О “српској латиници”

крајње идеолошки неспремни за распад Југославије. Ту неспрем-
ност је одлично описао Зоран Обреновић у студији “Распад Југо-
славије и политичка неспремност српске елите на изазове распада”
(1994): “Српска елита није ни духовно ни политички била спрем-
на на ситуацију у којој правила државног и међународног права
престају да важе и где основни оријентири постају државни и на-
ционални интереси” (стр. 396). Аутор је још јаснији када додаје: “је-
дини народ који није имао ни минимални прећутни консензус око
својих виталних интереса био је српски народ. До последњег тре-
нутка, српска политичка елита је своје националне интересе, и
кад је на њима посебно инсистирала, сагледавала у перспективи
Југославије” (стр. 396-397). Разлог зашто је српска политичка елита
неспремно дочекала распад Југославије суштински је био тај што
је слепо веровала у југословенство, тј. у “братство и јединство”, тј.
зато што је сањала Вуков сан о Србима “сва три закона”.
У идеолошком смислу, Покрет за обнову србистике не пред-
ставља ништа друго него наставак титоистичке идеологије “брат-
ства и јединства”. Та псеудофилолошка школа и даље сања Вуков
сан о Србима “сва три закона”. И док нас Хрвати и Бошњаци мрзе
и презиру, србистичари сугеришу уједињење са њима на основи
заједничког језика и то под српским именом! То не само да је маш-
тање; то је крајње опасно!
Крајње је време да се српска интелигенција пробуди из Вуко-
вог сна о Србима “сва три закона”, из титоистичког сна о “братс-
тву и јединству” на језичкој основи. Псеудофилолози који тај сан
представљају као стварност, Србе идеолошки успављују. Срби
се неће препородити никаквим “филолошким програмима”, јер
није језик оно што нас одваја од Хрвата и Бошњака. Срби ће се
препородити само када буду примењивали “верски програм”, јер
је православље оно што чини суштину српског идентитета. Док
то српска интелигенција не схвати, она ће и даље сањати Вуков и
Милосављевићев сан о Србима “сва три закона” и тиме излагати
Србе опасности да неспремни дочекају још један геноцид.

Извори:
1. Караџић, Вук: “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.
2. Караџић, Вук (прев.): “Нови завјет”, Штампарија Јерменскога
манастира, Беч, 1847.
3. Караџић, Вук: “Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога
намастира, Беч, 1827.
4. Караџић, Вук: “Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern,
Беч, 1818.
5. Караџић, Вук: “Српски рјечник”, Штампарија Јерменскога на
мастира, Беч, 1852.