“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

земаљских и метафизичких последица дејства симбола итд. Овог
пута, пак, док уображава да присуствује стварању земаљског
раја, Фауст је лишен било какве чулности, која је дотад ионако
изазивала заблуде и нудила привиде, али се испостављала и као
једини начин да се појединац егзистенцијално уздигне. Немоћан
да, дакле, спозна чак и “шарени одсјај”, Фауст је приморан све
властите доживљаје, представе, настојања и идеје да у целости
искључи из извесног, емпиријског повезивања са спољашњим
сензацијама, да их интериоризује и сведе на властите духовне,
херменеутичке моћи. Фауст је, другим речима, принуђен да ра-
зумевање спољашњег света повери својој уобразиљи, способно-
сти замишљања, а без могућности да уображену везу између суб-
јективности и објективности провери видом. Та веза је и, чулно
проверљива, врло неизвесна, а сведена само на духовну моћ, она
постаје произвољна.
Екстремно горка и судбински сурова иронија везана је, разуме
се, за тежак Фаустов промашај у тумачењу онога што се пред њим
збива. Тачније, поново је посреди ланац иронизација које само у
синтези осликавају суштину Фаустове заблуде. Не ради се о било
каквој грешки у разумевању, већ у уписивању садржаја који Фауст
сматра најплеменитијим, а који је, с обзиром на последице, врло
амбивалентан – у чин који од таквог садржаја радикално одступа.
Фауст узначава узвишену животност и слободну делатност као
есенцију такве животности у чин који и сâм узначава даљи садржај,
а реч је, опште узев, о Фаустовој смртности и пролазности, и
конкретније, о наговештавању самог краја, довршетка јунаковог
земаљског пута. Таква иронија додатно је појачана Мефистовим
суморним хумором, који кроз игру речи успоставља везу између
копања (“Graben”) и гроба (“Grab”), 55) те тако заоштрава тежину
Фаустове заблуде и детронизује је, тиме сугеришући маленкост,
чак и беду сваког смртног постојања и њених претпостављених
врхунаца. Поред тога, Гетеова иронизација топоса слепца изу-
зетне мудрости контекстуално је усложњена с обзиром на крајњи
спасилачки смисао Фаустове заблуде. Слепило није Фаусту до-
нело “унутрашње чуло”, оно га недвосмислено вара, али је ње-
гова вера, погрешна што се тиче стања на земљи, спасоносна с о
бзиром на свој садржај. Копање лемура показује се као више-
струко варљиво: као чиста Фаустова заблуда и као варајући
симбол. Заблуда у смислу Фаустовог апсолутног преокретања
стварног земаљског смисла те делатности, и симбол у смислу ме-
тафизичких последица које земаљска Фаустова заблуда потом
изазива. Шаренолика природа одсјаја, међутим, не исцрпљује
се до краја самом чињеницом да Фауст коначно испуњење про-
налази у уписивању узвишеног смисла у копање властитог гроба.
Шта, наиме, Фауст тачно изговара?
“Zum Augenblicke dürft ́ ich sagen: / Verweile doch, du bist so
schön! [...] Im Vorgefühl von solchem hohen Glück / Genieß ́ ich jetzt
den höchsten Augenblick.” (Тренутку смео бих рећи: / Трај ипак,
тако си леп! [...] У предосећању такве високе среће / уживам
сада у највишем тренутку.) 56) Речи, чији одлучујући смисао треба
да буде коначно и потпуно Фаустово застајање на понуђеном,
употпуњујућа задовољеност датим и потпуно изостајање жеље
за било чиме другим и будућим, дакле апсолутна обузетост са-
дашњим временом, изговорене су у потенцијалу, који оваквом
смислу нипошто не може да одговара. Потенцијал по дефиницији
подразумева упућивање ка замишљеном, иреалном регистру,
другачијем од постојећег стања ствари. Као граматичка категорија,
он је у сагласности с читавом смисаоном целином драме, наиме
њеним симболичким сегментима који су по себи тек потенције
оног ка чему упућују, а који одговарају Фаустовој природи, усме-
реној ка неодређеној другости у односу на стварну, постојећу са-
дашњост. И само испуњење Фаустових жудњи испоставља се као
одсјај истинске потпуности коју Фауст уопште не досеже, него је
само замишља, односно предосећа. Фаустова задовољеност ис-
такнуто је симболична на тај начин што, супротно свом смислу
застајања на садашњици и укидања тежње за будућношћу, не
само да је заснована на представи будућности, и то имагинативне,
него је и само наговештава, а никако и не обухвата, савлађује и
одређује. Шареноликост јунаковог утољења жудње тиче се из-
разите релативности тог утољења, које јесте постигнуто, али ни-
како као самостална и самодовољна категорија (што би требало
да буде), већ искључиво као још једна потенција, као суоднос, као
део истинског, недосегнутог предмета духовних настојања.

III
С обзиром на последње сцене драме, Фаустово овострано смирење
не представља коначност, него суодређује смисаону целину, но оно
није коначно ни унутар земаљског света, чије укупно збивање је
током драме ишло ка обликовању целине управо кроз очекивање
тренутка Фаустовог животног застајања. Ни могућности ово-
страности – а, како смо видели, свеколико Фаустово стремљење
и јесте ка откривању целовитог смисла овостраног – нису исцрп-
љене до краја, али ипак јесу симболички назначене и посредо-
ване кроз Фаустово предметно необухватљиво и језички неизго-
ворљиво предосећање. Парадоксалност коментарисане сцене сту-
па у консеквентан однос са симболичком целином, што значи
са светом чији је земаљска сфера само део, несамосталан и сми-
саоно завистан од надземаљске равни. Апсолутност на земљи не
може да буде досегнута – њој може да се приђе само кроз приз-
му привида – будући да је читава овостраност онтолошки нерас-
кидиво повезана с метафизиком, те да, независно од ње, потпу-
ност на земљи може да буде схваћена само погрешно (као лаж
или плодоносна заблуда), а метафизику из земаљске перспективе
и није могуће обухватити. Читава овостраност је симболички
поредак, што значи да се не ради о омеђеној, самодовољној и
јединственој сфери, већ о равни чији је смисао – с обзиром на своју
симболичност – трансцендирајући, те постоји само у синтези с
текстуално посредованом метафизичком равни. Истина, а под
њом подразумевамо потпуност и јединство смисла, јесте истина
о тоталитету света и о симболичном, чулно варљивом а ду-
ховно продорном начину на који се делови те укупности међу-
собно осветљавају, сенче и употпуњују. Таква истина, коју онда
можемо да назовемо и симболичком истином, подразумева откри-
вање слојева и сугерисање целине – унутар света драме. Но,
симболички заокружена смисаона целина Фауста и сама ступа
у ланац симбола, овог пута оних који се тичу односа према чи-
талачком свету. Само уметничко дело, судећи по Гетеовим мис-
лима, односи се према стварности на исти начин на који се сло-
јеви космоса односе међусобно унутар тог уметничког дела. Као
што је “шарени одсјај” начин кроз који се спознаје извор тог
одсјаја, тако је и поезија симболички одјсај читавог окружујућег
света: “поезија наговештава тајне природе и настоји кроз слике
да их открије” 57) . Говорећи о образовању, формирању појединца
у свету, Гете изјављује: “Све што се догађа јесте симбол, и тиме
што себе целовито представља, он указује и на све остало”. 58) У
самим својим разматрањима појма симбола, Гете непрекидно
успоставља и подразумева везу између уметности и света, стога
што су обе сфере само део заједничког космоса, те својим чулним
садржајем и духовним смислом логично и нужно упућују ка
целини која их обухвата и значењски утемељује. Доследност у
симболичкој ступњевитости подразумева, најзад, то да се сама
метафизика – или божанство, како год га Гете схватао – открива
кроз сликовите знаке присутне у природи. Укупност космичког
поретка – а уметност је, како и Хартман подсећа, њен неотуђиви
део – осветљава се симболички, кроз одсјај којим се праслика,
чиста истина назначава, иако се непосредно не спознаје. 59) Одсај,
наиме, не открива садржај праслике – а књижевни одјсај јесте језик,
који симболички посредује, али не обухвата надјезичке сфере –
но, открива и потврђује постојање, онтолошку позитивност саме
те праслике. Логика одсјаја који вара и варањем сугерише ду-
ховну дубину консеквентно је, како смо видели, спроведена
садржински, али је она такође уткана и у форму, те се на тај начин
заснива естетска целовитост Гетеове драме. Реч је о иронији и
хумору, нераскидиво повезаним с Мефистовим ликом.
Мефисто је кључни чинилац у непрестаном депатетизовању
“коначних питања”, што сведочи о нужности да се та питања са-
гледају у складу са начином на који су естетски посредована,
дакле не као категорички аксиоми, него као назнаке умрежене у
суму међусобно повезаних појава читавог универзума. Естетска
начела ироније и хумора у сагласју су са садржајем испуњеним
потенцијама које, с обзиром на текстуалне ланце симбола, увек
_______________
55) Isto, S. 478.
56) Isto, S. 479. Курзив је наш.
57) Ј. Goethe, Maximen und Reflexionen, Max. 1002, S. 210.
58) Ј. Goethe, “An Carl Ernst Schubarth”, Jena, 2. April 1818, “Goethes Briefe”,
Werke, Bd. 29, Weimar 1887-1912, S. 122.
59) Слично о томе и Фијетор. K. Viëtor, Goethe, S. 544.