Мирко Палфи
Каналски светови
“Растао сам поред Дунава, поред старих добрих аласа…” , стара
песма која подсећа на завичај, изазива у мени увек нове уздахе.
Изванредна песма која те љуља као таласи Дунава. Најбоља је
када је изводе Цигани тамбураши. Имао сам задовољство да
уживам у томе пар пута баш уз Дунав, на “Пикец” чарди у Без-
дану, недалеко од мог родног града Сомбора . Рибљи паприкаш
се увек припремао у котлићу на лицу места, дрвени столови са
карираним столњацима, хладовина дрвореда, поглед на вели-
чанствени Дунав, опијајући мириси тополе, јасена и врбе, уз не-
одољиве звуке виолине и тамбурице грациозних Цигана… сцена
која је дубоко урезана у неким мојим вијугама. Не могу да кажем
да сам растао поред Дунава, као што наводе почетни стихови те
популарне тамбурашке песме, јер нас је делила, мене и Дунав,
раздаљина од 18 км. Желео сам често да идем тамо, али није било
лако изводљиво. Постојао је аутобуски превоз, али нисам имао
са ким да идем, нити код кога, а често је недостајало и џепарца
за такву авантуру. Иако ми је Дунав био скоро на дохват руке,
често се испоставило да је то ипак довољно велика дистанца за
тадашњег голобрадог и неустрашивог дечака из Сомбора који
је једва успевао да повремено прибави само бицикло за своју
употребу. Дунав, река која тече брзо, био ми је неухватљив, као
недосањани сан. Замена ми је била “Велики Бачки” канал који
протиче споро кроз Сомбор варош где сам одрастао. На том
мирном и тихом каналу проводио сам многе летње, спарне дане
свог ишараног детињства. Да ми је тада неко рекао да ћу једног
дана стићи на много шири, дужи и дубљи ПАНАМСКИ КАНАЛ
који спаја два океана, Атлантик и Пацифик, и којим огромни бро-
дови пролазе са једног на други океан за само 8-10 сати, рекао бих
да је то незамислив, мени недокучиви сан. Али неки снови су ипак
оствариви из неких разлога и некако се то већ све изрежира. Неко
тамо горе се мало побрине, промеша карте и с лакоћом скицира
небеску мапу за сваког од нас. А када буде време за то, тада нам
се назиру нове, овоземаљске стазе и ако смо довољно храбри да
направимо први корак, онда нам се отварају нови хоризонти и
видици, и појављују се нове сличице за албум звани “Живот”.
Након два сата вожње туристичким аутобусом од места
летовалишта у којем сам пребивао у Панами, стигли смо пред
главни улаз, рампу која контролише улазак свих возила на
пристаниште канала. Иако смо као организована група туриста
имали заказан термин за укрцавање на мали путнички брод
који треба да нас провоза већим делом канала и спусти кроз две
преводнице, ипак смо морали чекати додатних 45 минута. Сва-
кодневно око 40-45 бродова разних величина пролази Панама
Каналом који представља пречицу између два океана и једну од
најважнијих поморских артерија света. Велики карго бродови са
високо наслаганим контејнерима ипак имају предност јер до-
носе велику зараду, много већу него мали туристички бродић.
Морали смо чекати на пролаз једног тако великог брода. Наш
аутобус је био паркиран у малој улици, пред парком, на свега
стотинак метара од канала. Тропска клима, влажан и топао
ваздух је запљускивао прозоре нашег аутобуса. Унутар аутобуса
клима уређаји расхлађују туристе који су жељни тропске климе
побегли од хладних временских услова у којима живе! Ником се
није излазило из аутобуса. Прошло је неколико минута и нисам
више желео да седим у том расхлађеном аутобусу. Изашао сам
да прошетам и удишем мирисе тропске климе. Пар улица, ниске
куће, граја деце, мала продавница са основним прехрамбеним
производима у склопу једне куће, ватрогасна станица, тропско
дрвеће, парк, и то је све што је било да се види. Сасвим довољно!
Необично миран и тих предео обзиром да канал представља
океанску пречицу за проток огромне количине робе са једног на
други континент. Након пола сата шетње тражио сам хладовину
и неко погодно место да седнем и сачекам време нашег пролаза до
саме обале канала и места укрцавања. Приметио сам једну дрвену
клупу у парку лоцирану између два велика дрвета. Сео сам на
клупу, опуштен тропском климом и радостан због природне
тишине и цвркута птица. Проматрао сам све што ме окружује у
парку. Био сам окренут према каналу којим је управо пролазио
огроман карго брод због којег смо били приморани да чекамо.
Између тог брода и мене, тј. места у парку где сам седео, прилично
високо дрво са широким стаблом делимично је блокирало мој
потпуни поглед на канал и брод који је тада пролазио. Нешто ме
је привукло да се боље загледам у то велико и необично дрво. Око
тог стабла било је доста отпалих листова и гранчица. Изгледало
је као неко мало скровиште из којег води јако узана стазица, ши-
рине људског стопала, мини земљани путељак, без траве, и про-
теже се скроз до другог дрвета, који је удаљен око 20 метара.
Био сам заинтригиран, седео сам на клупи и проматрао то мало
скровиште испод дрвета, затим погледом пратио ту узану стазицу
која води до другог дрвета, који такође има слично скровиште
пред својим стаблом. Знатижеља је била јака, морао сам да устанем
и да се приближим да боље загледам. Отворених уста и са благим
чуђењем пратио сам сцену на којој су главни актери били мали
мрави. На тој стазици сам приметио велики проток саобраћаја,
колоне и колоне малих мрава. Изгледало је као ауто-пут за армију
малих мрава који су јако журили да што пре пребаце свој карго
од једног дрвета до другог и заврше своју транзитну мисију! Из
скровишта пред стаблом тог дрвета, као на фабричкој траци,
један за другим су излазили мрави са својим товаром, ситним
делићима зеленог листа, који је изгледао као да лепрша у ваздуху,
и који је био пет пута већи од величине самог мрава. Изгледали
су као неки мини једрењаци, са једрима јарко зелене боје. Носили
су те мале парчиће листова са једног на друго скровиште. Једном
колоном су ишли мали мрави са зеленим листићима високо по-
дигнутим, а другом колоном из супротног правца су се враћали
они који су то већ пренели до другог мравињака, а који се враћају
по нову туру. Проматрао сам све то у чуђењу и истовременом
одушевљењу! На трен сам се окренуо према аутобусу у којем су
седели моји сапутници, неки су спавали, неки зевали, грицкали
снекове, неки се досађивали, буљили у телефонске екране, а на
непуних стотинак метара од њих, са леве и са десне стране су се
истовремено одвијала два велика транспорта. Транзит на води и
на копну. Хармонија два света, великог и малог. У једном свету је
огроман теретни карго брод преносио високо наслагане металне
контејнере Панамским каналом, а у другом свету , толико близу
тог канала, мали вредни мрави преносили су делиће зелених
листова из скровишта једног дрвета до другог.
Проматравши све то, био сам сведок два света, два траснпорта
на контрастно различитим скалама, али ни један мање или ви-
ше битнији од другог! Сетио сам се тада београдског писца Све-
тозара Влајковића, по мом мишљењу, једног од врло ретких и
изузетних писаца са простора бивше Југославије, који је кроз
своја лична искуства установио а затим и записао у једном од
својих многобројних романа: “Опазити и осетити истовремено,
један је од начина да се постоји у пуноћи. Да би човек постојао,
неопходно је да заборави на себе.”
Дубоко сам уздахнуо. Ту уникатну животну сцену је преки-
нуо глас водича из аутобуса. Позвао ме је да смо спремни за
улазак на канал. Рампа се подигла и аутобус се за минут спустио
до обале. Уморни од досаде и полупоспани туристи су одједном
живнули и наврли ка броду. Пронашао сам прикладно место
на палуби брода. Седео сам спокојан. Благо сиви облаци и де-
лимична магла су још више допринели амбијенту испред мене.
А ситне и густе капљице тропске кише као да су биле наручене
баш за тај тренутак. Као да сам гледао кроз кристалну завесу иза
које се назирао Панамски канал …
Милован Шавија
Океанске даљине Слободана Тишме
Људи заборављају где живе, да живе на земљи и да стоје пред
океаном, пред универзумом. И неће о томе да размишљају. Нису
свесни да су у ствари отворени за бескрај.
Слободан Тишма
Живот, барем у оном облику о којем житељи планете Земље мисле
да углавном све знају, настао je према неким тумачењима сасвим
случајно у она прадавна времена у огромној и несагледивој воденој
маси о чијем пореклу, распрострањености и саставу се може само
нагађати јер о том догађају нема писаних трагова. Та водена маса
ће добити име тек много касније када живот доспе у ону фазу
зрелости и оспособљености да о свом пореклу ствара преставу,
претпоставке и тумачења. Из те перспективе гледана она је била
толико тајанствена, мистериозна и неспознатљива да је у њезиној
примордијалној супи било могуће све, па чак и такво чудо да се
сама од себе створи таква врста твари која ће имати способност да
се без икаквог вањског утицаја размножава, развија и постепено
стиче свест о самој себи. Тако су барем веровали тумачи који су се
представљали као научници.
А тај исти живот не би био тако загонетан како се чини да о
свом пореклу није изнедрио и друге алтернативне теорије које
искључују било какву случајност у процесу властитог настанка.
То су она добро позната, прилично изазовна и привлачна, али,
такође, још увек научно непотврђена веровања од стране ње-
гових највиших облика да се он сам није могао створити тек
игром случајности, већ снагом воље и стваралачке умешности
неког непознатог свемогућег креатора, који је у себи објединио
способности пројектанта, режисера и трансцедентног бића, чије
постојање се не може доказати, али ни са беспоговорном сигур-
ношћу оповргнути.
Но без обзира на тачан начин како је настао, који вероватно
никада неће са сигурношћу бити утврђен, живот отеловљен у
свом најсавршенијем облику познатом под именом човек наста-
виће док год буде постојао да се, уз стално присутно осећање
страхопоштовања, тој огромној и несагледивој воденој маси ди-
ви, али да се од ње истовремено и плаши, слутећи да се у њеној
претећој дубини крије и недокучива тајна његове земаљске мисије.
У почетку у оним раним адолесцентским фазама развоја
када су се границе познатог и схватљивог света углавном за-
вршавале на видљивим линијама хоризонта до којих се погледом
могло допрети човекова радозналост ограничена скученошћу
расположивог простора није још увек поседовала довољан ка-
пацитет да се ухвати у коштац са оним што би се можда
могло налазити изван домета голог ока. Свет се чинио малим,
једноставним и лако схватљивим, могао се корацима премерити.
Небо са звездама чинило се да је на дохват руке, а са морске уз-
буркане површине су се лако ловиле рибе не питајући се шта крију
дубине, нити даљине иза често маглама сакривеног хоризонта. А
тајне, уколико их је и било, нису биле ни изблиза тако замршене,
изазовне и неодгонетљиве.
Али пошто време никада не стоји, а његово кретање обично
доноси развој, тако и човек није могао вечно остати затвореником
ограниченог света детињства и заробљеником наивне илузије о
његовој идиличној простоти. Видици су се постепено ширили и
растезали у свим правцима рушећи ону утешну представу да свет,
а самим тим и стварност, нису бесконачни. Изван граничне линије
морског хоризонта, иза које се чинило да нема ничега, почела
су да се помаљају нова мора, а иза њих нови светови, а иза тих
светова нова мора, и тако у недоглед. Као да су границе нетрагом
нестале, а уместо њих указивала су се нова пространства будећи
успавану радозналост из њеног миленијумског сна проведеног
у колевци детиње уобразиље о непролазности лепоте света ли-
шеног непознаница.
Из оне магичне лампе пуштен је дух да се у њу више никада
не врати јер ће га неугодна празнина што се изазовно указала
иза експлодираног хоризонта вечно мамити да иде све даље у
просторе који никада више неће престати да се шире. Али ће се
освајањем даљина неминовно почети коначно указивати и оне
тајанствене и мистериозне дубине из којих се некада зачео и сам
живот, а у којима се слутило да почива и тајна његовог смисла.
Још су стари Грци, а недуго за њима и Римљани наслутили
магију тог псеудо-географског феномена учинивши га исходиш-
ном тачком античког културног, филозофског и митолошког
миљеа дајући му назив Океанус. Из тог појма зрачила је божанска
персонификација оног будућег “океана” који се њима чинио јед-
ном огромном и несагледивом реком што је окруживала светско
копно. Тако је појам океана, мада географски тек наговештен
као бескрајна водена маса у којој је попут острва плутала та-
дашња насељена хемисфера, још у античка времена постао не-
заобилазним истраживачким изазовом у чијим сланим водама
ће будуће генерације безуспешно покушавати да утолу жеђ своје
интелектуалне знатижеље.
Протећи ће много векова пре него што технолошки напредак
омогући да се изграде такви бродови којима ће се опловити сва
светска мора, сагледати и измерити њихове димензије, картирати
копнена острва и утврдити њихове коначне географске конту-
ре. А из оног античког псеудо-географског појма Океанус линг-
вистичким прилагођавањем ће настати именица којом ће се на
мапама означавати велике, хиљадама километара дугачке и ши-
роке безобличне водене површине којима није лако одредити
тачне границе на местима међусобних додира.
Али као да ће тек тада, иако коначно сагледан или тек
наговештен у свом правом физичком облику и могућим димен-
зијама, онај антички Океанус постати истинском Пандорином
кутијом за оне жедне генерације о којима антички мислиоци
нису могли ни сањати да ће се икада појавити. Океан ће тако
не само својим утемељењем у античком увек инспиративном
светоназору, него и својим несхватљивим димензијама, од чијих
мера тешко да може доћи било каква утеха, те застрашујућим
осећањем несигурности и беспомоћности које својом појавом
буди неминовно постати извором опсесивне преокупације за ону
привилеговану касту малобројних несретника осуђених да вечно
постављају питања на која је немогуће дати коначне одговоре.
Слободан Тишма је сигурно био један од њих. ‘Свака његова
песма представљала је слику мора. Из дана у дан сликао је пучину
речима, и океан је био неисцрпна метафора. Он је најближи
универзуму, космосу. И то приближавање космосу иде преко
океана. Близу је, а тако далеко. Има ту нечег нељудског. Али с
друге стране, човек је изашао из океана, ту је настао као биће.
Зато океан узбуђује али и плаши, јер се пред њим човек не осећа
сигурним. Метафора океана је супротна људском свету, друштву,
политици, и осликава помирење у бескрају вечности.’
А, ево, у фрагментима, како Тишма доживљава океан у свом
роману Бернардијева соба:
“Ако у друштву не представљаш ништа, остаје ти породица.
Ако немаш породицу, сам си, остаје ти само природа, твоје тело,
то јест космос и вечност као највећа тамница. Сам под звездама
пред Океаном. Да ли је то мало? Да ли је то ништа?”
“Видео сам тим очима свашта: широке зелене листове агаве
и плавог гуштера што се изненада помери док увалама пене
тамнољубичасти таласи.”
“За мене је музика била све. Ја сам чак и Бернардијеву собу
ослушкивао, намештај је певао, сваки комад је имао свој мотив,
своју арију која се уклапала у опште сазвучје, у врхунско биће
гарнитуре, славећи тако постојање тог уметничког дела на самој
обали Океана. … да су имали мало више слуха, мало више смисла
за ослушкивање оних најтиших сазвучја предмета и…”
“… како изаћи на крај са хладноћом, са леденом океанском
влагом која улази у кости и која хоће да се увуче у само срце.
Ледени Океан, сурови космос као једина истина.“
“Нежност? Нежни космос, сурови Океан. Или само поглед на
океан, на велико О, поглед на пучину неког јутра. Плаветнило
у плавим очима. Слепило! Миловање поветарца! Бити очаран
нечим што ће брзо ишчезнути, што ће прогутати ледени океански
таласи, што ће нестати без трага, нечим, што је само тренутак
слабости. Свака Нежност тако заврши у таласима, заљубљена,
разочарана…”
“Ипак, несхватљиво је да је тај Океан, који је сам лед и ватра,
неко место, на чијој обали расте дрхтећи Нарцис, милован свет-
лошћу и благим поветарцем…”
Србијанка Станковић
Књижевна омладина Прокупља – место где поезија расте
Више од пола века постојања Књижевног друштва “Раде Дра-
инац” сведочи како поезија у Србији расте и прави је показатељ
да књижевне вредности и стваралаштва има и ван престонице. У
сусрет 50. Драинчевим књижевним сусретима и 120. годишњици
рођења песника Драинца у Прокупљу влада право поетско славље.
Поред значајних песничких имена данашњице у Топлици
се посебно окупљају млади ствараоци, они чије време тек
долази. Књижевно друштво “Раде Драинац” је од свог оснивања
окупљало омладину око себе. Међутим, није увек било простора
и разумевања за све оно што они напишу и створе. Неретко, они
су били нема и помало стидљива публика, задовољни што имају
прилику да деле просторију са књижевницима као што су били
Иван Ивановић, Драган Борисављевић, Воја Крсић, Александар
Чернов, али и песничка имена позната широј заједници попут
Душка Трифуновића, Бране Петровића, Добрице Ерића, Моша
Одаловића, Матије Бећковића, Власте Ценића и многих других
учесника Драинчевих књижевних сусрета.
Деведесетих година, са доласком неких нових младих људи,
мења се и положај омладинских песника у Књижевном друштву.
Они су све активнији учесници на књиживним окупљањима,
сада и са правом класа на састанцима. Тако се, подстакнуто
ентузијазмом Олге Манчић Лодике, Срђана Живковића и Дани-
ела Јовановића, наметнуло питање када ће и у којој мери дати
више простора онима који тек улазе у свет књижевности. Пратећи
тај талас, свој и рад осталих младих топличких стваралаца ком-
плетирали су Саша Миловановић, Драган Огњановић и Љубиша
Красић. Својим ангажовањем и кроз тиху песничку борбу они
ће започети нову еру у КД “Раде Драинац”. Полетно, озбиљно и
посвећено одржаће прве састанке Књижевне омладине Прокупља
у Дому културе, на којима ће установити начин и методе рада,
као и стратегије за привлачење нових чланова. Једна од битнијих
одлука и, показаће се, за Књижевну омладину од пресудног зна-
чаја, била је покретање Ђурђевданског књижевног конкурса 2001.
године. Поред песника, овај конкурс окупља и прозне писце и
афористичаре до 30 година старости, и то не само из Топлице, већ
из читавог региона.
Дуги низ година, управо ће то бити најделотоворнији метод
регурутовања песника из ученичких клупа.
Како је Књижевна омладина расла тако се отварала могућност
да се поезија омладинаца представи широј публици и изађе из
оквира књижевних састанака. Тамо где је младост увек има места
за оригиналност и новине. Тако су Прокупчани, можда и по
први пут, имали прилику да чују стихове у градским кафанама, у
летњим баштама, у парковима и на главној улици. Несвакидашњи
наступи, слобода у казивању и стварању обележили су прве године
21. века у Топлици, а све захваљујући “неким новим клинцима”,
младим ентузијастима и носиоцима неког новог поетског израза.
Из тих првих редова Књижевне омладине многи су се гим-
назијалци определили за студије књижевности и озбиљан и научан
приступ уметности лепе речи. Међу њима и Ивана Ђурковић и
Србијанка Станковић, Ана Илић, Марија Радојковић, Александра
Стојиљковић и други. У оквирима КОП-а организоване су, поред
књижевних вечери, књижевне радионице и школа креативног
писања. Интеракција, сугестије и интензиван рад на развијању
песничке вештине главне су одлике ових састанака.
Треба напоменути и то да чланови Књижевне омладине
Прокупља често буду и ученици прокупачких школа из других
градова са југа Србије. То су они млади људи из Лесковца,
Сурдулице, Власотинца, Пирота, Алексинца и Врања, који се у
Прокупљу школују и ту живе и стварају. Књижевна омладина
тако у свом окриљу држи талентоване младе људе не само
Топлице, већ читавог Југа.
У протекле две деценије издавачка делатност КД “Раде Дра-
инац” обухватила је и три зборника поетских и прозних радова
Књижевне омладине. Збирке “Поетски оргазам” (2001), “Поетски
оргазам 2” (2008) и “Поетски оргазам 3” (2018).
Пажљиво биране и убиране мисли из најмлађих песничких
срца Топлице у овим збиркама откривају да се Књижевна омла-
дина Прокупља квалитативно и квалитетно развија и расте, из
године у годину – а сада се може рећи и из деценије у деценију.
Права је реткост на једном месту окупити толико различитих
сензибилитета, који у сагласју производе исти ефекат – катарзу.
То није катарза у античком смислу, нема патоса и театралних
иступа и наступа, то је једноставно младост у својој пуноћи и
добро познатом (топличком) песничком духу.
Рад, раст и дружење у Књижевној омладини показује (посебно)
трећом заједничком збирком поезије и прозе да је одувек престиж
бити члан овог друштва. То је привилегија једне младости, нена-
рушенe елитистичким предрасудама, претенциозним и испраз-
ним корацима. Сваки аутор у овим збиркама је КОП-овац управо
зато што је песник, и ништа више, и ништа мање.
Из стиха у стих, из песме у песму, од мисли до мисли, у
Књижевној омладини се открива стасавање песника, њихово
сазревање и растење. То је стваралаштво које заиста носи у себи
оно зрно идеје која прераста у искуство. Свака песма и прича су
наративи за себе, чак и онда када се чини да су само носиоци
апстрактног или, пак, неодређеног осећања. Ушушкани у своју
младост, жељни да из свега што је обично истрче, многи ствараоци
су утрчали у своју (прву) књигу. Неки од њих заступљени су и у
прве две књиге “Поетски оргазам”, што је, поново, потврда да
Књижевна омладина Прокупља гради традицију квалитетног и
вредног, али да пре свега негује један простор у коме може да се
развија и расте – и песник и песма.
Књижевној омладини међу корицама и “Поетском оргазму”
темеље су ударили Саша Миловановић и Љубиша Красић, па
је неизоставно поменути значај ова два песника за КОП, и у
том погледу. Поновним покретањем рада Књижевне омладине,
али у новом, либералнијем духу од оног који се неговао у “доба
социјализма” крајем 20. века, они су заправо рашчистили једну
нову стазу вредну песничког гажења. Не умањујући значај и
потенцијалну снагу онога што млади осећају и могу да кажу, они
су и читаоцима и књижевности дали “Поетски оргазам”, катарзу
која траје деценијама.
КОП је последњих година активан учесник свих важнијих
културних манифестација у Топлици, попут “Драинчевих књи-
жевних сусрета”, “Културног лета” и “Музеји за 10”. Запажени су
на песничкиим маратонима у Србији, а неретко су и добитници
награда за своје песме. Поезија младих песника заступљена је и
у часопису ТОК, часопису за књижевност, културу и друштвена
питања који има полувековну традицију. Са појавом интернета
и шира публика добила је прилику да прочита радове младих
топличких стваралаца. Нека од имена, оних за које ће се тек
чути, су: Милутин Милошевић, Милена Перић, Нађа Крговић,
Анастасија Цвијановић, Тамара Ђорђевић, Милош Стојиљковић,
Марина Илић.
Књижевна омладина Прокупља је подмладак Књижевног
друштва “Раде Драинац”, али можемо рећи да се у протекле три
деценије њен статус у друштву значајно променио. Песници –
средњошколци и песници – студенти имају равноправан статус
са афирмисаним и старијим члановима друштва. У “Драинцу”,
захваљујући њима, влада парола: “На млађима поезија остаје!”
Милена Перић
Приђи, Хана!
Приђи да ми осмотриш очи.
Приђи Хана.
Данима ме немир вуче свуда са собом.
На само дно где пада пепео са високих спратова
На којима се мигољи мрак,
И хладан дах ми шара по телу.
Не прилази ми тада.
Не спуштај се у ноћ прогнаних,
Авети и курви.
Сад затварам очи.
Не желим да гледам.
Жмурим и чекам да порастем.
Ускоро ћу стићи на твоје висине,
Изнад мрака.
Тек ме тад пригрли чврсто.
Умотај ме у твој бели плашт,
Тек колико да згрејем руке.
И тад ме носи.
Високо, Хана, још више.
Анастасија Цвијановић
Емотивна лествица
Исељена из твојих дана,
Прогнана из твоје будућности.
Сад сам слободна мета за твоје критичке коментаре,
Ослобођена свих погодности и љубави.
Погоди ме,
Овако прогнану,
Исмеј ме, понизи и разљути.
Поништи ми постојање,
Умањи ми вредности,
Продај моје акције,
Дојави да сам пала на берзи.
Сруши ме јер си срушен,
Рушим те, јер сам урушена.
За тебе сам ништа,
Нико си за мене.
Сравњај ме до темеља,
Остави ме да сумњам,
Понови опет – какава уметница,
Ни музика,
Ни сликарство,
Ни филм.
Укини ми загрљај,
Продај ме хујама.
Поравњај ме погледима,
Остави ме да сумњам,
Да сам постојала,
Вредно постојала.
Сруши ме до темеља.
Понизи ме,
Унизи ме,
Истерај ме из раја,
Али знај,
Ништа ти то не вреди, јер
Поново ћу устати.
Маша Спасић
Ти ниси оно што други виде
Не желим уопште да те чујем,
Твоји глас не допире до мене,
Не желим да те видим,
Твоје очи јесу најлепше, али су тако лажне,
Твоје лажи јесу слатке,
Али застају речи у грлу понављајући их.
Ти си лаж. Ти си светлост. Ти си тама. То ниси ти, зашто то показујеш.
Хајде говори нормалним гласом,
Причај културно и понашај се нормално, ниси мали, свој си човек
Хајде трепни искрено,
Смири се, осети мир и погледај све изблиза, својим очима.
Да ли је то једино што видиш?
Немаш ли слепило?
Ти си лед, вода и ватра,
Али ништа теби не иде до сржи,
И било шта да си,
Део тебе је лаж,
А искрен ти је поглед, а лажне очи,
Не трчи за другим, укључи разум.
Твоје очи не прави лажним, твојим уснама не командуј лаж,
твојим прстима не заповедај лаж,
Ти ниси оно што други виде,
Немој бити шта други желе.
Милутин Милошевић
Ужад од неиздржа
Начин на који ћутиш,
Начин је мог слатког страдања,
Као мед на прстима,
И слатка павлака на зидовима,
Којима вабиш птице.
Ниси задовољна својим папирима,
Размичем лишће које си унела,
И правим пролаз твојим доброћудним причама,
Да праве још мало нереда,
Међ прозорским окнима.
Отворих ти сада сва крила,
Правим промаје,
Тричарије и речи врте се у круг,
И сада имаш торнадо за своје потребе,
Заборавила си ме и правим се љут.
Ивана Ђурковић
Бора из излога
Зато што је тих дана било хладно и зато што се, ипак, нисам сломила.
Ветар је неприметно дошао са севера. Стојим и чекам. Руке су
ми помодреле, а прсти натекли. Није то од хладноће… Све је од
брига. На излогу преко пута оцртава се моје бледо лице и једна,
сасвим мала бора, симбол страха у мојим костима.
Обе руке ми подрхтавају. И даље стојим. Моје ноге, два са-
сушена, али храбра штапића на којима љуљам своја два сина,
ипак одолевају времену. Не умем да се помакнем. Коса ми је дужа
него икада. Бели голуб који надлеће нада мном подсећа ме да сам
слободна као и он, да могу куда пожелим. Не дешава се ништа.
Ветар разноси остатке псеће хране. Неки тамни и хладни људи
заобилазе ме непомичну и нему. Никада нисам била таква. Где
сам оно хтела да кренем? У цркву. Опет сам на истом месту. Мо-
лим се пред бедним излогом да се избрише ова једна бора на мом
лицу. Да ли ћу стићи кући пре моје деце Не мрдам. Цвећарка са
својим псима журно пролази поред мене. Не сећа ме се. Бар не
мене, овакве. Ветар се коначно предаје. Ни он ме више не гура
да кренем. У излогу преда мном оцртава се још нешто поред мог
малаксалог тела. Моја мисао о мом детету, чија је посекотина
на глави зарасла у потпуности. Очи мог старијег сина коре мој
немир и мој страх.
Обећала сам, иако је то супротност реалности, када одрастеш,
нестаће ова моја бора. Подижем главу, изгажену ветром, људима
и околностима у којима сам се нашла. Гледам у излог. Лагано
ишчезава моја бора. Ноге се померају. Зар се нисам за то молила?
Хвала ти, Господе! Душа се умирила, а ветрови ће увек изнова
однекуд долазити.
Србијанка Станковић
Ана је чекала
– Љубавна конфузија у два чина
Чин I, Сцена III
(Исте две просторије, само је десна страна позорнице мања. То је
сада простор у ком живи Ана К. На зиду је исти календар. Година
је 2000. Лева страна позорнице је већа. То је породични дом Нас-
тасијевића. На зиду се налази календар. Година је 2008.)
Ана бесна улази у собу, скида блузу и баца торбу на сто.
Андрија чита новине у фотељи. имне се, па се врати у своју позу
сталоженог човека. Не затвара новине.)
Андрија: Љубави, стигла си?
Ана Н: (бесно) Стигла! (приђе му и пољуби га у косу)
Андрија: Да питам?
Ана Н: Шта да питаш? Мука ми је од овог света!
Андрија: Од ког света, љубичице?
Ана Н: Од ових безобразних људи који немају свој живот.
Андрија: Па опет живе твој, је ли?
Ана Н: Јесте!
Андрија: (Одложи новине) Ана, душо. Дођи овамо. (Ана седне на
наслон фотеље) Мораш престати да обраћаш пажњу на те ко-
ментаре, разумеш?
Ана Н: Како? Не могу више!
Андрија: Али, Ана, овде смо већ две године. Човек би помислио
да ћеш се већ навикнути…
Ана Н: (Устане са наслона и почне да шета по соби) На шта да
се навикнем? На дрскост? На глупост? На ове просте и за-
једљиве људе? Андрија, много тражиш…
Андрија: Не тражим много. Кад би само мало размислила, видела
би да сам у праву. Удахни дубоко, ради свој диван посао и не
нервирај се.
Ана Н: Немаш ти представу како је мени! Не, не!
Андрија: Није тако, душо. Погледај. Ево, читам баш малопре
интервју са оним писцем, оним твојим другом из студентских
дана и човек лепо каже…
Ана Н: Ма, паметан ми је он!
(Ана К. се појављује у другој просторији чим се помене Никола.
Прилази огледалу с нестрпљењем да чује разговор.)
Андрија: Чекај, стани, ево. Слушај. (Прелистава новине да про-
нађе интервју) ”Наша највећа дужност је да останемо доследни
себи и да своју борбу носимо на својим пле…”. Не, чекај, није
тај део. А! Ево! “Човек мора да ствара, да расте и у томе га не
смеју спречити никакве свакодневне баналности. Живимо у
тешком времену, истина, али нам то не сме бити изговор за
наш нерад и недисциплину. Још постоје велики људи и још
постоје велике речи које треба рећи. Бар код нас за велика дела
има места.” Изузетно!
Ана К: Први пут да се ти и ја сложимо, Андријашу! Изузетно
речено!
Ана Н: Изузетно! Молим те! Лако је давати такве изјаве кад си фи-
нансијски обезбеђен. Шта треба ми да кажемо? Сваког месеца
несигурна примања, људи не могу да се запосле. Како га није
срамота да трабуња такве глупости јавно? Па он се нама
подсмева!
Андрија: Није истина, Ана. Нисам хтео још више да те разљутим.
Мислио сам…
Ана Н: Шта си мислио? Живимо сопствену пропаст у граду у ком
свака будала може да те пита зашто немаш децу или зашто не
идеш на море! Јуче ми је Вања рекла да је на бироу седамнаест
лекара! Седамнаест лекара, чујеш ли? Па то је страшно. Не
могу више!
Андрија: Шта не можеш, душо? Па ти радиш. Обоје радимо. Хајде,
шта те брига за те знатижељне људе! Видиш како овај твој
писац каже, то су само свакодневне баналности.
Ана Н: (седне на столицу) Свакодневне баналности…
Андрија: Јесте.
Ана К: Ето теби твог практичног мужа! Ти си та коју сваког другог
дана испитују што није затруднела и колико зарађује. Ти си та
која није сликала две године! Ти радиш за бедну плату! Али
нека, то су, како рече? Ах да! Свакодневне баналности!
Ана Н: (устане нагло) Па ти си… Ти си невероватан! Ово, ово је не-
чувено! Ти који си се некад борио да нам буде боље, сад кажеш
да само треба да се помирим са свим и наставим даље, као да
се ништа не дешава!
Андрија: Ана, па ти то већ годинама радиш, душо. Сви ми то радимо.
(Ана К. се подсмехне и отвори књигу да чита.)
Ана Н: Не, не, ово… Ово је крај, дефинитивно! (доживљава напад
панике) Ово је глупо, неиздрживо и ја… Ја… Ја морам да
изађем одавде!
Андрија: Ана, смири се. Полако, удахни дубоко!
Ана Н: Не, не. Идем, идем. Идем. Ово је крај свега. Крај.
Андрија: Ана, ово није крај. Још постоје велике речи.
Ана Н: Велике речи? Чије, молим те? За кога?
Андрија: Наше, за нас, не знам. Није важно. Само се смири.
Ана Н: Мирна сам, Андрија. Мирна сам. Не знам о чему говориш.
Морам да изађем напоље. Сада.
Андрија: Чекај. Десиће се нешто. Сигуран сам. Велике речи…
Ана Н: Какве велике речи? И ако постоје, нису довољно велике за
овај велики свет. Ми смо мали људи.
Андрија: Опет ниси сликала? Је л’ то? Још једна криза? Проћи ће…
Ана Н: Каква криза? Проћи ће? Нема шта да прође, Андрија.
Немам ја кризе у стварању, ја имам стварање између криза.
Ето, тако. Сад ме пусти да изађем напоље.
Андрија: Госпођо уметнице, седи мало. За минут ћемо заједно на-
поље. Само да оперем зубе.
Ана Н: Да опереш зубе? Да опереш зубе, Андрија?! Не желим да те
чекам, чујеш? Хоћу сада напоље. Сада! И то сама. Да опере
зубе, господин… Како си успео? Само ми то објасни – како си
успео?
Андрија: О чему сад то? Шта ме то питаш?
Ана Н: А сад ће и да се прави наиван. “О чему сад то? О чему сад
то?“ (Исмева га). Ето, опет.
Андрија: Ама, шта, опет? Шта си сад умислила?
Ана Н: Нисам умислила. Ништа ја не умишљам, никад. Никад,
чујеш?! Ето, опет сам бесна. Уф!
Андрија: Али…
Ана Н: Нема али! У истој реченици моје сликање и прање зуба!
(Нагло спусти глас, скоро шапатом, увређено) Никола никад
тако нешто не би рекао.
Ана К: (истовремено) Никола никад тако нешто не би рекао.
Андрија: Охо! Ево! Опет почињемо!
Ана Н: Не знам на шта мислиш?
Андрија: Чувени монолози госпође Ане Настасијевић, рођене
Костић! Маловарошке сликарке!
Ана Н: Мало…? Малова…? Није ми добро! То је то, дефинитивно!
Развод брака! Развод брака!
Андрија: Који? Седамнаести по реду ове године?
Ана Н: Како? Не, сад стварно, Андрија, претерујеш! Прво ти доса-
ђујем монолозима, онда сам просто, малограђанско мазало, а
онда још и пренемагало које на празно прети разводом. И још
претерује! А зашто? Зашто? Кажи ти мени! Ја ћу да ти кажем
зашто! Зато што си љубоморан. Да, да. Зато што си љубоморан.
Сад кад те тако погледам, не знам због чега си пре љубоморан.
Ја сам успешна! Успешна, чујеш ли?! Лепа сам, нема ту шта!
Сви ме воле, то је јасно. Сви сем тебе, разуме се.
Андрија: Добро, Ана.
Ана Н: А, не, не. Нећеш ме сад одговорити. Нећеш ме сад пре-
кинути. Увек то радиш! Увек!
Андрија: Добро, а шта би ти? Шта САД хоћеш?
Ана Н: Да изађем напоље, а да се не помињу твоји коњски зуби!
Андрија: Добро, схватио сам. ‘Ајде, иди по мантил. Може?
Ана Н: Идем, али без тебе. Јасно? Је л’ то јасно?
Андрија: Добро, де. Јасно је. Ако ће ти бити лакше, не идем с то-
бом. Само се смири, важи, љубице?
Ана Н: И престани с тим глупим надимцима! (Руга се.) Љубица!
(Одлази на други крај собе, до огледала. Андрија је испрати
погледом, па седне у фотељу и отвори новине. Ана се огледа и
поправља кармин.
Ана К: (Чита књигу, говори незаинтересовано) Хм… Рекла сам ја!
Ана Н: Ти да ћутиш! Ко те је шта питао?!
Андрија: Ана, шта кажеш?
Ана К: Да си ми одвратан!
Ана Н: Ништа нисам рекла, Андрија! (Ани К.) Ћути!
Ана К: (Подругљиво) Важи, љубице!
Ана Н: (Окреће се Андрији.) Андрија… А да ти ипак пођеш са
мном? Хм? Шта мислиш, драги?
Ана К: (затвори књигу и бесно погледа у Ану).
Ана Н: Хајде, драги. Доста си читао.
Андрија: Тек сам отворио новине.
Ана Н: Идемо, душо, хааајде. (Пренемаже се.) Мени за љубав?
(Ана К. покрије лице рукама и спусти главу на колена. Уморна. Од
свега уморна.
Андрија и Ана одлазе.)