О “српској латиници”

Као главни аргумент да је и латиница писмо српског народа,
др Милосављевић узима табеле из дела Вука Ст. Караџића у којим
наводи писма неких европских народа, па и српског. Будући да
су те Вукове табеле предмет честе контроверзе, добро је да се
пажљиво размотре.

3. “Српски рјечник” (1818)
У првом издању Вуковог “Српског рјечника” (1818) налази се табе-
ла са писмима “суседних народа и других религија Европе” (стр. 69).
Од посебне важности су прве две колоне. Изнад прве стоји: Serb.
graec. што може бити скраћеница за: Serbii graeci ritus – Срби грч-
ког обреда; Serbii graeci culti – Срби грчког богослужења; Serbii
graecae fidei – Срби грчке вере; Serbii graecае confessiоnis – Срби
грчкe вероисповести; Serbii graecае religiоnis – Срби грчке религије.
Без обзира да ли je реч о обреду (ritus), богослужењу (cultus), вери
(fides), вероисповести (confessio) или религији (religio), у свим слу-
чајевима то значи да је реч о Србима православцима. Изнад друге
колоне стоји: Serb. lat. што може бити скраћеница за: Serbii latini
ritus – Срби латинског обреда; Serbii latini culti – Срби латинског
богослужења; Serbii latinae fidei – Срби латинске вере; Serbii latinae
confessionis – Срби латинскe вероисповести; Serbii latinае religiоnis
– Срби латинске религије. У свим случајевима то значи да је ту реч
о Србима католицима.
За савременог читаоца искушење је да скраћеницу Serb. lat.
протумачи као српска латиница. То није тако, јер би онда у првој
колони стајало Serb. cyrill. – српска ћирилица. Да је ту реч о рели-
гији сведочи и наслов табеле – “Писма Србâ са упоредним писми-
ма суседних народа и других религија Европе” (“Alphabeti Serbo-
rum cum viciniorum popularium et aliis cultioris Europae alphabetis
parallhlismoj”). Разлог зашто је Вук, или, што је вероватније Копи-
тар, поред “народâ” споменуо и “религије” јесте тај што је знао да
су штокавци подељени у три религије (“закона Грчкога”, “закона
Турскога”, “закона Римскога”), а и на два писма.
Према томе, када савремени истраживач др Петар Милосав-
љевић у књизи “Српска писма” (2006) тврди да ова табела доказује
да “Срби имају два писма: ћирилицу и латиницу” (стр. 380), он
заборавља да дода да су та писма подељена по јасном верском
критеријуму: ћирилица је писмо православних штокаваца (“Срба
грчког обреда”), а латиница писмо католичких штокаваца (“Срба
латинског обреда”).
Ова табела је значајна и по томе што се у њој поред Срба спомињу
и Хрвати (“Сroat.”). Она сведочи да су тада (1818) сви они који су се
осећали Хрватима говорили “кекавским” или “кајкавским”, а да су
се сви они који су се осећали Србима говорили штокавски. Проблем
је у томе што се сви штокавци нису осећали Србима. Само право-
славни штокавци (“закона Грчкога”) сматрали су се Србима или
Србљима. То је и сâм Вук истакао у студији “Срби сви и свуда” (1836).