Глуво доба

тргнута из сна, тетура камила, на чуђење пролазника, који тако
нешто никада не беху видели.
“Ослободиоци”, кажу неки од њих, са радошћу, налик на ону
свадбену, у гласу. Неки од њих такође изговарају ову реч, али са
призвуком ироније, и шапатом.
Немци су, говоре људи, већ стигли до Краљева, у свом повла-
чењу. Колико концем ове недеље, они ће напустити Србију. Војна
се примакла крају.
Улазак Совјета и партизана у Шумадију за Батавељића је пред-
стављао фатум, нешто што бити мора. Овај шездесетогодишњак,
чијем су лику ратне године придодале ноту смежураног, бледила,
какво срећемо код стараца, проматрао је, не без ироније, пораз
једног читавог света, коме је и он припадао. Тај је свет потонуо
– заувек. “Уосталом”, мислио је овај солунски војник, “судбина је
сваке људске творевине, па било то и краљевство, царство, да, а
пре, а после - потоне, попут каквог острва, заједно са онима што
су се, глупо верујући да ће то парче земље штрчати на пучини за-
свагда, чврсто укотвили на његовим обалама, и подигли на њима
своје насеобине. Зашто би ова наша сићушна краљевина, коју ен-
гески школарац не би могао на карти света да пронађе све и да му
стотину фунти даду, била изузетак? На њено место доћи ће један
нови свет, лишен круне и Бога.” Па? Њега, Батавељића, неће бити
овде. Свршиће са њим, као што су то учинили са многима, чим су
крочили у Крагујевац. Но тако је и боље. Уместо тога, чекало би
га дугогодишње тамничење у Митровици, или неком другом ка-
замату, по узору на оне совјетске, револуционарне. Издржати све
то, због чега? Па и ако би једнога дана изашао, налик на живог
мртваца, деца би га дочекала као странца, а можда и као одрод,
издајника (они ипак морају живети у том новом, будућем свету), у
најбољем случају као старину, која изазива чуђење, па и мучнину.
Не, то не би био њихов отац, нити би то били они, онакви какви
беху пре његовог поласка на пут.
А да је, пак, послушао потпуковника војске Краљевине, госпо-
дина Милована Павловића, и отишао у туђину, као што је овај
учинио, као што су многи то учинили? Тај солдат му је дао и реч:
он би му обезбедио пасош, са којим би напустио Југославију. У
Лондону би га чекао неки Тепавац, подсекретар емиграционог од-
бора, који би се постарао за његов смештај, док се не снађе. Брзо
би, уверавао га је Павловић, добио и легитимацију за расељена
лица, којом Црвени крст евидентира избеглице што пристижу,
поглавито из Русије и Пољске. Са овом хартијом могао би, за по-
четак, да захтева социјалну помоћ. После би све било лакше. Де-
цу и жену његову Павловић, међутим, није спомињао. Његов при-
јатељ би, рекао је Батавељићу када му је овај саопштио да остаје,
требало да зна колико је тешко добавити ма и једну легитимацију.
Батавељић не беше министар, или члан дипломатског кора у
оној држави; у Лондону би привремено морао живети сам, док
се околности не промене. “Уосталом”, уверавао га је овај солдат
витке телесности и отменог држања, “оваква ситуација не може
дуго потрајати; привремено расути по непријатељским земљама,
монархисти ће се брзо консолидовати, и вратити у отаџбину, да
отерају црвене.” Сам, као да је бездетан, и удовац, дакле, Бата-
вељић би живео у Лондону, у пријатељској земљи Англа, на рубу
света, као у некој магленој Колхиди, сисајући виме социјалне
скрби, или радећи послове које нико од Англа не жели; то је, како га
Павловић уверава, салвација, спасење, премда привремено. Оно
истинско, разуме се, стићи ће убрзо, када се заједно са осталим
белогардејцима као победник врати родној земљи, и својој деци.
Као победник, а не одрод, протува, бегунац, лажни моралист,
опсенар, утвара, као што чује са усана три бујне жене и крупног,
плећатог мушкарца, које први пут види, а који му говоре и да су
они његова деца, које је оставио, одлазећи на пут.
Победници, они истински, наместо свега тога, свршиће с њим
одмах, колико у наредних неколико дана, кратко и брзо, без ли-
цемерног судовања, без јавне поруге, бесмисленог одлагања оно-
га што бити мора. Тако су, шапуће Крагујевац, ликвидирали и
Крстића, власника санаторијума у старој радничкој колонији,
Алемпијевића, трговца текстилом, Тодоровића, марвеног тргов-
ца, Симовића и Јововића, који су галантерију држали, и многе
друге. Па и оног набуситог Делића, на кога господин Черчил пос-
ве беше заборавио. Батавељићу, кога је обузела горка иронија,
неспретном и комичном се чинила читава церемонија што је не-
изоставно претходила тим смакнућима. Декламовање пресуде,
пре него што ће вод запуцати; као стабло права леђа и истурене
груди пуцача; понека реч у славу краља и отаџбине, из уста жр-
тава, смешана са понеким јауком; туп ударац беживотних тела
о тле; журан корак команданта вода, којим прилази мртвацима,
ношен сумњом да неки од њих мртви нису; по један пуцањ, право
у теме оних чија су се прса још увек надимала. Он, међутим, от-
ежано хода и када је слободан као птица, камоли везаних руку, а
његове груди често су притиснуте неком чудноватом пресом, од
чијег му терета понестаје ваздуха у плућима и грлу, док му се у
ушним шкољкама разлеже шум. Можда ће му, мислио је, ваздуха
понестати и пре него запуцају? Или ће просто посрнути и пасти
на земљу, као од налета ветра, или врућине? Помисао да ће све
кратко трајати, тек тренут-два ,испуњавала га је спокојем, и он се
нагло претварао у посматрача, који са безбедне раздаљине осма-
тра ово збивање, и коме се нешто слично не може догодити.
Једна друга помисао такође га је умиривала и крепила: само-
убиство. Често би се ноћу, када чељад и жена утону у сан, машио
кофера полегнутог испод ормара са кошуљама и из ње вадио ре-
волвер. Одлазио би потом у шупу крај куће и прислањао цев на
слепоочницу. Тада би, међутим, видео своје три кћери, и сина,
како се, изјутра, стежући мајчине хаљине, надносе над његовим
мртвим телом. Види их и како са стидом и страхом говоре о свом
мртвом оцу, као о кукавици, и човеку себичном, који их је оста-