Глуво доба

подношљивија, помисли… Летњу опеку, лако подносе људи кош-
чати и суви као трска, не и он крупан, трбушаст, и притом за-
оденут кошуљом која се, наквашена знојем, усеца у плећа. Мисли
су му бремените јутрошњим разговором са Делићем, познаником
из ратних дана, трговцем крагујевачким. Тај човек, сувоњав и
жут као очерупани петао, говорио му је о априлском слому, као
да приповеда о каквој неуспелој војној вежби; као да ће се овај
удес једним замахом шаке – туђе, не наше, поправити. Причајући,
тај набусити човечуљак непрестано маше рукама, као да гаси жар.
Спомињао му је неког француског генерала (рекао је и његово
име, но Батавељић га није упамтио), који се против Немаца бори
на лукав начин, транспортујући савезничке војнике преко Ла-
манша и понегде правећи саботажу.
“То је”, вели Лазаревић, “једино могуће решење. Прса у прса са
Швабама, немамо шта да тражимо. Та није ли нам доста погибељи
у Великом рату? Уосталом, комунисти су измилели из рупа, треба
штедети метке.” Зар он, Батавељић, хоће да земљом завладају
црвени? “Немце ћемо свакако истерати одавде,треба се чувати
јамара.” Не, он не пренагљује када тим именом назива црвене. Да
ли је Батавељић чуо о њиховим злочинима у Црној Гори? Зна ли
да су сељацима што се противе револуцији клештима истрзали
зубе из вилица, а потом их полуживе бацали у јаме? С њима се
мора ургентно свршити. Трговац је, наглашавајући ово “с њима”
формирао затегнутим шакама замишљени круг, као да премера-
ва димензије нечијег врата, пре него што ће му намакнути омчу.
“Швабе ћемо”, нека његов пријатељ не сумња у то, “отерати,
чим Енгези пристигну у помоћ.” Чим Енглези пристигну у помоћ?
Батавељићу се нарочито комичном чинила могућност да народ
првог министра Черчила похита да спасе његову земљу. “Енгези
ће, дакле, устати за шумадијског геака, за народ вере источне?”,
питао се, не могавши да скрије ироничан осмех. “Још како. Брига
је њих за нас. Па наш човек је, у њиховим очима, вероватно, нај-
мањи створ на земаљском глобу!” Он добро памти да је њихова
помоћ изостала и у оном претходном, Великом рату. Уосталом,
Англи не могу да спасу нити себе саме; Лондон је, ако радио-апа-
рати не лажу, још увек у пламену. На концу разговора, предлло-
жио је Делићу да му достави списак младића који су се скрили у
шуми, покрај Бореча. Он, Батавељић, окупиће их у селу, и сазнати
више о њиховим намерама. Мисли да треба пожурити са отворе-
ном борбом. Шта га се тичу некакви тобож мудри генерали, тамо
далеко, у земљи Гала. Док је Батавељић говорио, Делић га је по-
сматрао зачудним погледом, премда је одраније био упознат са
његовим погледима на ствар.
“Какав лаковерни кловн”, промрмља себи у браду Батавељић,
са звуком гибања композиције у ушима, као да хоће тиме конач-
но да из мисли изгна свог саговорника, и од себе унапред одбије
сваку будућу помисао на њега.
На станици у Десимировцу у воз улази, са снажним валом
врелине који је нахрупио у купе, стежући Батавељића за груди,
нека стара сељанка, а за њом и младић румених јагодица и као
ималин црних бркова, одевен у плаву кошуљу, налик на оне које
носе жељезничари, и видно погужване чакшире, за који број веће,
можда очеве. Из џепа на његовој кошуљи извирује жута кутија
“Зете”. Седају прекопута; дрвена клупа на којој седи Батавељић
прва је до улазних врата. Сељанка, подебела и прсата, изува ци-
пеле. Он опажа поднадуте зглобове њених ногу. Младић, пак, пи-
та да ли сме да запали? Батавељић климне главом, и он журним
покретом вади кутију из џепа, извлачи цигарету и креше шибицу.
Нуди и Батавељићу једну. Он, међутим,одбија. Не пуши, но дим
му не смета. Након неколико минута испуњених нетакнутим зву-
ком клапарања композиције, која се наилазећи на честе неравни-
не заносила, као да је под њоме козја стаза, младић упита Батаве-
љића, да ли из Крагујевца пристиже? Приметио је корпу испод
његовог седишта; данас је пијачни дан.
“Ја”, одговара овај, “из Крагујевца.”
“Има ли света, на пијаци?”
“Пре рата, зацело, било је много више.”
“Скупоћа је страшна.”
“Богами, јесте.”
Младић скупи усне и овлаш климне главом: “Да, а надни-
це су пале.” Притом истура подлактицу кроз прозор и отреса
пепео. Сељанка потврди, ословиши младића са “сине”. Њене ми-
шице, обложене масним ткивом, дрхтуриле су по такту гибања
композиције. Батавељић је ћутао. Слан зној га је штипао за очи,
а образи су му били обујмљени врелином. Још неколико минута
и воз ће да уђе у тунел, мислио је, жељно ишчекујући тај крат-
котрајни налет помрачине и свежине.
“Ти си млад”, рече сељанка саговорнику, “моја су два сина та-
ман твојих година. Обојица се поженили, добили децу. Док ми је
њих, не бринем. Помрети нећемо, од глади не.” Прстом је трљала
наусницу, бришући грашке зноја.
“Имаш децу?”, упита. “Јок”, одговори младић. “Па и да помре-
мо, бако, кога је брига? Зар ће нас неко жалити?”, рекао је после
кратке станке, са нотом ироније у гласу, и помало свечано,као да
се обраћа публици, у театру. Батавељићу се, међутим, учини да је
поглед у њ упро.
Саговорници су накратко у мраку заћутали, да би се потом,
по изласку композиције из тунела, у прозорима изнова указало
сунце, а у купе навалила оморина. Видевши да Батавељић от-
копчава дугме на кошуљи, и шири крагну, ослобађајући врат,
испреплетен од врућине набреклим жилама, нелагодног стиска,
младић га пита, је ли добро? Несвесно, овај човек крупне теле-
сности приноси шаку грудима и чини неколико брзих, сукцесив-
них покрета, као да масира грудну кост. Прија му помисао да ће
на следећој постаји сићи. Треба се само добро умити, измасирати
врат хладном водом, и све ће бити у реду. Поседеће неко време на
клупи испред зграде железнице, пре него што крене дома. Некада,
када беше млад, знао је и пешке да запуца у Крагујевац; када би