Глуво доба

стигао, руке и образи беху му приметно потамнели од сунца. Ни-
какав умор, нити врућину, није осећао. Да, беше то некад. А сад?
Батавељић дохвати корпу од сплетене трске, у којој су била
послагана јаја и комади сира и лено, са притиском у слепоочница-
ма, придиже се са клупе. “До Кнића идеш?”, обрати му се младић,
па не чекајући на одговор, додаде, устајући са клупе, “Силазимо
заједно.” Батавељић ћутке крену за њим, ка вратима. Сељанка ос-
таде у купеу; посматрана са излазних врата воза, Батавељићу је,
онако замарамљена и дебела, личила на какву утовљену пловку.
Она ће, вели, продужити даље, до Бумбаревог брда.
Врата се отварају и Батавељић, преко младићевог рамена, види
скретничара, који у руци држи спуштену палицу. Младић,тек
овлаш се придржавајући за кваку на вратима, чини корак напред
и лаганим, невеликим скоком, напушта композицију. Батавељића,
пак, при помисли на силазак, обузима блага нервоза. Са година-
ма је отежао, а у куковима све чешће бол осећа, па на ногама ви-
ше није сигуран, како је некада био. Висина између силазног сте-
пеника и тла чини му се значајном; терет у његовој шаци додат-
но доприноси том утиску. Побојава се да коракне напред, у праз-
но. Уверен да је воз коначно стао, он, међутим, одмеравајући сва-
ки покрет, напокон згази на тле, чврсто се притом држећи за ква-
ку, тако да се посматрачима чинило да заправо виси на овом си-
ћушном парчету метала.
Удахне дубоко ваздух и усправи се.
Погледом потражи сапутника, но не виде га поред себе. Онда
га опази како, удаљен десетак корака, разговара са човеком у
плавој кошуљи, налик на његову. Човек на глави има исто тако
плаву шапку, провезану црним ширитом. Жандарм дакле, поми-
сли Батавељић. Ког врага се он ту нашао? Да није младића са не-
ким помешао? Тренутак касније, човек благо повија колена, а
његове шаке маше се џепова на младићевим широким, погуж-
ваним панталонама. Његове, пак, руке, подигнуте су увис. Но,
само на моменат. Већ у следећем, лева рука налази се на мишици
жандарма, склањајући његову шаку у страну. Другу, пак, руку,
младић завлачи у ногавицу, нешто за тренутак заблесне на сунцу,
а потом је приноси трбуху супарника, као да га удара песницом у
плексус. Овај се повија, и пада.
Батавељић се не сећа речи које је, потакнут овим призором,
повикао; нису то биле његове, већ речи неког незнанца, миљама
удаљеног, које њему, Батавељићу, доносе ненадану студен, и страх.
Ни пуцањ који је чуо не беше прасак испаљеног зрна, већ звук
лома дечје играчке, ударац презрелог кестена о тле.
Два беживотна тела што су се опружила у сасушеном блату,
док су им се ране још увек, од барута, пушиле, била су тек крпене
лутке, имитација људског тела. Или то беху некакви глумци,
којима ће суфлер свакога часа заповедити да устану?
Но једно несумњиво зна: седео је на дашчаној клупи, прислоњен
уз као лимун жут зид зграде железнице, са муком у желуцу, док су
му колена подрхтавала, а лактови трнули. Око њега су се тискали
неки људи, у плавим униформама, жељезничарским и жандарм-
ским, псујући и вртећи главом. На ливади с друге стране пруге,
стајали су сељани, мушкарац са мотиком у руци, и жена; чуо је
њен лелек.

Глуво доба
Октобра хиљаду деветсто четрдесет четврте Крагујевац је бреме-
нит звеком артиљеријске паљбе, воњем барута и дима. Ватра из
тенковских и минобацачких цеви просијава небо над овим неве-
ликим градом; ноћу се ова светлост, налик на бореалну, чини за-
водљивом, и свечаном, као блештави свод позорнице. Након дво-
дневних борби, улице су посуте комадима шрапнела и црепа, крхо-
тинама од стакла, сломљеним гранама, деловима кућног намеш-
таја, напуштеним оружјем и сандуцима са муницијом, нагорелим
олупинама возила, рестловима свакојаких предмета. На разлока-
ним и бушним фасадама зграда у центру, као на епитафима, ра-
зазнају се називи трговина и дућана. Кнез Михаиловом улицом
промиче дуга колона војника, што корачају тромим и увежбаним
кораком, или се клатарају у колима са коњском запрегом, лено пре-
бацивши ноге преко колских каната. Њихове чизме налик су на
каљаче пре него на праве војничке цокуле, а чакшире су им погуж-
ване, и превучене остацима од скорелог блата. Капут скројен од
шаторског крила закрива грубу тканину кошуље, која, натопљена
наслагама зноја, уједа за плећа. Разноликост њихових униформи
досеже барокне размере: жућкаста боја совјетских смешана је са
маслинастим тоновима униформи домаћих партизана, чији су
официри, међутим, махом одевени у енглеске блузе, а неки су ог-
рнути и црним немачким капутима и пелеринама.
Вештим ескиважама, ови солдати избегавају, укочене телеси-
не војника и угинулих коња, што им, попут оборених стабала, пре-
че пут. Понеко тело се, међутим, копрца и грчи, млатарајући шака-
ма по леђима војника, који приањају уз њега, парајући сукњу и
размичући бутине. Војници нехајно, механички, улазе у ова жен-
ска тела; види се белина њихових задњица, листови женских ногу,
и прашњави ђонови ципела, у ваздуху. Шапке на главама војника
масне су и слепљене, са петокраком на предњем ободу. Посматрач
би се опкладио да оне, покоравајући се некој природној сили, не-
повратно срастају за војниково теме. Лица што се помаљају испод
застора од униформи и амблема разнолика су до крајности: об-
рази подбули и прошарани црвеним жилицама, угнути, кошча-
ти, мркожути; очи округле, искошене, какве видимо у Азијата,
челичноплаве, кестењасте, боје ћилибара; увојци што падају пре-
ко уха, жути или зифт-црни. Ова се лица смеју, и певају на рус-
ком, следећи такт хармонике, коју многи од солдата развлаче пре-
ко прса. Неки од њих местимице прекидају започету песму, одгри-
зајући парчиће сланине, коју су, заједно са муницијом, тискали
у џепу, умотану у парче хартије. За некима се лено, као да је тек