Хуманистички секлуаризам

Нико разуман, бар ја тако мислим, неће спорити јединствено про-
верљиву чињеницу: – иако се одрекао хришћанске филозофије ми-
лосности и врлине, грађански хуманизам није успео да сачува
достојанство човекове личности. Иницијација у царство садаш-
њости, човечанство које је културу заменило вољом за моћ, про-
грес опчињен тежњом да се прогласи универзалним усавршава-
њем, те коначно социјални дарвинизам – претворили су друштво
у секуларизовани мравињак. Главне одлике таквог друштва јесу
прагматизам који је укинуо својство емоција и политика која је
укинула хуманистички идеал, претврајући се у трансмутацију
филозофије. То је и разлог што се идеологизирана садашњост наш-
ла на супротној страни од вредности надахнућа, остварујући се у
антилиберализму и антихуманизму.
Ова европска секуларизована етапа и није могла да опточне
другачије но као рушилачка мисија. Зато је и било могуће да
опат Мишел Фурмон (1690 – 1746) стигне на Пелопонез 1739. не би
ли за свога краља, Луја XV, сачинио преписе свих епиграфских
споменика које пронађе. Уништавајући хеленско наслеђе био је
уверен да славу археолошких остатака може васкрснути једи-
но он, захваљујући својим преписима и књигама. Била је то нај-
необичнија мисија у историји цивилизованог света коју је учени
опат Фурмон овако описао: “Спарта је пети град који сам униш-
тио. Сада се бавим уништавањем најдубљих темеља Аполоновог
храма. Уништићу и друга античка места ако ми допусте да радим
на миру”.
Уверење да европски Запад може и на овај начин да спасава
културолошку баштину од примитивног Истока, који није све-
стан сопственог наслеђа, оправдаће два века касније и Ђовани
Папини тумачећи европско предводништво и дужност: “Европа
има право на привилегије… као награду за начин на који врши
своју мисију вођства и васпитања осталих народа”. Несумњиво,
такав дух европеизације испуњавао је и опата Фурмона док је, по
преписивању епиграфа, приступио уништавању урезаних записа.
Да је овај “цивилизовани” мисионар на необичан начин, дугочас-
но и “педантно” радио на очувању стожерног наслеђа – не сведо-
чи само чињеница да је за рушење Спарте “исплатио хиљаду и две
стотине дневница” већ и хиљаду и пет стотина преписа епиграф-
ских споменика сачуваних у Париској библиотеци.
Али, не будимо неправедни, поменимо и сличне успоне хума-
нистичког света и секуларизоване елите. Енглези су присвојили
каријатиде са Акропоља (Акрополис) за пример очувања експо-
ната под оптималним условима (Шкотланђанин, лорд Елгин, од-
нео је већину скулптура 1801–1802), иако су претходно срушили
Аполонов храм на Пелопонезу, у Фигалеу.
Много детаљније храму богиње Атене, Партенону, присту-
пили су уметности склони Млечани. Овај храм дорског стила у
Атини, на Акропољу (и једно од највећих дела архитектуре свих
времена) млетачким бомбардовањем је требало да буде отет од
неверника и припојен поседу хуманистичке цивилизације. Наи-
ме, у рату између Турака и Млечана, Партенон је доста пострадао
1688. пошто је у време опсаде експлодирало склониште барута,
које су Млечани бомбардовали, а које је било смештено у њему.
У том првом великом страдању, после двадесет векова постојања,
Партенон је изгубио скоро сву тимпанонску скулптуру. Прили-
ком обрачуна хришћанских Млечана са браниоцима паганског
Партенона пресудан тренутак представљао је “прецизан хитац
који је испалио тобџија Хрват”. Исто тако, претварање светили-
шта у барутни магацин је утолико несхватљивије јер је у хриш-
ћанској ери Партенон “постао византијска црква, затим католич-
ка катедрала и, најзад, под турском влашћу, џамија” (H.W. Janson:
“Istorija umetnosti”).
Било је то време краткорочних буна, а потом и устанака грч-
ких патриота за независност, почев од 1821, али и европских демо-
крата и родољуба којима је Грчка била идеал, а који нису оболели
од моралне лености. На страни грчких побуњеника, у борби за
независност од Турака, био је и херојски песник лорд Бајрон који
је и скончао на Пелопонезу, 1824.
На жалост, акропољско здање архитеката Иктиноса и Кали-
кратеса, које је грађено од 447. до 438. године пре Христа, постало
је предмет пљачке Енглеза и Француза који су у Грчкој “препо-
знали” прадомовину европске цивилизације, и због које су, 1827,
уништили турско-египатску флоту и озбиљно пољуљали Турско
царство. Русија је (као трећи савезник споразума у Лондону, од
20. октобра 1827) ушла у Једрене 1829, и истоименим миром доби-
ла право да њени бродови слободно плове кроз Босфорски мо-
реуз. Круна, пак, мале грчке државе понуђена је, 1832, баварском
принцу иако Немачка није била учесник тројног савеза, па је
грчки краљ постао Ото I.
Дабоме, и други су дали допринос просвећеном варварству.
Док је хуманиста Шлиман (Schlimann), верник Хомеровог позна-
вања критско-микенске културе, откривао Троју и Микену – ње-
гови земљаци, посвећеници тријумфалног похода, разносили су,
крали, грабили и пљачкали све до чега су дошли. Тако је и Зев-
сов жртвеник из Пергамона (Пергам) који је Еуменес II, уз по-
моћ “вајара који су дошли из Атине, са Родоса и из Тралеса”
(T.B.L. Vebster: “Helenizam”), подигао у знак захвалности Зевсу и
Атени Победници (“Никефори”) – јер су победили Гале и друге
непријатеље Пергамона – одмах по откривању 1878. пренесен у
Берлин. Овај величанствени комплекс из II века пре Христа (али
такође и највећи део Вавилона) представља најексклузивнији део
Берлинског музеја. Очито, ондашње владаре света није носила
само помама да ово уметничко и сакрално дело присвоје већ и
да, његовим измештањем из простора где је настао, потврде своју
тријумфалну моћ. Тачније, требало је баш над Зевсовим жртве-
ником – који је Јован Богослов прогласио “престолом сотониним”
(Откр. 2, 12 – 13) – прославити своју моћ.
Несумњиво, идеје измештања народа, анихилације и исцрта-
вање нових граница, секуларизована цивилизација је бранила
правом “мисије вођства и васпитања” примитивних, не би ли се
они уподобили царству власти и моћи. Поучно је ипак помену-
ти бар један дихотомичан пример: стари свет се огледао у над-
грађивању (Клеопатра је пренела 200.000 књига Пергамске би-
блиотеке у Александрију) – а нови свет у рушењу (Дијего де Ланда,
представник конквисте и фрањевачког реда спалио је у XVI веку
стару библиотеку Маја јер те књиге “садрже само сујеверје и лажи
самог ђавола”). Захваљујући његовој ревности, од “неколико
хиљада књига преостала су само три примерка”.
Да су се и идеје духа, споменици старих култура, морале под-
вргнути новој намени цивилизције против духовности сведочи
и одлука припадника идеологије владара света да никако не до-
зволе повраћај уметничких дела, тај порив особеног надахнућа,
тамо где су она настала. У име чега, ако не забране нарушавања
моћи, јер дела надахнућа у свом простору сведоче и успења и про-
лазност – у музејима они мракују своју беживотност покорени
вољом за моћ. Зато у Лувру, попут авети, почивају египатске дра-
гоцености (које су у Француску долазиле бродовима од времена
Наполеоновог похода на Египат) – или артефакта латиноамерич-
ких староседелаца у Археолошком музеју у Мадриду.
Уосталом, пракса друштава која су себи наменила аријевски
идеал има дугу традицију. Довољно је поменути да су хришћанске
колонијалне силе Старог континента у стварању “нове Европе”
на америчком континенту свирепо уништиле скоро сваки траг
тамошњих цивилизација. Резултат ових “просвећених” похода до-
вео је староседеоце америчког континента до руба истребљења
а њихову културу – у распону од 1700 година пре Христа па до
1550. када је Карло V забранио даља освајања у Америци – до апо-
калиптичних размера. Не треба губити из вида да су шпански
језуити своју мисију само на територији Нове Шпаније реализо-
вали на катастрофичан начин. Наиме, пре освајања у Новој
Шпанији је живело око двадесет и пет милиона Индијанаца; сре-
дином XVI века било их је шест и по милиона, а 1580. свега
1.900.000. Тако су затрте културе Инка, Толима, Наша, Химбаја,
Моче и Чими, односно олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и ин-
качка цивилизација.
Према томе, нема ничег необичног у томе што су друштва која
су себи наменила аријевски идеал прве опите спровели на старом