Глуво доба

вио. Потом му неки дечак, школарац, загледан у књигу са црве-
ним корицама, дошаптава речи које анатемишу самоубице, и
одричу им спасење. Дрхтећи читавим телом, Батавељић тада спу-
шта револвер на меку сламу.
Кривуља фатализма овог солунског ратника довршава свој
пут у нултој тачки, претварајући се у сопствену негацију, у наду:
Батавељић сада себе не види као личност чији су живот и смрт
јавна ствар. Он је пуки геак, једва видљив и комично безначајан,
који је и сам жртва горких заблуда што су му их они важнији од
њега, чија је кривица за њ сада несумњива, приказали као истину.
Па зашто би га комунисти онда тражили? Знају ли да он уопште
постоји? Ко је он, заправо? Тек остарели, повијени војник Великог
рата што броји последње године живота у овом сеоском блату, и
помрачини.
У сне му, међутим, сваке ноћи долазе.
Испрва му се човек на вратима собе, у којој са женом или мате-
ром лежи, причињава као његов отац, кога целога дана није било
и који сада, благо осмехнут и запахнут мирисом сена и препече-
нице, улази у собу. Види његов пуловер од грубог крзна и каљаве
опанке, беле бркове са овлашном нијансом риђе боје, и суве обра-
зе, угнуте и превучене задебљалим борама. Његов влажан поглед
испод шајкаче, кукаст нос. Из уста му излази беличаста пара;
напољу је, нема сумње, хладно. Но само тренутак касније, то више
није овај њему препознатљив лик, већ неки странац, без лица, у
зеленој војничкој блузи, са капом на глави. На капи је пришиве-
на црвена петокрака, или је то рана од метка, зјапећа и црвена.
Овај му прилази снажним и хитрим кораком, лупајући чизмом
о земљани под. Хвата га шакама за грло и покретом главом му
заповеда да устане. Зачас, њих двојица се налазе у дворишту куће.
Војников стисак не попушта, иако сада држи спавачеву гушу тек
једном шаком, док у другој – Батавељић то опажа нејасно, као у
магновењу – има пиштољ или сечиво пресвучено црним корица-
ма. Батавељић продрхти од хладног ваздуха што га је намах запа-
хнуо. Сада је наједном на земљи, у ноздрвама осећа њен мирис, и
кâд траве премазане росом, потом воњ челика и коже од које су
сачињене чизме којих је, разазнаје, мноштво и које га ритмички
уједначеним ударцима, потпомогнутим клепетом шака које пада-
ју по његовим леђима и глави као дажд, закивају за тло, док над
собом, у висини, разазнаје позорницу ноћног неба и, налик на
одсечену главу, беличаст месец на њој. Потом види себе како, об-
ливен крвљу, посрћући покушава да устане, окружен неколици-
ном младића, чији број није у стању са сигурношћу да утврди, и
који међусобно разговарају о нечему, повремено се смејући. Када
међу њима распозна младића чији су бркови зифт-црни, и испод
чије униформе препознаје плаву тканину умрљану крвљу, буди се,
борећи се за ваздух.
Нагло се, као на звук пуцња, усправи на кревету. Жена његова
спава, заоденута ћебетом. Види благе трзаје њених тешких дојки,
што се подижу и спуштају у ритму дисања. Коса јој, расплетена,
закрива лице белим власима. Никога и ничега, сам је самцит, у
тами. Или није? Мишице му, још подрхтавају, као и јабучица у
грлу; боји се да устане. Можда су они збиља у дворишту? Као мра-
чне позадине на некој слици, сећа се тунела што претходи желе-
зничкој станици у Книћу. Када би, након неколико минута мрака,
поново видео боје, лица и трома кукурузишта, у прозорском окну
воза, питао би се, не без чуђења, је ли икада раније био сведоком
ових слика, или тама тунела беше одувек, једина слика за коју зна?
Или је, пак, из једне опсене одједном крочио у другу, бремениту
бојама, но ипак опсену, причину, сан? Сада, док згрчен и ознојен
седи на кревету, сувих, безбојних усана и дрхтавих руку, та гра-
ница му се чини још мање јасном, мање разлучивом и стварном.
А снови су, зна то добро, тегобна и непоколебљива збиља; он још
осећа стисак крвникове руке на врату, осећа вал хладноће на
прсима, и мирис земље, испод њихових чизама. Најзад, он морен
жеђу устаје, и запути се ка вратима. Чује звук попаца, док излази
у двориште, и, као да месечари по такту музике ноћи, корача ка
чесми. Пије воду и умива се, изнова осећајући хладноћу, и тежину
зноја што му се разлива низ лопатице, испод поткошуље. Улази
опет у кућу, но не леже у кревет, већ седи на дрвеној столици уза
њ. Неки невидљиви чортан као да му је сео на прса, заптивајући
му дах.
Полазећи на једну такву месечарску руту, тога 18. новембра
иљаду девет стотина четрдесет четврте, везаних руку, и са хлад-
ноћом пушчаних цеви у крстима, он са дворишне капије посматра
своју кућу, која га подсећа на сиву, смежурану, самониклу гљиву,
и лица, женино и најмлађе кћери, непомична као на фотографији.
Крупна сељанка, забрађена, стоји пред вратима као стуб, и тихо
јеца, са шаком на грудима. Девојчица, боса, једном ручицом стиска
мајчину хаљину, док другу шаку приноси устима; Батавељић
види крваве јагодице њених прстију, налик на чашице ружиног
цвета. Грло му се стегне. Морао је то дете послати код родбине, у
Крагујевац, као што је то учинио са осталим чељадима.Остала је,
међутим, уз мајчину сису, да гледа како јој оца свезаног одводе у
ноћ. У мраку, он види , или верује да види, њене бадемасториђе
увојке, и ситне пегице којима су посути њени бели образи.
Као што, чини му се, снева и лица наоружаних људи, која му
нису позната, сем једног, премда знатно преобличеног борама на
које је, запажа, нанесена боја земље: Анастас Катић – не може бити
сумње да је то он, друговали су, сећа се, и за кафанским столом, па
и за кућном трпезом – стоји наслоњен на сељачке таљиге, на из-
лазу из дворишта. Овај што га боде пушчаном цеви у слабине, си-
тан је неки, мушичав деран, танких бркова и буљавих, избочених
очних јабучица. Тај је малочас развалио врата и дигао га из креве-
та, у глуво доба ноћи, везујући га и говорећи му да је за велеиздају,
сарадњу са окупатором, оптужен. Пошто га је свезао, показао
му је неку слику, на којој он, Батавељић, стоји испред сеоске ка-
фане, окружен младићима са кокардама на капи. Младићи су,
запажа ухапшеник као у сну, наоружани пушкама. Да није тога,