О “српској латиници”

себну цивилизацију. Имајући то у виду, јасно је зашто Мађари
и Немци могу да конституишу нације засноване на језичком, а
не на верском принципу, а и зашто то не могу истојезични Срби,
Хрвати и Бошњаци. Иноверје није препрека за формирање на-
ције када су у питању католици и протестанти, али јесте када су
у питању православни, католици и муслимани. Разлика је у ци-
вилизацијама.
Несхватање важности религије нагнала је Вука, а и његовог
понављача Милосављевића, да све штокавце прогласи Србима.
То није одговарало стварном стању ствари. Он је хтео да ствар-
ност уклопи у своје пројекције, а не да пројекције уклопи у ст-
варност. Слично пренебрегавање чиниоца религије чини и Ми-
лосављевић. Поред тога, он уме да учини и методолошке про-
пусте. Један је везан за “Први српски буквар” (1827).

6. “Први српски буквар” (1827)
У књизи “Српска писма” (2006) др Милосављевић је објавио та-
белу (стр. 395) која се – по њему – налази у Вуковом “Првом српском
буквару” (1827). Заправо, тај буквар има 17 малих страница и у њему
се не налази никаква табела. Та табела је заправо први пут објавље-
на тек на почетку Вуковог превода Новог завјета (1847). Тек после
Вукове смрти, та табела је убачена у репринт издања “Првог срп-
ског буквара”. Прво репринт издање у коме се налази те табела је
оно Народне библиотеке Србије из 1978. Она се налази и у другим
репринт издањима. Очигледно је да је др Милосављевић кори-
стио неко од њих, што га је датумски дезоријентисало. Тај превид
га је довео до погрешног закључка да је Вук реформисао латиницу.

7. “Нови завјет” (1847)
Да би се разумело шта у табели на почетку Новог завјета стоји,
мора се разумети један важан културни покрет који се у међувре-
мену збио – илирски. Његова суштина је та да су Хрвати (чакавци,
кекавци или кајкавци) прихватили за свој књижевни језик што-
кавски и заједно са штокавским католицима (“Србима латинског
обреда”) почели називати Илирима. Та промена је уочљива на та-
бели Вуковог превода Новог завјета из 1847. У њој на првом месту
стоји српско писмо (“Serbic.”), а на другом илирско (“Illyr.”). У тој
табели се не спомиње писмо штокавских католика (“Срба латин-
ског обреда”) нити писмо Хрвата (кекаваца или кајкаваца), јер су
се они тада сматрали Илирима.
Слова у том илирском писму су врло слична писму “Срба ла-
тинског обреда” које је приказано у табели из 1818. То значи да су
Хрвати, сада преименовани у Илире, преузели нека слова “Срба
латинског обреда”. Тако су dy променили у dj, ly у lj, а ny y nj, sz у
s, cz у c итд. Све те словне измене нису од великог значаја: писмо
им је остало латиничко уз мање промене. Значајно је то да су се
Хрвати и штокавски католици (“Срби латинског обреда”) одрек-
ли свог националног имена и преименовали се у Илире.