Владимир Димитријевић

Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

Још у “Језичним могућностима” Винавер је писао о коби десете-
рачке окамењености и језичкој мелодији као путу у ослобођење.
Тврдећи да се српски народ, снажније од било кога другог, ин-
карнирао у десетерац, Винавер је истицао да су настали “облици
горопадно итешко извајани, као мисирски пустињски чувари
од камена”.
У неку нову мелодију је, пак, полагао ослободилачке наде,
тврдећи да она “врши у реченици лако и готово неприметно оне
распореде и раздеобе” који су недоступни “спорој, лукавој, кру-
тој, стрмој и погибаоној граматици”.
У свом огледу “Којим путем” писаном 1925. године, Станис-
лав Винавер се позабавио “матерњом мелодијом”. Пре свега, уо-
чио је да наша културна заосталост има и извесних предности –
као и примитивна племена, која описује Клод Леви – Брил, наш
народ још увек уме да бурно емоцијама реагује на песму. Пошто
нам је језик још увек недовољно префињен, остала је музика
као прајезик. Наше песме, без спољашње лепоте, па чак и миса-
оности, садрже у себи нешто древно – у Далмацији “жал и весе-
ље, полет и ритмичку мисао”, могу да пробуде чак и убоге дво-
тактне мелодије, уз које се сву ноћ игра; гусле су монотоне, на
први поглед нехеројске – оне само “тамно подстичу” десетерач-
ку песму; пастири у Метохији откривају епско у себи помоћу
“бескрајно отегнутих”, а крајње простих мелодија; у Источној
Македонијиа и Бугарској намерно криво певају, али и то “поср-
тање” изражава целога човека.
Народна музика се, по Винаверу, може изводити на два на-
чина – на начин “здрав” (у смислу лишености сумњи и колебања,
избегавања да се понире у дубине несвесног; ничеовским речи-
ма – “аполонски”, онако како су то чинили композитори Смета-
на, Григ и Шопен) и “патолошки”, када се у откривају “дубине нес-
весне, грехови тамни и језовите бездани”; тиме се демаскира
весела народна песма, као образина “бачена преко свирепости”.
Народ, који “везовима, ћилимима, бајкама” прикрива своје вар-
ке (садизам маскиран у сентименталност), воли “аполонске” компо-

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ]

Слични текстови


Милорад Ђурић
Завештања српских јунака

Милован Данојлић
Иво Андрић данас

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026