спасењу), као год и спољашњег (његове
сталне метаморфозе) срођене су са светом у којем се метафизика
отелотворава и у потпуном су сагласју с чињеницом да шаре-
нолики ђаво прочишћава и чини јаснијим јунаков пут ка истини
тиме што указује на симболички смисао Хелениног остатка, 60)
на есенцију Гретиног бића, 61) природу Фаустовог стремљења, 62)
трагичност Еуфорионове брзоплетости, 63) нужност смеха у свету
одсјаја. 64)
Гетеова уметничка пракса, посебно зрела, одговара поетској
мисли о романтизму Фридриха Шлегела, који је, насупрот Шиле-
ровом истицању патоса као унутрашње моралне борбе и настојању
да се естетски феномен заснује као пут ка етици, призивао ро-
мантичну уметност као ону која је одређена чисто и искључиво
естетским категоријама. Уместо патетичности, која је код Шилера
ствар етике par excellence, Шлегел увиђа трансценденталност ро-
мантичног текста, дакле његову вишеструку хијерархичност, ко-
ја је интратекстуална, али се протеже и на однос са ауторском,
односно читалачком стварношћу. Иронија и хумор у најопштијем
виду уоквирују текст као игру која свој смисао не даје у чистом,
већ у вишеструко преломљеном, естетски посредованом облику.
Истина текста на тај начин постаје строго естетска истина уто-
лико што је удаљена и отежана “хијероглифским” и “арабескним”
приказима, који су нераскидиво повезани с варајућом дијалек-
тиком симболике. Формална збрка текстуалног света парадок-
сално је стопљена са садржајем који се тиче заблуда и неразумевања
саме те збрке, али формално-садржинска целина симболички
уједињује и помирује унутрашње несагласности, и то управо на
парадоксалан начин. “Негативно искуство” 65) које отвара свет тран-
сценденције уједно сачињава највишу смисаоност текста, те даје
фигуративни увид у оно истинско саме људскости, а то је човекова
временитост и коначност. Певање о таквом искуству, онтолошки
поражавајућем, а есхатолошки спасавајућем, могуће је само у
тексту чија је смисаоност уоквирена симболом, који заступа оно
што је неизговорљиво и непредстављиво, 66) и иронијом, која де-
патетизовањем омогућава градуално ширење смисаоности текс-
та. Бескрајност, прогресивност и универзалност овакве умет-
ности односе се на симболичко преливање уметничког у живот,
и обратно.
Естетска истина, стога, не значи “заробљеност” у свету текста
– она се, и то на основу самог текста и његове увек прогресивне
трансценденталности, проширује на читалачку раван. Романтич-
на универзалност, која несумњиво важи и за Гетеа, јесте тежња
да се језичким изразом и песничком сликом посредује и наговести
смисао “окружујуће природе”. Симболичност, као и иронизација
и хуморизација, садржана је у самом тексту, али она изискује и –
вишестепени напор читаоца да најпре установи хијероглифску
истину света унутар текста, а да потом успостави и однос између
такве целине и објективног света. Романтични текст, наиме, и то
посебно онај који се, дилтајевски речено, везује за “објективни
идеализам”, 67) односно за “поглед на свет” који увиђа хармонију
између уметничке и објективне равни, сâм представља “шарени
одсјај” света с којим заједно ствара романтичну универзалност, и
то на исти начин на који се обликује универзалност унутар света
текста.

Извори
– Goethe, Johann Wolfgang von, Faust, Th. Knaur Verlag, Berlin, 1927.
– Goethe, Јоhann, Maximen und Refleksionen, Weimar, Verlag der
Goethe-Gesellschaft, 1907.
– Goethe, Johann, “Goethes Briefe”, Werke, Bd. 12, Weimar 1887-1912.

Литература
– Аверинцев, Сегеј Сергејевич, Поетика рановизантијске књижев-
ности, превели Драган Недељковић и Марија Момчиловић,
Нолит, Београд, 1982.
– Барт, Ролан, “Критика и истина”, Књижевност, Митологија, Се-
миологија, превео Иван Чоловић, Нолит, Београд, 1971.
– Гадамер, Ханс Георг, “Херменеутички изазов: разговор с
Деридом”, превео с француског Владимир Милисављевић, Дело,
бр. 1-2, 1992.
– Гадамер, Ханс Георг, Истина и метода, превео Слободан
Новаков, Веселин Маслеша, Сарајево, 1978.
– Дерида, Жак, “Структура, знак и игра у дискурсу хуманистичких
наука”, превела Јасмина Лукић, Структуралистичка контроверза,
Просвета, Београд, 1988.
– Дилтај, Вилхелм, “Типови погледа на свет”, Суштина филозофије
и други списи, превео Милош Тодоровић, Сремски Карловци,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци,
1997.
– Источник (темат о Гетеу), бр. 68, Београд, 2008.
– Квас, Корнелије, Истина и поетика, Академска књига, Нови
Сад, 2011.
– Лома, Миодраг, “Стојановићево читање Фаустовог и Гетеовог
краја”, Хелиотропна мисао, Досије студио и Катедра за општу
књижевност и теорију књижевности, Београд, 2011.
– Хартман, Николај, “Јединство и истина у лепоти”, Естетика,
превео Милан Дамњановић, Дерета, Београд, 2004.
– Хирш, Е. Д. “Гадамерова теорија тумачења”, Начела тумачења,
превео Тихомир Вучковић, Нолит, Београд, 1983.
– Barthes, Roland, “Od djela do teksta”, preveo Miroslav Beker,
Suvremene književne teorije, SNL, Zagreb, 1986.
– Genette, Gérard, “Fikcijska priča, faktografska priča”, Fikcija i dikcija,
preveo Goran Rukavina, Zagreb, Ceres, 2002.
– Krivokapić, Boro, Treba li spaliti Kiša?, Globus, Zagreb, 1980.
– Schiller, Friedrich, “Über naive und sentimentalische Dichtung”,
Sämtliche Werke, Bd. 5, München: Hanser, 1962.
– Viëtor, Karl, Goethe, A. Francke AG. Verlag Bern, 1949.
– Wellek, René, ”Goethe”, A History of Modern Criticism 1750-1950,
Vol. 1, Cambridge University Press, 1981.
________________
60) “Држи чврсто оно што ти је преостало. / Одећу, не испуштај је. [...]
Богиње више нема, њу си изгубио, / но и то је божанско ипак.”
J. Goethe, Faust, S. 414.
61) “Она је потпуно невино створење / [...] над којом немам никакву
власт”. Isto, S.116.
62) “Само новине нас висинама вуку”. Isto, S. 185.
63) “Отиснут од земље [...] геније без крила.” Isto, S. 400-401.
64) “Опрости, не могу изговорити високе речи, / [...] Мој те патос сигурно
засмејава, / [...] Ниси ли му тек одсјај небеса дао”. Isto, S. 23.
65) О њему говори и Гадамер као нужном начину да се собухвати и
спозна целина искуства, а она је увек повесна. Х. Г. Гадамер, “Појам
искуства и бит керменеутичког искуства”, Истина и метода, 390-391.
66) Исто, “Онтолошка основа оказионалног и декоративног”, стр. 184.
67) Вилхелм Дилтај, “Типови погледа на свет”, Суштина филозофије и
други списи, превео Милош Тодоровић, Сремски Карловци, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997.