Пјер Галоис
Циљеви и последице агресије НАТО на Србију, 10 година после
Излагање које је послато за међународну конференцију Београ-
дског форума, поводом десетогодишњице бомбардовња Србије,
одржане 23. и 24. марта 2009. у Београду.
Данас се срећемо на једну веома тужну годишњицу, 10 година
од 1999. године када је западна демократија, предвођена Не-
мачком, Енглеском, САД-ом, Француском, бомбардовала земљу
Југославију, грубо кршећи међународно право, Повељу УН,
Хелсиншки акт и одредбе о неповредивости граница, када је ми-
мо одлуке Савета безбедности и без консултација сопствених
парламената ушла у рат. Укратко, ова серија насиља над међу-
народним правом, истинска је црна тачка моралности западних
земаља које су се понеле на начин како се понашају аутократије
које превазилазе сопственог послодавца.
Треба рећи да је растурање Југославије била дуго планира-
на операција у Немачкој. Није се радило само о томе да треба
сачекати одлазак Тита 1980. године, него и припремити период
после, користећи се његовим одласком, дислоцирати територије
за које је Немачка сматрала да нису националне већ територија
састављена од различитих етничких група и религија. Наравно,
Немачка је била врло заинтересована за добијање подршке за
намеравано цепање територија. Догодило се да сам индиректно
био умешан у ток тих разговора, на тај начин што сам редовно
присуствовао скуповима Жозефа Штроуса, министра одбране
Немачке а касније министра финансија, који су се године 1976. и
1977. редовно одржавали у Немачкој, на малој фарми у околини
Минхена. Разговори су обично трајали два, три дана, окупљали
десетак личности и бавили се питањима светске ситуације. Ту су
били представник Британије Брајан Кроузи, представник Шпа-
није бивши министар Санчез Беја, представник Ватикана адво-
кат Пол Виоле. Ја сам у групи био представник Француске. При-
чало се о свему и ничему пуна два дана. Остали су ми снажно у
сећању ти разговори у којима су моји суседи Немци гледали на
Југославију као беживотну и сматрали да се треба припремити,
после Титове смрти, на спровођење другачије територијалне
организације. Немци, иначе јако добри геополитичари, посебну
осетљивост о том питању показивали су, по мом мишљењу, из
следећих разлога:
Прво, жеља Немачке стране да се освети Србима који су
током Првог и Другог светског рата били на страни Савезника
против Немачке. Осим тога, Срби су 1941. године предвођени
Михајловићем а каснијеТитом, успели да задрже више немач-
ких дивизија, иначе веома корисних најпре за фронт Москве а
потом и Лењинграда. Дакле Берлин, тада је то био Бон, сматрао
је да српски отпор допринео да Немачка изгуби светске ратове.
Требало је казнити народ.
Друго, друга немачка идеја била је наградити Хрвате и мус-
лимане који су се током рата придружили Немачкој и заузели
одређене позиције током рата и у Француској, захвалити им се
јер су пришли опцији Немачке. Дакле, фаворизовати Хрвате и
босанске муслимане.
Треће, трећа немачка идеја био је улазак Хрватске и Слове-
није у економску зону ЕУ којом је тада преседавала Немачка. На
тај начин отвориле би се могућности остваривања немачких
утицаја и интереса на далматинској обали и тако приближавање
Медитерану. Стари немачки сан! Традиционално храњен и у до-
ба распарчаних кнежевина, царевине одувек окренуте ка цен-
тралном Медитерану.
Овим разлозима треба додати и увереност Немачке у америч-
ку интервенцију с обзиром на важна командна места у НАТО-у.
Војним речником говорећи, био је то добар посао у припреми.
То су, по мом мишљењу, били мотиви који су утицали на
Немачку да одигра ту улогу. Требало је такође увести Америку
и Француску у цео тај подухват. Тада је у Француској господин
Кол имао одређен утицај на Митерана, који је био ослабљен и
болестан, тада заокупљен сакупљањм гласова јавног мњења око
актуелног устава. Праћен Жипеом, својим министром спољних
послова, од фебруара 1994. године придружује се немачкој војној
коалицији у корист хрватско-муслиманске федерације. Ова фе-
дерација имала је за циљ да протера Србе са њихових вековних
територија, да их са 64 посто територије у Босни сведе на про-
ценат испод 40. О снажној кампањи лажи која је све то пратила,
рећи ћу нешто касније. То је био тај фамозни француски демарш
који је испратио немачки.
Уследила је америчка интервенција. Америка је у почетку
оклевала сумњајући у понуђени нови рељеф. Сумња је постојала
имајући у виду и рат 39-45. године и отпор српског народа под
немачком опкупацијом. Сумњали су да ће бити ангажовани у
једној врло деликатној авантури, тешкој. Плус тога, били су тао-
ци нафте Саудијске Арабије и Ирака много више него таоци буду-
ћег протока нафте путевима Дунава и Београда, Коридором 8,
протоком од Каспијског мора до обала Албаније. Све је то вре-
менски било даље, нису се тим оптерећивали. Најзад, под при-
тиском Немачке, проценили су да постоји интерес да се ангажују.
Који интерес? Прво, доказати Европљанима да су неспособни да
делују сами, јер, ако би Америка била ван тога, ту би настао хаос,
неред, рат, што би их поново присилило да се врате на лице мес-
та. Та и таква демонстрација снаге само би показала нужност и
неопходност НАТО-а.
Едвард С. Херман
Сатанизација Срба као пропагандни удар
Успешна сатанизација Срба због које се сматра да су најодговорнији
за ратове на простору бивше Југославије и да су једини вршили
геноциде један је од највећих тријумфа пропаганде у нашем добу.
Водећи западни медији су је спровели тако брзо, униформно и са
некритичким фанатизмом да су се дезинформације прштале са
свих страна, што је и данас случај. Ова сатанизација потиче од на-
ивних интереса Запада, његових медија и интелектуалаца. Како
после пада Совјетског Савеза Југославија више није била кори-
стан савезник, већ је постала препрека као независна држава
социјалдемократске оријентације, водеће силе НАТО-а почеле су
да раде на њеном разарању, па су активно подржале сецесију Сло-
веније, Хрватске, босанских Муслимана и косовских Албанаца.
Нетачно је да су их отерали претње и понашање Србије – сви они
су имали националне и економске мотиве да се одвоје, који су
били јачи од српских.
Милошевићеви чувени говори из 1987. и 1989. нису били на-
ционалистички. Упркос лажима које тврде супротно, у оба гово-
ра је позвао на толеранцију међу свим ”нацијама“ у оквиру Југо-
славије. Исто тако, никада није покушавао да створи ”Велику
Србију“, већ да очува уједињену Југославију, а када му је тај по-
кушај пропао, чему су силе НАТО-а активно допринеле, Мило-
шевић је покушавао, и то само спорадично, да омогући српској
мањини која је остала у другим државама да остане у оквиру
Југославије или да се придружи Србији, што је очигледан случај
”самоопредељења“ које је НАТО омогућио косовским Албанци-
ма и свима осталима осим Срба.
Пристрасно извештавање
Многи квалификовани посматрачи у Босни били су згранути
пристрасним извештавањем и наивношћу водећих новинара
који су следили партијску линију и прогутали све што би им бо-
сански Муслимани (и амерички званичници) сервирали. Неве-
роватан пораст тврдњи како су Срби зли и насилни (и умањи-
вање насиља које су починили штићеници НАТО-а), уз измиш-
љене ”концентрационе логоре“, ”логоре за силовање“ и сличне
аналогије са нацистима и Аушвицом навеле су некадашњег ше-
фа америчког обавештајног одсека у Сарајеву, потпуковника
Џона Среја да 1995. године изјави како Америка није доживела
тако бедну обману откако је Роберт Мекнамара манипулацијама
допринео ескалацији рата у Вијетнаму. Општу перцепцију о
влади босанских Муслимана створила је моћна пропагандна
машинерија. Необичан тим сачињен од три велика мајстора
спиновања у који спадају и фирме за односе с јавношћу у служби
Босне, медијски стручњаци и душевно сродни чланови аме-
ричког Стејт Департмента успели су да манипулацијом створе
илузије како би потпомогли циљеве Муслимана.
И многи други су имали исти циљ. Седрик Торнбери, високи
званичник Уједињених нација који је испитивао злочине у
Босни написао је 1996. у часопису Foreign Policy да се почетком
1993. створио консензус како су Срби главни кривци, пре свега
у САД, али и у неким западноевропским земљама, а нарочито
у деловима међународних либералних медија. Овакво стано-
виште није се слагало са виђењем неколико виших званичника
УН-а који су били упознати са свакодневним догађајима, а једна
добра душа из дирекције УН-а ме је љубазно упозорила да се
примирим јер је лавина покренута.
Исто је тврдио и канадски генерал Луис Макензи који је
упорно тврдио да ”слика није црно-бела и да није у питању при-
ча у којој ’негативци’ убијају ’позитивце’. Ситуација је далеко сло-
женија.“ (Globe and Mail, 15. јул 1995.). Исто ово су рекли и бивши
заменик команданта НАТО-а Чарлс Бојд, бивши командант
УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, званичници УН-а Филип Кор-
вин и Карлос Мартин Бранко, као и бивши званичник Стејт Де-
партмента Џорџ Кени. Међутим, сви који су се удаљили од пар-
тијске линије су или игнорисани или маргинализовани.
Када је Џорџ Кени са антисрпског интервенционизма пре-
шао на критиковање, водећи медији су га хитро одбацили. Но-
винар Питер Брок, који је у зимском издању часописа Foreign
Policy за 1993/94 објавио чланак под насловом Dateline Yugoslavia:
The Partisan Press, а где су документовани систематска прист-
расност и грешке, доживео је силовите нападе и осуђен на ви-
шегодишњу ћутњу. Дописник новина New York Times, Денис
Бајндер, који је одбио да се држи политике сатанизације Срба,
убрзо је премештен.
Значајан део ове преваре била је нечасна сатанизација, као
што је случај са чувеном сликом Фикрета Алића из 1992. на ко-
јој се иза бодљикаве жице српског ”концентрационог логора“
види испијени затвореник. Међутим, британски новинари су ода-
брали човека који је био болестан и потпуно нерепрезентативан
– бодљикава жица је окруживала новинаре, а не концентрациони
логор, јер је у питању био транзитни, а не концентрациони логор.
Западни новинари су дигли халабуку због наводних концентра-
ционих логора, али нису известили да је Црвени крст констато-
вао како ”и Срби, и Хрвати и Муслимани имају затвореничке ло-
горе и морају сносити једнаку кривицу.“ Џон Бернс је 1993. године
добио Пулицерову награду пре свега захваљујући интервјуу са
Србином Бориславом Хераком, који је наводно силоватељ и
убица, а који је касније признао да је испричао оно шта су га бо-
сански Муслимани који су га заробили натерали да каже.
Илија Шаула
Магија метафоричног пута
Богдан Мишчевић, син Божице и Стојана, рођен уочи Бадњег
Дана хиљаду деветсто тридесет и шесте, у Гређанима, малом се-
лу на Кордуну поред Топуског. Бјежећи од сиромаштва, посље
завршене основне школе, долази у Ниш. Школовао се уз рад у
занатско-индустријској школи, да би 1954. године почео да ра-
ди као металостругар. За истим стругом сусреће Душка Марја-
новића који је већ у то вријеме писао и објављивао. Дружећи се
са њим почео је много више да чита и пише поезију. Међутим,
није могао да се одвоји од нечег што је читаво вријеме носио
у себи још од дјетињста. Цртање. У школи је увијек из цртања
имао петицу. Не зна ни сам како, али схватио је да осим цртања
и сликања ничим другим ни не може да се бави. Тако је 1961.
године кренуо у свијет да учи живот. Стигао је до Лозане, Швај-
царска, али да би зарадио за живот опет је морао да ради као
металостругар. Није му се посрећило, био је отпуштен. Осјећао
је да га срећа гледа из другог правца. Маштао је и сањао, а пут
као да га је водио том његовом стазом сна. Једног препланулог
дана 1963. године обрео се у Паризу. Граду свијетлости и снова
свих умјетника свијета, а посебно сликара. Почео је да среће и
упознаје многе југословенске и стране сликаре. Помагали су му.
Осјетили су код њега ентузијазам и вољу за успјехом. Дражесни
кордунашки пјетлић закукурикао је на сред Монмартра. Његов
величанствени кукурјек одвео га је вијугавом линијом у царство
умјетности. Таленат му је помогао да слика све и свашта да би
се живјело и преживјело. У том магновењу до успјеха и сликар-
ске славе није се исплатило сваштарити. Са сјетом често помене
пољског сликара Жоржа Пикоа, који му је очинским ријечима
рекао: ”Богдане, мани се свих тих праваца и лутања и не малај
свашта, буди свој, јер ти то имаш.”
Размислио је и послушао искрен савјет. Вратио се својим
раним радовима, радећи на њиховом усавршавању. Неколико
година касније, Богдан је, не баш као много афирмисан сликар,
срео и упознао Лесли. Американка. Затекла се у Паризу да би бо-
ље упознала Француску, културу, обичаје и народ. Била је свр-
шени студент мерилендског универзитета на ком је дипломира-
ла француски језик. Упознавши се са Богдановим сликарством,
не само да се родила љубав међу њима, већ је Лесли заволела
и Богданов завичај. Пожелела да види предјеле и људе које је
Богдан сликао. Године 1969. Лесли и Богдан стигли су у његово
родно село, Грдеђане покрај Топуског на Кордуну. Остали су шест
мјесеци. Вјенчали се и након тога кренули на пут у Америку.
Балтимор, родни град прелијепе Лесли. Богданово сликарство
почело се свиђати и Американцима. Остављао је златно-праш-
њасти траг свог талетна било куд је пролазио. Осјећао је боју свуд
око себе. Плава и јарко жута пратиле су га и у сновима. Смисао
живота ковао је круну. На свијет су долетјеле двије голубице,
најприје Мелиса, а затим Аманда. Богданово срце претворило
се у испуњено гнијездо. Љубав и животно стремљење осјетили
су се у правом и вољеном супругу и надасве пажљивом и драгом
оцу. Сјенка његове младости претворила се у породичну тврђаву
у којој су са још више жара и сликарског умијећа настајала нова
осликана платна из магичног троугла сликареве свијести.
Богдан избјегава говорити о симболима на својим слика-
ма. За њега они се најбоље тумаче сами. На исти начин чувају
и своје тајне. Вјерно их ствара и опипљујуће преноси из маште
на платно. Сви његови сликарски елементи зависе од запажања
и маште посматрача који на тај начин постаје активни учесник
Богдановог сликарства. Беспотребно је трудити се да прона-
лазимо одговоре ван умјетниковог универ(а)зума, тиме бисмо
један магични свијет лишили његове чаролије.
Мишчевић на врло једноставан начин објашњава емигран-
стку носталгију и њен утјецај на умјетничко стваралаштво:
”Кад си код куће никада ниси свјестан колико волиш своју
земњу. Тек када се нађеш у туђем свијету, та љубав избија из
сваког твог порива. Када дођем у родни крај, ја се напијем тих
сокова, а када се вратим овамо и сједнем у свој атеље, све то
узаври у мени као младо вино.“
Свјестан да се налази на путу који му је одрђен судбином,
покушава да му дода своју имагинациону чар, за магију тог
израза каже:
”Моје сликарство је сан који вјечито желим да претварам у
стварност. У стварност која живи животом једне давно уснуле
бајке. Зато се не чудите ако су људи на мојим сликама исуви-
ше допадљиви, лудо заљубљени и тако заустављени у својој
прошлости. Пијанче и веселе се, воде љубав и свадбују, сију и
жању. Сасвим сам случајно ту да бих додирнуо ту непокретну
прошлост, ставио је у покрет и непримјетно отишао. Ако је то
у вама пробудило осјећање и учинило да за тренутак будете у
једном чаробном свијету, моја сликарска мисија је испуњена.“
Мишчевић обично слика акрилним бојама на дрвету, лесо-
ниту, месониту, а повремено и на платну. Користи разне врсте
материјала у којим проналази већ уткани умјетнички израз, као
што су струготине дрвета, увело лишће, корјење биља, разне
мале предмете често од пластике, пијесак, каменчиће и све оно
што би могло придодати дистинктивној текстури коју жели.
Читава припрема пројекта је за умјетника од великог значаја
прије него што започне са стврањем. У текстури пројекта сад-
ржани су сви атрибути и карактер, не толико као декоративна
функција, колико као психолошка основа у смислу јединства
умјетничког остварења.
Радомир Батуран
Слободан и Мира Павловић продају зграде у Америци, а граде град у Српској
”Клони се од зла, и чини добро,
Тражи мира и иди за њим.”
(Псалма 33. 14)
О Слободану и Мири Павловић слушао сам приче још дик сам
живео у Србији, пре Грађанског рата и распада Југославије:
”Још један Србин гради ћуприју преко Дрине. Само овај није
насилно одведен у Турску као данак у крви и није везир. Овај је
Србин из Америке, успешан привредник из Чикага, родом из се-
ла Попови на Дрини. И ћуприја ће се звати по њему: Павловићев
мост. Млого је богат, ал’ кажу да свој народ више воли од дола-
ра”, препричавао је народ у Србији ретко веселе вести које су
стизале са Дрине.
У оном јаду вербалног патриотизма, свеопштих парола наци-
онално пробуђених Срба и њихових нових ”вождова”, ова прича
именовала је конкретне људе и конкретан објекат који премош-
тава Дрину. Деловале су те приче о Павловићима као мелем у
оном хаосу пред ратове и распадање државе, када визија ”крваве
Дрине” још није јењала у свести потомака покланих на Дрини у
прошлом рату, а воде су јој мутили, са обе стране, нови ратни-
ци. Нове усташе Титовог генерала Туђмана већ су биле исукале
своје каме у Хрватској.
Утолико је Павловићева ћуприја, која је баш тих дана свечано
отворена, деловала контрастно и снажно на народ са обе стране
Дрине. Не даде ми рат да пређем њоме. Побегох у Канаду.
Рат, као и свако зло, прође. Од мале Југославије направише
цареви земаљски 7-8 длан-државица. Поотвараше конзулате и
у Торонту. Стигоше конзули . Како која партија долази на власт
она их повлачи и нове поставља. Стиже и један одмерен, смирен
човек који искрено воли свој народ и чини и у расејању за њега
све што може, иако није ”генерални”. Зове се Горан Савић, из
мачванског Прњавора. Он ми оживе причу о Павловићима и
њиховом мосту.
– Честити су то људи, Слободан и Мира. Они живе у Чикагу.
Саградили су мост између Слободановог родног села Попови, на
западној обали Дрине, у Семберији, и Бадовинаца, на источној, у
Мачви. Граде они и читав град Слобомир, на ледини леве обале
Дрине. Није то далеко од мог Прњавора па сам то све обишао
са супругом и мојим родитељима. Лично су нас примили Мира
и Слободан и провели кроз град-градилиште. Никло је пуно
нових зграда: црква, школа, банка, факултети, читав универзи-
тет, нова предузећа. Треба то да видиш кад будеш ишао у Србију.
Није то далеко ни од твог Крушевца… Честити су то људи.
И послушаћу племенитог конзула Савића који ничије добро
не заборавља.
Већ сам ишчитао аутобиографију Слободана Павловићa ”Ка-
ко сам успео”, Чикаго, 1999; ”Hearts Dedicated to the People”,
Чикаго – Бијељина, 2001; ”Слобомир П Универзитет ’07”; ”Сло-
бомир П Унивирзитет 2008-2009. Набавио сам и туристичке
проспекте Слобомира. Ако Бог да, у октобру планирам да по-
сетим Сајам књига у Београду. Прећи ћу и Павловића ћуприју и
обићи Слобомир.
Сободан Павловић (1938), са своја три брата и три сесте, рас-
тао је уз деду Вуја и бабу Ружу. У току покушаја одбране отаџ-
бине од Хитлерове најезде отац Мико је заробљен и одведен у
немачке логоре, а по повдратку у Брозове затворе. Земљу и сав
иметак су им одузели као ”народним непријатељима”. Да би, ко-
лико-толико, ублажила суров однос комунистичке власти пре-
ма њиховој породици, Слободанова мајка Јованка, будући да је
била још млада, морала је да иде на Титове вишегодишње радне
акције ”обнове и изградње”. Тако им је, као потпора, једино оста-
ла разборитост и снага на измаку предобрих деке и баке и му-
дрост и честитост жељених родитеља. Ту су и мотиви одлуке
младог инжењера Павловића да се не врати у Југославију после
првог службеног пута у Њујорк далеке 1965.
Да би ова прича имала душу успоставио сам комуникацију
са господом Павловићима у Чикагу. И наши разговори су крену-
ли и учестали, како то бива међу људима у духовном јединству.
Мира и Слободан путују често и наизменично у Слобомир. Није
лако одржавати послове на једном континенту, а на другом по-
дизати читав град. Кад год се које од њих врати из Републике
Српске, пожелим да их чујем и ми срдачно и искрено разговара-
мо. Тако је настала ова прича.
– Кад сам одлазио у свет, баба Ружа ми је рекла: ”Сине мој,
иди. Иди, али не заборави своје корене. Иди добрим путем и
стазама праведним. Уздај се у Бога, а склањај се од зла”. Увек су
ми те њене речи у свести – уздрхталим гласом прича Слободан.
– Шта Вам је још у свести што сте понели из завичаја? – питам.
– Визија! Са оцем сам у детињству прелазио скелом преко Дри-
не. Док је скела лагано клизила ка другој страни, страхујући
од њених ћуди и несигурне људске руке која је води, сања-
рио сам како ћу једног дана направити мост преко Дрине, како
ћемо безбједно прелазити с једне на другу обалу прелијепе ријеке.
Те слике сам се сетио и на слављу отварања моста. Смјењивали
су се говорници, аплаузи, честитања, клицања народа… Музика
је трештала, а ја сам прешао мостом на другу страну Дрине,
клекнуо и пољубио земљу, сав у сузама. И кроз сузе видео сам
оца и себе на скели у валовима Дрине. Схватио сам да сам се
приближио истинском сну: мост је саставио две прекрасне оба-
Александар Хемон
Црна фантазија
Шта је надахнуло неизрециве злочине Радована Караџића? Пре-
ма речима Александра Хемона, одговор је дубоко уткан у српску
уметност и историју.
Октобра 14. 1991. године Радован Караџић је говорио на седници
босанско-херцеговачког парламента, на којем је расправљано о
референдуму за независност Босне и Херцеговине од остатка
Југославије. Караџић је био тамо да упозори чланове парламен-
та да не прате на ”аутостради пакла и страдања“ Словенце и
Хрвате који су се одвојили од Југославије почетком те године.
Он је грмео: ”Немојте да мислите да нећете одвести Босну и
Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак јер
муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овде“. Од
почетка до краја свог говора, препуног грдњи, хватао се за ивице
говорнице као да жели да полети на своје слушаоце, а онда би се
одупрео о њу и прорезао кажипрстом ваздух чим би рекао ”не-
станак“. Босански председник, Алија Изетбеговић, муслиман
пореклом, био је видно нерасположен.
То је била сензационално изговорена беседа, ако не и да се
крв заледи у жилама. Караџић, који је ухапшен прошле седми-
це након 13 година скривања, тада је био председник тврде стру-
је националне Српске Демократске Странке која је, већ тада,
управљала делом Босне, чију су већину чинили Срби, али он
није био члан парламента, нити је имао бирачко место. Сама ње-
гова појава чинила је парламент слабим и неважним; а он је био
заштићен доминантно српском Југословнеском народном арми-
јом, и говорио је из позиције неоспориве моћи над животом и
смрти људи које је парламент представљао.
Гледајући снимак вести о овом догађају, моји родитељи и ја
нисмо на почетку могли да схватимо шта је он мислио рећи када
је говорио о ”нестанаку”. За секунду смо се надали блажем, мање
застрашујућем тумачењу те речи – можда је мислио ”историјска
неважност”? Оно што је он говорио је било ван наше способ-
ности просечне замисли, и далеко преко уобичајне нормално-
сти за коју смо се очајнички држали док је рат прелазио преко
наших безначајних живота.
Онда сам разумео да је он махао штапом геноцида испред
босанских муслимана, док је неукусна шаргарепа представљала
њихов једини извор опстанка. ”Немојте ме терати да то радим”,
у суштини је то говорио, ”ја ћу се осећати као код куће у паклу
који направим за вас“.
Парламент је коначно закључио да је референдум најбољи
излаз. То се десило фебруара 1992. године; Срби су га бојкотовали
док је већина Босанаца гласала за независност. У марту су пос-
тављене барикаде на улицама Сарајева, док се пуцњава могла
чути са оближњих планина. У априлу су Караџићеви снајпери би-
ли уперени у мирољубиве антиратне демонстрације које су се
одржавале испред зграде парламента и две жене су страдале.
Другог маја Сарајево је било одцепљено од остатка света и нај-
дужа опсада у модерној историји је започела. До краја лета, ско-
ро свака насловна страна новина у свету је објавила слику из
српских кампова смрти. А то је трајало и превише дуго.
Јако је мала шанса да би Караџић са задовољством успорио
аутостраду пакла и страдања, не битно од исхода парламентарне
седнице. Машина нестанка је већ почела да се обрће, и све је већ
било на свом месту спремно за геноцид, чији једини циљ није
само био уништење и премештање босанских Муслимана, него
и неопозиво уједињење Срба и њихових етнички чистих земаља
у једну Велику Србију. После сам се питао зашто је уопште ис-
ценирао тај говор испред парламента када мир и коегзистенција
никад нису представљале могућност у његовим очима. Зашто се
упоште и трудио?
Поента тог говора, на крају сам закључио, бил је сам говор.
За нас многе неупућене, који смо били заинтересовани за мир
и коегзистеницију, рат у Босни је већ започео а Караџић је већ
био у улози коју је требао да одигра током рата, и то је трајало
све док није био смењен 1996. године са чела српског политичког
вође и његовог следећег живота проведеног у бекству. Његово
дело је значило много мање за обседнути босански парламент
него за патриотске Србе коју су ово гледали путем малих екрана,
спремно очекујући да се упусте у епски пројект који изискује
жртву, убиство и етничко чишћење.
Караџић је показивао својим људима да је он отпоран и одлу-
чан вођа, а при том нити безуман нити неразуман. Он је покази-
вао да рат не би био брза одлука с његове стране, док је притом
схватао колико је неминован и неизбежност геноцид. Ако је
постојао посао да се изврши, он је био спреман да га одради не-
поколебљиво и немилосрдно. Он је био вођа који ће их водити
кроз пакао убиства све до земље где их очекује почаст и спас.
Калуп по којем је Караџић направио своју улогу вође је
лежао у епској песми Горски вијенац Петра Петровића Његоша.
Песма објављена 1847., је дубоко уткана у традицију српске епске
поезије и представља основни текст на којем се гради српски
културни национализам. Догађаји се дешавају у 17-ом веку, а
главни лик је владика Данило, владика и господар Црне Горе,
једина српска територија у то време која није била окупирана
свемоћним и свепрестижним Османлијским царством. Владика
Данило има проблем: Неки црногорски Срби су прихватили су
ислам. По његовом мишљењу ону су били петоколонаши турски
Ратом Будни
Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп
Шта је надахнуло неизрециву хајкашку мржњу Александра
Хемона? Према речима Ратома Будног, одговор је дубоко ут-
кан у презир квинслинга према народу и култури у којима је об-
разован и васпитан.
Дана 6. aвгуста 2008. Александар Хемон писао је у канадским но-
винама ”Национал пост”, у којима је ликовано над хапшењем Ра-
дована Караџића. Хемон је свој избеглички статус и своју задату
књижевност и новинарство инструментализовао додворавањем
водећим земљама у креирању тоталитарног Новог светског по-
ретка и подржавањем распарчавања преосталих српских зема-
ља, још неочишћених од Срба после одвајања Црне Горе, као и
Новим поретком наречене НАТО државе Косово.
Недељу дана пошто је Караџић ухапшен, Хемон је грмео у ка-
надском ”Национал посту” (као прави хајкачи, илити филистри,
који су тражили да се Христос разапне) да је Караџић пропове-
дао ”пакао” и ”можда нестанак муслиманског народа” у Босни и
Херцеговини. Као верни слуга Новог светског поретка није за-
боравио да се присети ни Радовановог кажипрста који је ”пре-
резао ваздух” у миомирисној атмосфери босанског парламен-
та, ни најситније црте лица ”видно нерасположеног босанског
председника, Алије Изетбеговића.”
Промакло му је да упамти како је Караџић молио да не увлаче
Босну и Херцеговину у грађански рат и тврдио да не може бити
мирног отцепљења ове федералне јединице од Југославије без
сагласности сва три конститутивна народа који у њој живе, на-
рода који су различити по нацији, вери и култури. Заборавио је
и да помене да се већ био упарио босанскохерцеговски двојац
против српског народа и да су се зелени барјаци и шаховнице
вијорили по свим чукама Босне и Херцеговине, а по свим тара-
бама и тунелима писало СДА, ХДЗ и оно злогласно ”СРБЕ НА
ВРБЕ”, које је ледило крв у потомцима Срба који су одрасли без
без дека и бака, многи и без родитеља, јер су доследно очишће-
ни у фашистичком рату половином минулог века уз помоћ збра-
тимљених усташа и ханџардивизлија ”лијепе наше” НДХ. И у
најновијем грађанском рату у Босни и Херцеговини муслиман-
ски поглавник Изетбеговић се удружио са хрватским поглавни-
ком Комшићем да прегласају Србе, иако је насилно осамостаљена
Хрватска већ водила рат против својих држављана Срба да их
тридесетпроцентно очисти из Хрватске. Заборавио је овај фари-
сеј да помене и фундаменталистичку ”Исламску декларацију”
Алије Изетбеговића. Заборавио је да наведе да су већину ста-
новништва Југославије чинили Срби, али није заборавио да ис-
такне да су ”већину у ЈНА чинили Срби”.
”Гледајући снимке вести” са седнице босанскохерцеговачког
парламента господин Хемон и његови родитељи су се питали
шта је Караџић ”мислио рећи када је говорио о нестанку” и, пос-
ле ”надању блажем”, закључио да је то што је ”он говорио било
ван наше способности просечне замисли, и далеко преко уоби-
чајене нормалности за коју смо се очајнички држали док је рат
прелазио преко наших безначајних живота”. А писац ових ре-
дова се у исто време питао са својом децом и женом: ”Што овај
Ђерзелез гура те несретне народе у рат који му већ пламти, на
најбруталнији начин, у суседству?” Иако сам избегао из Сарајева
још далеке 1974. због бруталног спровођења у дело Алијине фун-
даменталистичке Деклерације и префарбавања свега у ”зелено”
од стране муслиманских национал-комуниста на власти, бринуо
сам о тим народима јер сам међу њима провео најлепше године
дечаштва и младости, а породице моје сестре и брата остале су
и даље међу њима. То што муслимански и хрватски прваци у
босанскохерцеговском парламенту гурају већ завађене народе у
рат било ми је ван здраве памети, а не само ”ван наше способно-
сти просечне замисли и далеко преко уобичајене нормалности”,
како то квинслишки замотава госпон’ Хемон.
Не чудим се опскурној машти г. Хемона када домишља Кара-
џићеве неизговорене мисли: ”Ја ћу се осећати као код куће у пак-
лу који направим за вас”, док га је гледао за парламентарном
говорницом како моли за миран останак у Југославији. Не чу-
дим се јер доживљавам Хемона као хајкача коме добро плаћају
да напише задати чланак недељу дана после хапшења Караџића,
да би се и у Вашингтону и Отави додворио ловцима чији су бом-
бардери немилице сручивали бомбе по српском народу и у Ре-
публици Српкој и у Србији. Његов квинслиншки его говори: ”Ја
се осећам као код куће служећи, предано и одано, у агитпропу
Америке и њихових новина у паклу који сам направио за вас,
српски сужњи, којима ми судимо и владамо”.
И онда г. Хемон одахне: ”Парламент је коначно закључио да
је референдум најбољи излаз”, а ми додајемо: да се народи Босне
и Херцеговине гурну у међусобни рат до истребљења, уз скупо
плаћено америчко, европско, исламско и – хрватско оружје. И
онда, кобајаги, чуди се што су Срби тај референдум бојкотовали.
Најуспештнији је Хемон, чланкописац канадског ”Национал
поста”, у тенденциозном чешњању реса на опраном ћилиму пос-
ле извршеног злочина. Ни на крај памети му нису бројке сто-
тине хиљада младића који су устрељени у овом наказном гра-
ђанском рату само зато што је Алија хтео да практикује своју
Деклерацију. Не помиње ни децу, девојке, младиће и беспомоћне
старце, којих су више устрелили муслимански снајперисти у
Сарајеву током рата него све српске мине, ракете и бомбе које су
Вјекослав Вукадин
Есеј о Људима
Ових дана, на моју велику радост, добио сам очекивани 2/3 број
вашег часописа ”Људи говоре”. Одмах сам почео с читањем. Већ
након летимичног прелиставања, закључих да се ради о ваљано
уређеном часопису за књижевност и културу. Проза, поезија,
есеји и критика, разговори, прећутана књижевност, они који до-
лазе, језик и писмо, прећутана историја, тренутак историје, стран-
ци о Србији, прича о уметнику, прича о задужбинару и полеми-
ке и одјеци – широко поље разноврсних тема које су у овом броју
часописа окупиле велики број звучних књижевних стваралаца,
како из матице, тако и из расејања.
Драго ми је да се, баш у ери интернета и разних електронских
часописа, појавио овакав, класични књижевни часопис. Као све
добре књиге и он нуди изузетно вриједан садржај. Његовој до-
падљивој форми допринијело је и проницљиво графичко рјеше-
ње насловне стране.
Између поглавља одређених тема своје мјесто нашло је три-
наест репродукција слика академског сликара Ђура Лубарде:
(”Кишна јесен – Водно”, акрил на платну; ”Дринска визура”, аква-
рел; ”Јахоринска рапсодија”, суви пастел; ”Забрђе”, уљни пастел;
”Иза Греде Оштре сунце», суви пастел на картону; ”Вајање свје-
тлости”, уље на платну; ”Жута греда”, акрил на платну; ”Београд-
ске визуре”, уље на платну; ”У плавим стазама”, суви пастел; ”До
црвена греда”, пастел микс; ”Зелени долови”, суви пастел; ”Модро
око”, суви пастел; ”Уз ловћенске стране”, суви пастел).
Овај број је уредник с правом започео са рубриком прозе.
На почетку је прича ”Вампирска деца” Милорада Ђурића која је
веома успела алегоријска и метафорична слика генерације која
води савремена душтва у свим српским земљама. Ту су и кратка
прича ”Свети Ђорђе и везир” изузетног српског писца Жељка
Продановића са Новог Зеланада, актуелана и модерна новела
Небојше Радића, професора са Кембриџа, и почетак романа у
наставцима Радомира Батурана.
Прве две објављене главе романа у наставцима ”Кукстос
Мемезија бележи” прочитао сам неколико пута. У ”Напомени
приређивача” аутор пише о настанку овог романа који је за-
почео 1976, под радним насловом ”Путуј, игумане”. Како каже
писац, рукопис је више пута прерађиван. Друга верзија романа
носи другачији наслов ”Кустос бележи”. Трећа верзија, аутор
се нада – и коначна, остаје при наслову приче из ”Браничева”
”Кустос Мезезија бележи”. До имена кустоса и драгоцене додатне
грађе писац је дошао у Канади 1996. године, прве године његовор
добровољног изгнанства. Ту нову грађу дотурио му је ”јуродиви
избјеглица из Сарајева, Богумил Копиловић”. Његова магне-
тофонска трака, коју је снимио у подруму Земаљског музеја у
Сарајеву, забиљежила је казивање кустоса Мезезије. Вјероватно
је Богумил стекао наклоност према писцу оног тренутка када
се Батуран умијешао у жучни разговор Богумила и бошњачког
избјеглице Екрема Балије о бошњачком и српском народу и отре-
сито негирао потурице, новонастале Бошњаке. Писац у напо-
мени каже: ”У жељи да останем интелектуално поштен и као
писац, с пијететом према Богумилу и вама, читаоцима овог ро-
мана, текст кустоса Мезезије са траке штампаћу под наводни-
цима, Богумилове коментаре курзивом, а моја досањавања нор-
малом. И Антоније Мезезија, кустос, чији је текст Богумил, кон-
зерватор – оба из Земаљског музеја у Сарајеву – учитао у магне-
тофонску траку, били су ијекавци, а ја сам екавац. И по томе
ћете разликовати наше текстове.”
”Напомена првог читача” – У овом дијелу Богумил каже:
”Ево вам читам и снимам на магнетофонску траку у каменом
гробу из Родопоља у подруму Земаљског музеја у Сарајеву док
и мене и овај саркофаг не прекрати ракета зараћених милиција
и војски муслиманских, српских и хрватских, или пристигли
мухаџедини из Авганистана. Елем, свједочим из овог гроба оно
што кустос Антоније Мезезија биљежаше мјесецима на овом
џиновском подсјетнику.”
У двије главе овог необичног романа у наставцима Радомир
Батуран, како је и обећао у напомени, уплиће три казивања у
једну причу. Најважније му је оно што казује ”оронули кустос
Антоније Мезетија” који ”фантазмагорично оживљава легенду
и историју својих предака у подруму Земаљског музеја у Сара-
јеву док зараћене милиције и војске трију закона истог народа
(православног, католичког и исламског) својим савременим арти-
љеријама разарају град”. За ту бајковиту историјкку причу кус-
тоса Мезезије из 663. године писац умјесно веже своје изузет-
не описе амбијента, из којег се оглашава стално присутни Богу-
милов глас који свједочи о кустосовим забиљешкама Препли-
тањем временских сфера – далеке прошлости и новонасталог гра-
ђанског рата у Босни и Херцеговини, уз проницљиве коментаре,
Батуран расвјетљава неке историјске нејасноће и наметнуте исто-
ријске фалсификате. Мезезија одмотава клупко историје изно-
сећи мноштво важних историјских чињеница. Ту су датуми, го-
дине, епохе, цивилизације; протагонсти минулих вјекова: царе-
ви, егзарси, црквени великодостојници, војсковође, ратници, за-
вјереници, робље, народи, државе, градови, тврђаве, морске луке,
поморске флоте зараћених страна.
Стални сукоби, ратови, издаје, завјереничка убиства. Вјечита
човјекова тежња да се домогне власти, да стекне богатство и да
царује над другима.
Катарина Костић
Tишина је само побуна
Рано си пронашао пут
Којим се из живота силази у смрт
И из смрти пење…
И тамо где си крочио први пут
У свом сазнању си био
У времену будућем и прошлом
Нерођене с мртвима везивао.
Путујемо, а никуда не идемо
Окамењени се крећемо
Заробљеници речи
Које имају тела.
Отворио си тишину
Да нас тајнама заводи лепота
Час боје смрти, час боје живота.
И кад нам се учини
Да је Камена успаванка
Крај иза свих крајева
Повео си нас даље…
Тишина је само побуна…
Бескрајно
Побегла си ми
Песмо
Осећам те
Жедним
Хрлим за тобом
Али
Не стижем те…
Потамнели бели сан у 1993.
Хтела бих (бар за тренутак)
да твоја кућа
чаробна
од белине и светлости
спокојна
од благости госта
као некада
у мом сну спава
и да мој сан
пресеца
само пламен поезије.
Авај!
језицима пожара
исечени су сви снови
и претворени
у пепео на згариштима
дојучерашњих градова.
Недужни ће васкрснути
из пепела
кад буде касно –
кад се патња окамени.
Одмор ће помиловати
без кривице
осуђене главе
кад се осуда
умори од своје грозоте.
И мени ће мој сан дотрчати
Кућа и гост
Биће
Мој окамењени спокој.
Бранков мост
”Журим на мост. Морамо да прекинемо
телефонски разговор…”
”Журим, остали су већ на мосту…”
”Одох, да нас буде што више…”
”Журим… журим…”
А на телевизијском екрану:
човек до човека.
Лица буктињама осветљена,
озарена песмом,
руке повезане,
стопала до стопала –
сваки убод у живо ткиво се зарива.
Живимо док мост живи –
гласи наслов
овог величанственог призора.
Мост од чистоте живота
саздан,
младости, по свом имену,
заветован
словенском душом
утопљен
јунаштвом предака
опточен
сузама њихове верности
умивен
мудрошћу повесних збивања
озрачен
музом поезије
осунчан.
Машу ми песници из вечности
у вечност гледам…
Од чуђења бомбе занемеле…
Владимир Стјепановић Габелић
Календар догађаја Српског културног клуба Људи говоре
Донаторско вече часописа ”Људи говоре” одржано је 10. прила
2009. у сали цркве Светог Саве у Торонту. У програму донатор-
ске вечери учествовали су: Јелена Шаула, Благоје Савић, Јасмина
Вучуревић, Горан Гајовић, Димитрије и Амра Поробић, Радован
Гајић и др Радомир Батуран. Том приликом је најављено осни-
вање Српског културног клуба ”Људи говоре”.
* * *
Оснивачка скупштина Српског културног клуба ”Људи говоре”
одржана је 1. маја 2009. За председника је изабран Благоје Савић,
инжењер и бизнисмен, за секретара Радован Гајић, историчар
уметности и књижевник и за благајника Дејан Јокановић, професор.
* * *
Прва целовечерња културна активност Клуба била је уједно и
прва самостална излозба Владимира Стјепановића Габелића која
је отворена 15. маја 2009. у галерији ”Праксис” у Торонту. Ова
изложба биће запамћена по томе да су све слике распродате на
самом отварању, од тридесет колико их је укупно било изложено.
О Габелићевим сликама говорио је Радован Гајић, а о часопису
”Људи говоре” Радомир Батуран.
* * *
Наш члан и уредник листа ”Људи говоре”, др Радомир Батуран
одбио је да прими Златну значку Културно-просветне заједнице
Србије која је додељена 8. јуна , са образложењем да ”не може да
прими било коју државну награду од трију назови српских држа-
ва: Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине док је у њима његов
народ поробљен, поготово ако у жиријима за те награде одлучују
људи из актуелних влада које све чине да то ропство буде трајно”.
* * *
”Вече са Дверима Српским” назив је друге културне манифеста-
ције Клуба ”Људи говоре” која је одржана 24. јуна 2009. на Уни-
верзитету Торонто, у суорганизацији са Клубом српских студе-
ната на овом универзитету. Младима су говорили представници
Сабора и часописа Двери Српске из Београда: Бошко Обрадовић
и Радован Тврдишић. По речима гостију, било је ово најуспешније
вече међу многима које су одржали на њиховој турнеји у Канади.
* * *
Дејан Јокановић је дао оставку вршиоца благајника Клуба ”Љу-
ди говоре” 24. јуна, уз образложење да се помера на дужност бла-
гајника Нове цркве, што су чланови Клуба уважили и захвалили
му се на досадашњем раду.
* * *
Члановима Српског културног клуба ”Људи говоре” Катарини
Костић и Радовану Гајићу уручене су повеље” Изузетни грађанин”
Савета етничке штампе Торонта 1. јула 2009. поводом Дана Канаде.
* * *
Уредник часописа ”Људи говоре” и члан истоименог Српског кул-
турног клуба у Торонту, др Радомир Батуран, дао је оставку на
чланство у ПЕН-у Канаде 1. јула 2009. у знк протеста што ова
асоцијација писаца није реаговала ни после годину дана од кри-
миналног хапшења српског романописца, песника и драмског
писца др Радомира Караџића који се већ пуну годину налази у
затвору америчко-европског политичког суду у Хагу, као ни 1999.
када су НАТО бомбардери убили 40 људи запослених у Радио-
телевизији Србије.