Глуво доба

подсећали би га на разред школараца, што се фотографише за
успомену. Други војник је за то време уперио пушчану цев у неки
неодређен, празан простор, но држећи на оку старицу, која је за-
кукала, питајући их куда јој човека воде, и заклињући их да то
не чине. Заповедио јој је да остане у соби, но пошто је пошао за
ухапшеником и својим другом, није се на њу више обазирао, па је
могла слободно да, са ћерком, докорача до кућног прага, одакле је
посматрала ову сулуду процесију. Тај је човек вероватно такође
млад, иако његово лице, одлучујуће уобличено јаким вилицама,
и грубом, рошавом кожом, у то исказује сумњу.
Батавељић сада, када се, гоњен његовим повицима (“Брже,
брже! Види како се тресе, као прут”) примакао таљигама, опажа
још једног у униформи, са петокраком: то је неки тèжāк кошчатих
образа – вероватно га је негде у селу већ видео – и размакнутих и
избочених, као камених зуба, који штрче из усне дупље док изду-
вава дим цигарете. Стоји поред коња, држећи узду слободном ру-
ком. Његово ће, помисли Батавељић, бити да, са Катићем, припо-
могне при копању, пошто ова двојица сврше посао. У колима су,
види сада и то, још тројица или четворица, гологлавих и свезаних.
Погледа још једном Катића, који зури у другом правцу, ка путу,
не помичући врат, и добаци му, одсутно, као да се обраћа себи
самом, или Свевишњем: “И тебе ће овако, Анастасе.” Жени пак
довикује, нека пренесе деци: да је проклет онај од његовог потом-
ства, ко се политиком буде бавио. Потом се пење на таљиге, док
му војник, онај са испупченим зубалом, добацује: “Хајде, полако,
што се тресеш? Ниси се плашио онда, када си дужнике коњма на
репове по прашини вукао.”
Као камен хладна новембарска ноћ, у коју се беху запутили,
проговорила је, пред свитање, гласовима налик на одјек распу-
клих кестена, што с јесени, презрели, падају на тле.
Ујутру, пак, село је шапутало како су, под окриљем мрака,
негде код фабрике оружја у Крагујевцу, маљевима погубили не-
колицину оданих старој држави, и круни. Међу њима је, шапу-
тали су сељаци, био и Михаило Батавељић, председник општине
книћанске.

* * *

Риђокоса девојчица, међутим, годинама потом види оца, како
тромо корача путем што пролази поред куће, кроз ноћ, повијен
попут претовареног војника.
И годинама потом, истог новембарског јутра, сањиви оружа-
ри, не без чуђења, посматрали су, на плочнику покрај улаза у фа-
брику, положен цвет, налик на пурпурну, јутарњу звезду.