Глуво доба

лушно, па још са таквом озбиљношћу, стоје, попут, стражара, уз
мајчину хаљину, све до краја церемоније. Мислим да је он за раз-
лику од мене, који сам у таквим приликама одбројавао минуте,
чекајући да се све сврши и скупљајући храброст да шмугнем, заи-
ста веровао у ту старомодну бајку. Петровић ми је говорио да је
тај дечак без по муке, и с нескривеном љубављу, декламовао ци-
тате из Светог писма. Већина деце у нашим школама, верујте,
одавно мудрости срочене у овој књизи не прима као наук и са
знатижељом, већ зевајући.”
“Добро, добро”, прекиде га Лапчевић, скупивши обрве, и клим-
нувши главом, као да је тек сада, пошто је завеса од дуванског
дима на тренутак ишчилела, угледао свог саговорника, па себе
самог уверава да је управо то онај који је и требало да буде овде,
на столици, “то нас одвише не занима, и није од користи за ствар
о којој је реч. Причајте ми, друже, о Великом рату, оном првом.
Узео је, претпостављам, учешће у борби, па и ордења прикупио?”
Катићево тело обујми изненадна студен. “Зашто комесар ова-
ко одсечно прекида његову причу? Због сумње? Па он ће све
рећи. Ово је, забога, истражни поступак. Он добро зна да ништа
не сме прећутати. Не, он не жели ништа да сакрије. Чему онда та
потпитања?”
Усправи се у столици, као да се намешта за фоторафисање, и
настави; у ушима му је зујало.
“Тај је рат, друже комесаре, потпуно променио младићев жи-
вот. Не претерујем ако кажем да војна пепелом закрива његов
дотадашњи животопис. На службу одлази као ненаметљив дваде-
сетогодишњак, а кући се враћа као домаћин и човек од угледа,
један од ретких који су крај рата, и победу, доживели. Судбину
војске сељака он је делио од самог почетка: са саборцима се повла-
чи преко албанских голети и, избегавши смрт у снегу и леду, при-
стиже у топлу Хеладу, на Крф. Смелост и неустрашивост коју је
исказао при пробоју тек отвореног фронта не могу бити спорни;
отуда и ордење које сте споменули: у домовину се враћа овенчан
знамењем нове државе сребрном Карађорђевом звездом.
По повратку, како ми је посведочио, продаје на крагујевачкој
пијаци, као што је његов отац то некада чинио. Ваљда су га очеви
гени и обдарили трговачким умештвом, шта ли, тек његов иметак
брзо расте, и већ за неколико лета он је један од најцењенијих сео-
ских газда. Верујем да је добар део Рибеша под његовом тапијом!
Тако, можда то знате, мештани зову доњи део Кнића, по потоку
што туда протиче кроз шуму на чијим рубовима ниче понека
кућа. Од седморо деце које добија, готово једно за другим, у тим
поратним годинама, у животу остаје четворо: три кћери и син.”
Катић развуче усне у кицошки осмех: “Лепе су то девојке, коме-
саре, ако смем да приметим. Нарочито најмлађа, мислим да јој је
шеснаест. Да сте само видели тај бели врат, те обле кукове! А коса
јој готово риђа, као и брада очева! Младић је, пак, плећат, као и
његов стари, и орловског носа.”
Лапчевићев поглед почивао је на цигарет-папиру, у који је
мотао дуван. “Овога пута”, помисли Катић, “као да није опазио
његово нехатно одступање од онога што је за сведочење у овој
ствари од важности. Или јесте, али му на то овога пута не скреће
пажњу; због чега?”
“Но, да се вратим на ствар”, настави ужурбано, као да се из-
вињава. “У Крагујевцу је, дакле, овај човек упознао људе којима
интересовање за политику није било страно. Многи од њих беху
приступили Југословенској радикалној заједници; међу њима
и неки Радашиновић, име му не знам, који овог сеоског посед-
ника, након неколико сусрета у кафани “Славија”, позива својој
кући, где му, после ручка, нуди приступницу. Он прихвата, и
убрзо постаје одборник општине сеоске, а потом и њен председ-
ник. Често у том својству присуствује састанцима крагујевачких
властодржаца, и скуповима које режимска странка организује у
овом граду.
Хиљаду деветсто тридесет друге, у својству члана одбора за
дочек, клања се Александру Првом, који открива, у Крагујевцу,
споменик борцима палим у минулим ратовима. Показао ми, не
без задовољства, и фотографију са ове церемоније.”
Лапчевић, увлачећи дим, рашири зенице. “Они што их је до
сад имао на списку”, помисли, “били су безначајни тежаци, или
локални мангупи, лармаџије што су се дечачки наивно бусали у
груди монархијом. Успе ли суду партије да приведе овог анти-
револуционара, на састанку одбора озбиљно ће бити речи и о
његовим заслугама.”
“Но то није и једина слика, једини документ који сведочи о ње-
говој привржености старини”, причао је Катић, сада већ посве ста-
ложено, “ево и документа који јасно ставља до знања да је речени
колаборирао са окупатором и слугама његовим.” Из џепа је изва-
дио неку фотографију и пружио је, преко стола, комесару у шаке.
Лапчевић посматра фотогарфију: крупан и ћелав човек у вуненом
џемперу, стоји испред зграде сеоске кафане, окружен младићима
на чијим капама је утиснут грб Краљевине. На њиховим образи-
ма виде се танки струкови браде, и свиласти брци. Под мишком,
они стискају кундаке. Изнад улазних врата кафане исписано је,
ћириличним писмом: “Шумадија”. На полеђину документа на-
ливпером је нанесено: у Книћу, дне 2. септембра 1941.

Револуција
Пејзаж густих кукурузишта, житних поља и ливада, са избочи-
нама од стогова сена и кућерака опасаних тарабама од дрвених
дасака, или прућа, и гледићким планинским масивом у другом
плану, превучен је бледожутом патином летње јаре, која као да
удаљава овај призор од очију посматрача, чинећи га при том не-
сталним, лелујавим; кроз окно прозора у возу, Батавељић је тромо
загледан у ову игру светлости. Отежано дише, а масивне капље
зноја упадају му у очи. Зимска путовања у Крагујевац зацело су