О “српској латиници”

8. “Српски рјечник” (1852)
Када је Аустрија забранила илирско име (1843), Илири су могли да
се назову Срби, али то нису учинили. По језику су и били Срби,
али чинилац језика није однео превагу. Превагнуо је чинилац ре-
лигије. Илири су узели име Хрвати. То што су Илири говорили што-
кавским језиком није утицало на то да почну да се осећају Србима.
Чинилац религије однео је превагу. Та промена се види и у другом
издању Вуковог “Српског рјечника” (1852), где се Илири називају
Croаt[ii] = Хрвати.

9. Национални идентитети
Окосницу савременог хрватског идентитета не чини само језик,
него и религија и писмо. Језик не деле са суседним Италијанима, Сло-
венцима, Аустријанцима и Мађарима, а религију не деле са сусед-
ним Србима и Бошњацима.
Окосницу савременог српског идентитета не чини само језик,
него и религија и писмо. Језик не делимо са Мађарима, Румунима,
Бугарима и Македонцима, а религију не делимо са суседним Хрва-
тима и Бошњацима. Са Црногорцима делимо и језик и религију,
али не и исту државноправну традицију.

10. Чинилац религије
Да би се правилно и целовито разумеле Вукове табеле потребно је
познавати латински језик и културно-историјске околности у који-
ма су настале. Професор Милосављевић и други савремени истра-
живачи склони су да потцене чинилац религије. Проф. Милосав-
љевић је 21. фебруара 2011. на сајту “Видовдана” објавио чланак под
насловом “Данашња српска писма: ћирилица и латиница” у коме
тврди: “Традиционални филолошки принцип је да се национал-
ни идентитет одређује језиком”. Тај став се заправо налази већ
на почетку његове књиге “Српска писма” (стр. 5). За жаљење је то
што проф. Милосављевић једну погрешну тезу узима за окосни-
цу свог програма. Наиме, националне идентитете поред језика
образују и многи други чиниоци: религија, писмо, културна и по-
литичка традиција, територија, раса итд.
Да национални идентитет не одређује само језик доказује и
Вукова студија “Срби сви и свуда” и његове (тј. Копитарове) табе-
ле. На основу његове (тј. Копитарове) табеле из 1818. види се да је
религија била та која је делила штокавце на православце и като-
лике, а тиме и њихова писма. Из друге (1847) види се да су се што-
кавски католици (“Срби латинског обреда”) и Хрвати објединили
у Илирску нацију и то на основу католичке религије. Хрвати су
били спремни да напусте свој језик, чак и своје етничко име, али
не и религију. Штокавски католици (“Срби латинског обреда”)
били су спремни да напусте своје етничко име, али не и религију.
Како сугеришу Вукове табеле, штокавски католици, неаутентич-
но названи “Срби латинског обреда” (1818), претопили су се најпре
у Илире (1847), а затим у Хрвате (1852). Упркос тим променама, зад-