Свети Сава у огледалу српском

Једно од уводних предавања курса српског језика и књижевности
нашим студентима у Ватерлоу почињао бих малим тестом у ко-
јем би им, један за другим, показао два листа папира, тражећи
од њих да кажу шта виде у мојој руци. На првом листу би се на-
лазила репродукција коју, без сумње, сви препознајете: Свети
Сава са фреске у манастиру Милешеви; можда најчешће виђана
слика Светитеља, она иста коју налазимо, рецимо, већ децени-
јама на првој унутрашњој страници патријаршијског џепног ка-
лендара. Из године у годину, са све више стрепње, показујем на-
шим младим људима овај лист папира. Многи од њих, у овим
посљедњим генерацијама, рођени су у Канади, и оних неколико
секунди оклијевања, које су некада биле посљедица невјерице да
их се нешто тако очигледно пита, сада, са подозрењем, почињем
да посматрам као могућу несигурност у одговор. Ипак, и данас,
након тих неколико секунди, чујем: “Свети Сава. Видимо Светог
Саву”. А онда бих им показао други лист, репродукцију у боји
испод које бих сакрио име аутора и назив слике: Пит Мондријан,
Композиција са црвеним, плавим и жутим. Наравно, услиједио
би кратак период чуђења изазван недоумицом због чега се тако
двије неупоредиве ствари доводе у везу, праћен неколиким дос-
јеткама примјереним узрасту. Али убрзо би неко већ рекао шта
види: “Видим слику. То је слика”. И одмах би се већина сложила.
Пред њима је слика, апстрактна, модерна слика.
И заиста, одговор на ово друго питање потпуно је тачан. Сту-
денти су у јарко обојеним правоугаоницима и квадратима пре-
познали слику. Препознали су оно што нису успјели на првом
листу папира, када су, преварени контекстом у којем се постав-
ља питање, пожурили да покажу знање о садржају слике и ка-
да су занемарили на тренутак чињеницу да пред њима није
Свети Сава него представа српског светитеља, његова ликовна
презентација. Поистоветили су, укратко, лик и ликовну пред-
ставу лика. Заведени познатим ликом, у поређењу са другим
листом папира видјели су само разлике испуштајући из вида
најелементарнију заједничку ствар – да се у оба случаја ради о ли-
ковној представи.
Наравно, ријеч је о јефтином трику, подметању лажног пита-
ња којим се нарушава основни фер-плеј у односу наставника
према ученицима и ученици наводе на погрешан одговор. Али
свјесна обмана у овом случају има ваљан разлог. На овај начин
ученицима би се скренула пажња на неколико ствари које се
тичу природе умјетничког израза. Прије свега, из овог угла и на
упечатљивом примјеру визуелне умјетности, изненада би се от-
крио значај намјере модерног ствараоца да са свога дјела напро-
сто згули садржај. Иза правилних Модријанових четвороугаони-
ка могли би, чак и они који са неразумијевањем и одбојношћу
гледају на модерну умјетност, да наслуте умјетников вапај чија
је намјера да се ономе ко посматра слику наглашено стави до
знања да је пред њим умјетничко дјело. И да тај гест прихвате као
умјетников позив на борбу против аутоматизма перцепције. А
са тим сазнањем, на којем у драстичној мјери инсистира модерна
ликовна умјетност, свакако се другим очима гледа и на сликар-
ство ранијих периода: и у реалистички урађеном портрету сада
се већ разазнају потези киста, у свему што је урамљено види се да
је слика однос линија и боја. Ево, дакле, кратице до спознаје шта
чини суштину ликовног израза. Ево, истовремено, брзог уви-
да у природу промјена у рецепцији дјела; и у неминовност смје-
на увијек супротстављених умјетничких праваца у којима, мање
или више драматично, пажња бива усмјерена на буђење свије-
сти о умјетничком дјелу као таквом. Постаје нам јасно да однос
линија и боја јесте оно што, баш као на Мондријановим квадра-
тима, видимо и на платну на којем су Пикасове купачице али
и Леонардова Мона Лиза. Однос линија и боја је оно што, на
крају крајева, без обзира на другачију природу фрескопишчевог
израза, видимо и на милешевском зиду.
Са овако освојене позиције која говори о природи ликовне
умјетности лако је направити искорак ка тумачењу књижевности.
Ако је сликарство умјетност линија и боја, онда је књижевност
умјетност ријечи. Ако нам сликар на мање или више скривен
начин скреће пажњу да не треба да поистовећујемо предмет при-
казивања и приказивање предмета, исто тако нам и књижевник
непрестано шаље поруку да је пред нама дјело фикције, да зна-
чењима ријечи на листу папира не смијемо допустити да на-
пусте тај папир и скрасе се у ванјезичким реалностима које
означавају. Језик у књижевном дјелу, и најједноставнијом ри-
мом и најсложенијим композиционим поступком у роману, упу-
ћује сам на себе, баш као што то чине линије и боје на сликар-
ском платну. С тим што између ова два начина умјетничког из-
ражавања, управо у природи грађе коју користе, постоји огром-
на, непремостива разлика: језичку поруку никада не можемо
да лишимо значења, са језичког израза не можемо да згулимо
садржај као са платна, и никада од ријечи не можемо да напра-
вимо нијеме правоугаонике и квадрате. Ријечи које користи
умјетник исте су оне које користимо сви ми, ево овдје, сада, и
у свим другим приликама, свакога дана, и све те ријечи имају
већ одређена значења која као пртљаг уносе са собом у сваки
наш разговор, у сваку нашу усмено или писмено исказану ми-
сао. Оне, и када их задржавамо на листу папира пред нама,
ипак успијевају да једним дијелом значењске енергије искораче
у ванлитерарну стварност. И не само то. Ријечи у људском језику
немају само денотацију, своје рјечничко значење. Оне време-
ном, и проласком кроз различите контексте, добијају и посеб-
на значењска сјенчења, добијају своје конотације којима бивају
натопљене.  Помените ријечима српског језика кондир вина или
божуре или пшеницу белицу или  брата од заклетве или  бојно
копље или равно поље и крваво разбојиште или часни крст, и
већ сте, како нас подсјећа Новица Петковић, у власти косовског
предања: “све примисли које изазивају ове слике воде вас према
њему”. Књижевност и јесте она активност чији је циљ да креира,
зароби и поново активира такву врсту значења. И зато су, како
вели Исидора Секулић, у језику садржане све тековине народа
и све његово биће. А књижевност једног народа јесте она ризни-
ца у којој су те тековине преточене у трајно и увијек доступно
богатство. Скерлићевски речено, књижевност је највиши израз
националног бића.
Ако се сада запитате, а сигурно се већ питате, зашто овакав
увод у данашње предавање, на овом мјесту, гдје смо дотакли
суштину нашег односа према националној прошлости – а подроб-
није објашњење ове тврдње остављам за сам крај овог обраћања
– мораћу да вас упутим на вас саме. Молио бих да се свако од вас
дубоко и поштено загледа у себе и да одговори на питање: са ко-
јом количином пристајања на фразу је дошао данас на овај скуп,
са колико спремности да чује окошталу ријеч о величини српског
светитеља, да се унапријед и лако сложи са формулацијама изли-
заним од употребе до мјере да је и рељефност лика са којим су
се стопиле већ озбиљно истањена. Да климне главом на још јед-
но опште мјесто. Јер ми више и не очекујемо ништа више од голе
фразе када највећег међу Србима описујемо и одређујемо. А ако
нам је угаони камен духовне куће тако измјерен, каква нам је
онда грађевина која на њој почива?
Другим ријечима, питање аутоматизма перцепције неодво-
јиво је, као симптом, од истрошености одређеног система вријед-
ности. Тако је то када је ријеч о вриједностима похрањеним у
умјетничким увјерењима неког сликарског или књижевног пра-
вца, али исто и када се ради о много дубљем систему вриједности
који дефинише профил читаве нације. У овом другом случају,
аутоматизам перцепције указује на кризу идентитета нације.
Да је то заиста тако у случају Светога Саве као утемељивача
наше националне духовности, нека нам посвједочи поређење
нашег доба и наше реакције на Светога Саву са свим оним вије-
ковима кроз које је лик овог светитеља, на свим српским про-
сторима, центру и периферији подједнако, представљао симбол
опстанка. Погледајмо, дакле, Светога Саву у огледалу српском,