Миленко Бодин
Ка светосавској филозофији
Многи мислиоци су различито одговарали на питање шта је то
филозофија. И у академским круговима, а поготову ван њих и да-
нас постоји двоумљење. Када се још филозофија назове светосав-
ском, отварају се нова питања, на пример: да ли хоћемо тиме да
кажемо да је Свети Сава био филозоф, или да је за њим остало не-
ко филозофско учење? Да ли то можда значи да су Срби имали фи-
лозофију у средњем веку, иако нису имали високих школа налик
онима на Западу. То су само нека од питања…
У сваком случају, назив светосавска филозофија обавезује на
образложење на основу чега се употребљава ова одредница, шта
она обухвата и које критеријуме (мерила) испуњава. Откуд уоп-
ште и чему баш светосавска филозофија?
Да бисмо одговорили на сва ова питања, морамо ипак поћи од
првог: шта је то филозофија? Али, одговорићемо на њега једним
другим, рекло би се помоћним питањем, које нам указује на мо-
гућ одговор на прво питање: Чему још питање филозофије и сим-
птом њеног стања на крају другог миленијума по рођењу Госпо-
да Исуса Христа? То је наслов једног од најчитанијих зборника
филозофских текстова с краја двадесетог века.
Стање филозофије означено као криза дуго је на сцени, међу-
тим овај зборник као да сабира завршни рачун дуготрајне кризе,
а испод црте евидентирани су следећи филозофски покушаји и ис-
ходи, и то само у двадесетом веку.
Један од најутицајнијих савремених филозофа, Карл Ото Апел,
формулисао је историју филозофије као смену три кључне парадигме:
1. античке (дуговажеће) аристотеловске метафизике
2. метафизике субјекта, или модерне рационалности
3. двадесетовековне парадигме, коју он назива трансцен
дентална језичка прагматика
Филозофија је одавно формулисала питање сопственог оправ-
дања, а оно је водило питању о утемељењу филозофског оквира
мишљења. Ако оно није метафизичко у односу стварности и миш-
љења, или мишљења као стварности, онда је преостало да то буде
однос језика и стварности.
И зато Апел и Хабермас, свако на свој начин, развијају фи-
лозофију као теорију рационалног споразумевања (дискурса), ко-
ја се разлива у логику различитих облика расправа. Ништа бољу
судбину филозофија не доживљава ни у англосаксонској фило-
зофији језика. Јер, она од логичког позитивизма иде ка “научном”
позитивизму тј. аналитици језика науке. Филозофија је, дакле,
могућа само као коректив споразумевања у научном дискурсу.
Нарочита филозофија језика је немачка херменеутика Ханс
Георг Гадамера и, на други начин, Карла Левита. Она филозофију
историје преводи на филозофију разумевања посредством стари-
јих теорија тумачења текста. Домети херменеутике се крећу зато
у домету разграничења методологије филозофског мишљења, ко-
је води дискурсу егзегезе језика текста и његовог оквира разумевања.
Постмодерно мишљење филозофије је само по себи не само ди-
јагностичко, већ и инвазивно у односу на болести филозофије. Уте-
мељење је виђено као проблем, који тера филозофију у кризу и
зато у различитим правцима француског постмодернизма као да
и нема више темеља, јер се различити дискурси намећу као само-
довољни. Међутим, постмодерна само стратешки отклања про-
блем утемељења, а у ствари га мултипликује. Она, заправо, својом
појавом сведочи о дубини кризе филозофије.
Мишљење Мартина Хајдегера обележило је филозофију 20. ве-
ка, што сведочи да се сва раније споменута учења на њега афирма-
тивно или негативно ослањају, или некако односе. Хајдегер је мис-
лилац краја западне метафизике тј. једног облика мишљења које
је претпоставило да људска мисао има трансцендентални смисао.
Мишљење је могуће уопште и тек на свом почетку, уколико је при
аутентичном људском бивању, односно оном бићу које је свагда
одређено сопственом баченошћу у свет и тескобу сопственог била,
односно егзистенције избивања. Фундаментална онтологија, међу-
тим, и сама има за циљ да утемељи могућност мишљења на њего-
вом почетку, а у односу на његов крај.
Оно што је кључно, међутим, за ово Хајдегерово мишљење је-
сте наставак његовог темељног дела Бића и Времена, које није као
такво објављено, већ се може препознати у смислу онога што је он
назвао Окрет. Окрет се односи ка језику, као говору Бића, у коме
треба да нестане и претпоставка трансцендентног мишљења оног
што га разликује како од бића тако и од језика.
То ослушкивање и осећање, та сраслост са извориштима зна-
чења и оне везе са оним што јесте, и разликовање од оног што ос-
таје изван куће бића, дакле, оног што није, доводи Хајдегера у по-
ље мистике у православно-хришћанском смислу те речи, чија упо-
треба води порекло из антике. Оно што је он назвао онтолошким
по-ставом у облику препознатљивости оног који изговара, рефе-
рише – изгубљена је за рачун примања у кућу бића, у заједницу са
извориштем онога који заправо јесте, а не нечега што јесте.
Ја сам онај који јесам, изговара Господ Бог једну од ретких ре-
ченица у прилог сопственог одређења у објави старог завета. Не
каже “онај што јесам”, него “онај који јесам”, утврђујући коме за-
право оно Ја, па и субјекат носиоца значења припадају по својству.
Хајдегер је заиста на тај начин дошао до краја западног про-
мишљања (али не и разгранавања тог мишљења у поредак који то
мишљење чини владајућим). Онда је могао да установи беспуће
и безнадежност западног мишљења и услед тога да каже да нада
долази са Истока.
Николај Александров
Митови о великом Лаву
20. новембра 1910. године умро је Лав Толстој. Век без Толстоја…
Звучи прилично празно. Чехов је писао: “…када у књижевности
постоји Толстој, лако је и пријатно бити књижевник; чак спознаја
да ништа ниси урадио, нити радиш, није тако страшна, јер Толстој
ради за све нас”. Без Толстоја, пак, није ни лако ни пријатно, заце-
ло не само у књижевности. Нестаје упориште.
Јасно је колико је савременике потресла Толстојева смрт. Но,
готово потреснији од смрти јесте Толстојев одлазак из Јасне По-
љане. То је било налик абдикацији. Као да је монарх пресавио сво-
ја пуномоћја, сишао с трона и одрекао се власти.
Занимљиво је то што у Толстојеву величину, још за живота
писца, тешко да је ко сумњао. Та величина прихватала се безмало
као датост, као несумњива чињеница. С Толстојем сте се могли не-
слагати, жестоко спорити… У тим расправама осећао се гнев, љут-
ња на неку непобитну истину. Он је одражавао јасну свест о сопс-
твеном праву да говори, уверење да говори као властодржац. То
право је срдило, али је било неспорно. Спор је имао други вид –
треба да говориш, али не тако.
Нема сумње у Толстојев уметнички дар, домет његовог генија.
Но, публика се непрестано губила у противречјима: “Толстој је
велики уметник, али је лош филозоф. Толстој је био генијалан,
али не и мудар”, говорио је Василије Розанов. Толстој је велики пи-
сац, али не осећа, не разуме историју. Толстој је изванредан као
стваралац, али слаб као моралиста, као религиозни мислилац,
као социјални фантаста. И сам Толстој као да је потхрањивао та
противречја. Племић, који проповеда упрошћавање живота, пи-
сац који позива на учење писању од сељачке деце, породични
човек који иступа против породице, хришћанин који устаје про-
тив цркве, или паганин који присваја хришћанство, уметник
који се устремљује на музику, сликарство, литературу (и то не на
какве декаденте, већ на самог Шекспира), на науку; поданик који
се буни против државе.
Свако је од Толстоја узимао шта је хтео, свако је стварао свој
мит. Једни су му приписивали у заслугу реализам и “раскринка-
вање свега и свачега”. Други – његову књижевну генијалност. За
Мерешковског, он је оличење незнабожачког осећања света. “Јасно-
видац плоти” – тако је Толстоја крстио Димитрије Сергејевић, ма-
теријалиста, који није разумевао Бога као личност. Понекоме је,
пак, била важна социјална компонента Толстојеве делатности,
његово стремљење ка народном животу. Управо захваљујући
Толстоју родило се и ојачало народњаштво, које је прославило
моралне принципе сељаштва. Други су видели у њему истинског
хришћанина и бунили се против његовог изопштења из цркве.
Премда, питање је зашто – Толстој је сам изјавио како не признаје
православну догматику, те гради сопствену цркву.
Толстојев геније је све време спутаван некаквим оградама. Све
време му је тражена фалинка. При том се с Толстојем нису толико
сукобљавали колико су га својатали. С њиме је мало ко равнопра-
вно разговарао. Изгледа да се једино Константин Леонтијев спо-
рио с Толстојем с једнаким уметничким даром (друга је ствар што
је Леонтијев Толстоју супротставио Маркјевића – којег данас нико
не памти). Но, Леонтијев се сматрао генијалним, попут Толстоја.
Није у питању само један мит, већ читава митологија Толстоја.
Он је оваплоћење целог низа митова. Толстојево душевно здравље
супростављано је “ненормалности”, психичкој крхкости Досто-
јевског (Михајловски). Тако се стварала представа о томе да рани
Толстој, Толстој у младости – није исто што и позни Толстој. То
јест, испада да Толстој није раван себи. Јер, једна је ствар – Толстој
“Рата и мира”, а друга ствар – Толстој као религиозни проповедник.
Премда, довољно је погледати Дневник и уверити се да је Толстој
веома рано постао свестан свог месијанства. Сумњало се у Толсто-
јеву искреност, без разумевања подстицаја, узрока његових посту-
пака. Чинили су се претенциозни, намерни. Задивљујуће је Тол-
стојево пажљиво и постојано посматрање себе, својих душевних
кретњи у светлу дужности, у светлу онога што треба испунити.
Изазивало је подсмех то спутавање себе правилима и ограни-
чењима, самопринуда, сабијање себе у оквире. Посве је био нео-
бичан Толстојев страх од смрти и његова борба са смрћу. Чудио је
и његов последњи “гест” (говорећи попут Андреја Белог) – његов
одлазак из Јасне Пољане. Као да је учитељ, пре краја часа, изашао
из одељења и оставио ученике. Уза све, сам Толстој већ дуго није
размишљао о проповедању, него о ћутању. Одлазак, ћутање, ута-
пање у мир – то није покушај ослобађања од одговорности, већ
другачија одговорност…
Прошло је сто година. Наш век даје свој прилог разумевању
(или митологији) Толстоја. Павел Басински је поводом јубилеја на-
писао обимну и подробну књигу са упадљивим и више него нео-
бичним насловом – “Бекство из раја”. То је књига-репортажа, поку-
шај да се Толстој приближи данашњици. Књига је пуна детаља и
цитата, што се већ може сматрати њеном несумњивом вредношћу.
Басински као да предлаже да се на Толстоја гледа једноставно као
на човека. Ево њега – старца, са несугласицама у породици, умор-
ног од “људске славе”. Ево га, бежи. Ево како реагују новине. Ево
какве су га потешкоће пратиле на путу. Зар је немогуће разуме-
ти обичне људске мотиве? То је већ својеврстан покушај упрош-
ћавања Толстоја. Горки је у Толстоју видео паганског бога (из којег
је извиривало нешто лукаво, наравно, тако је увек код Горког. И
Лењин је лукав. И Толстој је лукав такође). Басински бога претва-
ра у уморног старца. И то је у суштини мит. Или антимит.
Занимљиво је да се вољом експерата, жирија награде “Велика
књига”, дело Басинског нашло уз роман Виктора Пелевина “Т”, још
једно остварење о Толстојевом одласку. Премда, код Пелевина је
Толстој потпуно другачији. То је пре симбол, амблем Толстоја. То
је Толстој који је сишао са слике Репина. А Оптина пустиња, куда
се Толстој запутио – митска земља мудраца. Пелевин је отворено
фантазмагоричан. Он предлаже читаоцу необичну, али на свој
начин занимљиву игру са условним Толстојем (Т). Но, ко је од њих
више митологизирао – фантастични Пелевин или фактографски
Басински, не бих да судим.
Сто година је прошло. Комплетна академска сабрана дела
Толстоја требало би да садрже сто томова. Посла ће бити за још
сто година.
(С руског превела Мирјана Булатовић)
Ивана Добриловић
Последњи поздрав… не, већ Довиђења, Толстоје!
“Како се таба пут кроз нетакнути снег? Једна особа корача испред,
знојећи се, псујући, бележећи пут неравним црним рупама.”
Овим пасусом Варлам Шаламов започиње своју причу “Кроз снег”
са којом иначе отвара своју колекцију прича “Приче са Колиме”, а
прича је једна изврсна метафора која изједначује писање на праз-
ном папиру са ходањем по белм снегу, а црне рупе, у том случају,
са трагом мастила. Док читам ове редове, ствара ми се једна слика
пред очима – Толстој како таба пут кроз недотакнути, бели снег.
И тако је једног хладног, снежног новембарског дана Лав Никола-
јевић Толстој наставио својим путем када је преминуо 1. новем-
бра 1910 године. Тачно двадесет дана пре његове смрти, Владимир
Чертков, Толстојев најближи пријатељ и приватни секретар при-
ма телеграм од Толстоја. У њему пише “Јуче ми је позлило стоп
видели су ме путници стоп изашао из воза осећао сам се слабо
стоп страх ме јавности стоп осећам се боље сад стоп путујем
даље стоп помози ми стоп Николајев (Толстојев приватни “псе-
удоним”) . Сазнавши да је Толстојева жеља да га види, Чертков је
ноћним возом напустио Тулу и стигао је у Астапово 2. новембра
1910. налазећи јако слабог али свесног Толстоја у кревету. Убрзо
након Чертковог доласка Толстој га је замолио да овај уради све
могуће да не дозволи његовој супрузи, Софији Андрејевној Толстој,
да га посети. Онда је сентиментално почео да прича о једном Чер-
тковом писму у којем Чертков пише о П. П. Николајевом делу “Кон-
цепција Бога као перфектна основа живљења,” тврдећи да писац
“заснива идеју на потпуној и поузданој основи.” Пар дана касније,
Чертков је наишао на неке од Толстојевих написаних речи након
што га је Толстој замолио да његове снимљене речи са рекордера
пренесе у његов споменар. Следеће речи су биле додате “1. новем-
бра 1910 год.: Бог постоји, заиста. Човек Њега манифестује кроз
време, простор и материју. Што већа Богова мнифестација у чо-
веку (живот), што више човек постоји. Спој људских живота је
остварена љубављу. Бог није љубав, али што више љубави, све ви-
ше човек манифесује Бога и све више он заиста постоји.”
Читамо “Последњи дани Толстоја” (1911), Чертковов дирљив извеш-
тај, упијајући сваки детаљ као да ће нам овај приказ пружити
нови и до сада невиђени преглед у Толстојеву брилијантну пси-
ху. Даје нам увид у последње дане једног бога књижевности и
имамо утисак да виримо кроз кључаоницу и гледамо моменте ко-
је нису биле за јавност, а имајући у обзир Толстојеву здравствену
ситуацију, никада о њима не би ни прочитали у неком од Толстојих
радова. И ми се сад ослањамо на Чертков опис, пажљиво читајући
да не би случајно промашили неки детаљ; трудећи се да читамо
између редова са надом да ћемо открити нешто о Толстоју чега ни
његов пријатељ Чертков није био свестан. Као да Толстојеве пос-
ледње речи садрже целовитост свих његових књижевних дела.
28. октобра 1910 године, три дана пре слања телеграма, Толстој
је нестао са Јаснe Пољане, остављајући свој дом, како би кренуо на
пут. Његов нестанак, а сада и његова болест, убрзо су постали
популаран медијски догађај у целој земљи који опонаша данаш-
њу узрујаност око живота јавних личности – као и њихове поје-
диначне смрти. Толстој је био упознат са тим јер му је Чертков, по
инструкцији болесника, читао новине које су писале о његовом
нестанку и болести, као и о његовом неизмерном утицају који је
имао на књижевни и хришћански свет – као и о томе да неки чак
стахујући да ће његова смрт охрабрити велики број Толстојевих
подржавалаца међу младима, сељацима и у кругу инелигенције.
Упркос свим тим узнемирењем у спољашном свету, руски реа-
листа је, лежећи и умирући у кревету, имао само једно у виду, а
то је да стане на своје ноге и да настави свој нови, прави живот.
Сеоски живот, или “једноставан, самоодржљив живот” као што
то Толстој описује, је нешто ка чему наш велики писац тежи а
уједно исказује своје гађење идејом робства државе у писму на-
писаном свом пријатељу Василију Боткином. У њему он пише:
“Истина је да је држава једна завера створена не само да експло-
атира, него, изнад свега, да уништи своје грађане… Према томе,
ја никада нећу бити слуга ни једној држави.” Додуше, Толстој
није имао проблем са међуљудским обслуживањем, исказујући
управо ово у свом научном делу “Шта чинити?” (1886) у којем ка-
же да “дужност сваког човека и сваке жене је обслуживати друге
људе,” другим речима, пружити истинску помоћ.
Толстој је веровао да прави хришћанин проналази трајну сре-
ћу увек жудећи ка унутрашњем усавршенству пратећи велику за-
повест која истиче пре свега љубав и поштовање према свом ком-
шији и према Богу, а не да следи спољашно управљање од стране
цркве или државе. Имајући у виду његово радикално, хришћансо
веровање и његову невероватно јаку жудњу да живи у складу са
истим, да ли му можемо замерити због тога што је оставио своју
породичну имовину и своју супругу са којом је делио брак већ 48
година, како би отишао да живи сам на селу? Зар то није неодго-
ворно и себично од човека да се одрекне своg породичног живота
– један чин која се у потпуности разликује од закона љубави, по-
родице и толеранције ког је Толстој уздизао изнад свега кроз сва
његова књижевна дела. Очигледно је да је велики писац морао да
испоштује своју одговорност. Кажу да људи пред смрт добију не-
вероватну моћ и храброст да кажу или учине оно што су целог
живота желели, а то се десило Толстоју. Иако Толстој и дање
поседује ту своју, нама већ познату, снагу да крене на свој испла-
нирани пут ка духовном спашавању, не смемо заборавити да ис-
пред нас лежи један обичан човек, као сваки други, борећи се са
боловима и незгодама старости. И само пар дана пред његову
смрт у свом дневнику пише: “Ја сада преживљавам муке из пакла:
Позивам све гадости из мог прошлог живота – јер ова сећања не
изумиру и само трују моје биће. Људи генерално жале за тим што
им не остаје сећање након смрти. И сва срећа да не остаје! Која
би то била агонија да у овом животу поседујем сећање из прошлог
живота на све оно што је зло, све оно што је болно за свест… све
лоше које је мојих руку дело. Која срећа да сећање нестаје са завр-
шетком живота и да само преостаје свест.”
Сада можемо рећи да је Толстој ипак успео да крене на свој на-
менски, духовни пут. Ја веруем да му је смрт помогла у томе. Да је
неком вишњом силом могао бити физички присутан за време сво-
је смрти, верујем да се овај велики човек не би бунио, јер би знао
да га смрт води ка месту где његова свест преостаје, овог пута ка
месту где су врата нама затворена, као и његовом великом при-
јатељу и последњем сведоку његове смрти, Владимиру Черткову.
Овде се завршава Чертков извештај, док ће Толстој увек живети
кроз романе будућих уметника, а овог пута ће ти уметници табати
свој нови пут кроз бели, нетакнути снег; њихова дела подсећајући
на Толстојеве прве романе Младост (1852), Дечаштво (1854) и
Детињство (1856)… и тако допуштајући највећем руском реали-
сти да се роди још много пута.
Наталија Сапожњикова Лакићевић
Јубилеји руског племства
Тачно пре 20 година, у Русиjи се поjавила jедна нова друштвена
организациjа. У периоду распада СССР-а странке и партиjе свих
боjа, дресова и надева, ницале су као печурке па нестаjале, али ово
Друштво не само што jе опстало него се развило у угледну орга-
низациjу коjа броjи неколико хиљада чланова.
Рођење нове организациjе само по себи не би ни привукло пажњу
да ниjе имало необичан назив: Удружење потомака руског племс-
тва. Дакле, чланови овог Друштва припадали су руском племс-
тву и морали су то и да документују. Ако се сетимо да су после кр-
вавог преврата 1917. Године, комунисти темељили своjу власт на рад-
ничкоj класи и сиромашном (нерадном) сељаштву, док су племс-
тво, свештенство и богато сељаштво наменски уништавани, очи-
гледно је да ови људи нису били ништа друго до кандидати за стрељање.
Друштво руских племића jасно је дефинисало своjе циљеве на Пр-
вом Сверуском Сабору (Конгресу) 1992. године усваjањем Држав-
не и друштвено-политичке концепциjе.
У своjoj активности Друштво потомака руских племића следи
културне и просветитељске циљеве и усмерено je на успостављење
и наставак историjског континуитета државе и генерациja, на ства-
рање друштвене свести на темељима традиционалних руских ду-
ховних и моралних вредности, вере предака и историjских тради-
циja руске државе, на враћање славе Отаџбине, праве културе, при-
нципа грађанског достоjанства и части, традициjе верног служења
Отаџбини, поштовања руске историje, високог морала и духовности.
Историjа руског племства jесте историja саме Русиjе. У руском
језику речи “племић” и “племство” су “дворjaнин” и “дворjaнство” и
имаjу ко корен “двор”. “Дворjaнин” значи “слуга на двору”, а оваj
поjам се jавља у летописима XII века. Кнежева дружина jе била гру-
па кнежевих службеника и делила се на стариjу и млађу. Стариjу
дружину су чинили тако звани боjари, коjи су били стариjи по го-
динама мудри кнежеви саветници. Док у млађоj су били млади
људи коjи су чинили кнежеву воjску, односно кнежев “двор”. Важ-
но jе забележити да jе управо племство било први сталеж руског
друштва коjи jе од друге половине XVI века био законом везан
за место свога рада, за свог кнеза и службу њему и своjоj земљи.
(Сељаштво jе 100 година касниjе добило слично ограничење, од-
носно везаност за земљу – крепостное право.) Дакле, почетно и до-
бровољно право служити свом господару се претворило у личну
обавезу племића-дворjанина, коjи jе био дужан обезбедити уну-
трашњи ред у своjoj држави као и њене границе. Од тада у пле-
мићки речник заувек улазе поjмови “обавеза”, “дуг”, “одговорност”.
Служба jедног племића ниjе била нимало лака и за велику
већину почињала је са петнаест година, а траjaла је све до смрти.
За верну службу додељивали су земљане поседе. Међутим, то
ниjе било правило. Истина је била да је држава распоређивала не
толико права и привилегиjе, колико обавезе.
На почетку царовања Петра Великог (1682–1725) у Русиjи jе било
16.200 племића, док је становништво земље броjало 13 милиона. То
значи да је племство чинило 0,125 одсто од укупног живља. Закон
из 1701. године прокламовао је да “сви племићи коjи имаjу земљу,
треба да служе, и даром нико земљу не сме да поседуjе”. Jедан ис-
торичар тог времена записао је да би племић од малих ногу опа-
сао сабљу и остављао jе тек кад би његова остарела рука изгубила
снагу да jе држи у бици. Познато jе да jе цар Петар I спроводио ве-
лике реформе, али оне нису донеле никакве повластице племићи-
ма. Њихова служба била је обавезна и тешка као и пре тога. За
време Петра I племићи су почели да служе цару и у цивилу. Поред
тога, племство jе добило нову обавезу – да учи и да студира. Уко-
лико племић ниjе учио, односно студирао, била би му забрењена
женидба. Уколико ниjе служио, била би му одузимана земља.
Прве праве привилегиjе племство jе добило знатно касниjе: искљу-
чиво право да управља сељаштвом везаном за земљени посед (1746.
године), Указ о слободи племића у избору служити или не (1762)
као и поменута Повеља императорке Екатерине II (1785), коjом
племићи су били ослобођени личног пореза. Чувени руски исто-
ричар В. О. Кључевски je рекао да “сећаjући се, шта je племство
учинило за државу, спремни смо да заборавимо на привилегиеjе
коje je оно уживало”. Царица je c правом сматрала да ће племићи
увек служити и бити “за веру, цара и отаџбину”. Племство je ак-
тивно учествовало у привреди свог краja, бринуло се о напретку у
свим гранама друштвеног живота. Често, њихова имања била су
образац агрономиjе, кућа – мали Лувр, друштво – мелем за душу.
Реформе императора Александра II и Александра III, у другоj по-
ловини XIX века промениле су положаj племића. Руска елита jе
прихватила реформе и сама их je спроводила, иако су оне ограни-
чавале њихове привилегиjе. Посебно издваjамо укидање зависнос-
ти сељаштва (крепостной зависимости) 1861. год. (Не заборављаj-
мо да je управо аристократиja измислила и поклонила миру демо-
кратске принципе, па се сама измакла у сенку) У XIX веку плава
крв ниjе значила привилегиjе, припадност овом сталежу било је
само питање престижа. Jедноставно, то jе била част и броj пле-
мића jе у Русиjи нагло растао. Краjем XIX века племство jе чинило
0,95 посто становништва земље.
Занимљиво jе питање титула у историjи руског племства. У староj
Русиjи сви кнежеви били су потомци првих господара руске зем-
ље из владаjућих династиjа – Рjуриковићи и Гедиминовићи (њих
можемо упоредити ca српским Немањићима), као и представни-
ци аристокрациjе других народа. Они су били такозвани природ-
ни кнежеви. Први пут кнежеву титулу доделио је Петар Велики,
тек 1707. године, свом приjатељу из детињства Александру Мењ-
шикову, незнаног порекла. Први руски император увео jе и стране
титуле грофа и барона.
Међутим, старина рода ценила се много више него титула. По-
стоjи дивна прича о томе како jе император Александар I имао на-
меру да додели титулу грофа чувенoм генералу Jeрмолову, учес-
нику рата у Русиjи против Наполеонових трупа 1812. године. Jу-
нак је титулу одбио: “Господару, оставите титуле Швабама, они
то воле. Док презиме Jeрмолов лепо звучи само по себи, зар не?”
Чувеноj староj фамилиjи припадао је пуковник Николаj Раjевски,
коjи jе погинуо близу Алексинца, као добровољац у српско-тур-
ском рату 1876. године. Ни он ниjе био гроф, као што се погрешно
мисли у Србиjи. Узгред, пуковник Раjевски био je само jедан од
многих руских официра (наравно племића), коjи су се пензиони-
сали или узимали догорочно отсутство из руске воjске да би оти-
шли у Србиjу и ратовали као добровољци у четама руског генера-
ла Михаила Черњаева.
Племство ниjе било затворена каста, него сталеж отворен за пред-
ставике других социjалних група. Поjединац je могао да стекне
племићко достоjанство кад би служио и достигао одређено звање,
односно чин, или добио орден. Постати племић ниjе било лако,
правила су била строга и прецизна, али jе очигледно да je оваj лич-
ни, субjективни, циљ обjективно био користан за државу, jер jе под-
стицао квалитетан рад.
Русиjа je била па и остала велика земља коjу насељава много народа.
Занимљиво je да у царскoj Русиjи само 55 одсто племића сматрало
руски jезик за матерњи. Преостали део су чинили пољаци, гру-
зиjци, татари, грци и други. Конфликата на националноj или ре-
лигиозноj основи ниjе било, посебно у воjсци, где су племићи чи-
нили половину официра. Било je и Срба, наjчувениjи међу њима
били су Сава Владиславић Рагузински, Воjновићи, Ивелићи, Ми-
лорадовићи, Прерадовићи. У рускоj цркви Св. Троице у Београду
лежи “последњи витез руске империje” барон Петар Врангељ
(1878–1928), пореклом из Скандинавиje.
Новоосновано Удружење потомака руских племића успело је да
добиjе своj прави историjски назив – Друштво руских племића
(Российское Дворянское Собрание). Прва племићка друштва
(дворянские собрания), настала су на основу чувене Повеље цари-
це Екатерине II из 1785. године коjа jе регулисала права, слободе и
привилегиjе племства у рускоj империjи (Грамота на права, воль
ности и преимущества благородного российского дворянства)
И ово jе други убилеj руског племства у овоj години – 225. годиш
њица поменуте Повеље. Друштва су организована у градовима
административним центрима. Први московски воjвода, односно
председник, (на руском jeзику “предводитель”, на француском
“маршал”) био је гроф Петар Шереметjeв (1713–1788).
Времена се мењаjу. Данашње племство настоjи да буде корисно
своjоj држави. На то их обавезуjе порекло… Племић не треба да
личи на кромпир, коjи све што ваља чува у земљи, него треба да
савесно ради на свом месту, као и да настоjи да пренесе племени
те традициjе, културу и васпитање на своjу децу. Постоји легенда
о томе да je предак и пуни имењак пуковника Николаja Раjeвског
чувени jунак рата са Наполеоном, повео у битку двоицу своjих
малих синова. Оваj тренутак се види на познатоj слици коjа jе по
стала основа симбола и уjедно мото Руског племићког друштва
(www.nobility.ru).
Вјекослав Вукадин
Има тренутака…
Има тренутака када човек хоће
а не може да говори…
Држим у рукама часопис
“Људи говоре” који ми је послао
Предраг Драгић Кијук…
Руке подрхтавају
Глас се скаменио
Ћутање поцрнело
Какво је време трен
У коме се изусти
Хвала
И вечно чека одговор
Рећи Предраг…
И помислити на увек истог човека…
Да ли се судбина може разумети
И другачије…?
Слободан у леденом дану
У коме знам ко је та звезда
И тај бескрај
Петар В. Арбутина
Над светлим гробом Кијуковим
Драги Пеђа,
Данас се у име Удружења књижевника од тебе не опрашта ни нај-
бољи, ни најстарији, ни најугледнији. Ја сам само скромни сведок
величине и значаја твојих земаљских дана и живота, који се није
препунио собом и живљењем већ смислом и мисијом; да собом
треба потврдити своје дело и да истину бивања и трајања треба ос-
вајати и сведочити свакога дана, како си ти то радио. Твоје дело је
одавно надрасло просечан људски живот, велику и значајну био-
графску белешку у неком овдашњем или светском лексикону; твој
живот је одавно постао симбол непристајања на лаж и сталне теж-
ње за Истином у Богу и божјем Промислу. Није лако ходати тим пу-
тем, није лако бити земаљски сведок и небески јемственик исти-
не када те “све ране свога рода боле”, када ти поделе пролазе кроз
срце, као што су теби пролазиле, када мириш браћу и онда када
сви мисле да су омразе и поделе превладале. Драги мој пријатељу
опрости ми сада што сам био малодушан онда када си само ти ве-
ровао, могао сам само да наслутим колики је твој бол због подеље-
не браће, али знам колико су велике твоје молитве биле којима си
призивао слогу и саборност, ум и разум, љубав и праштање. Сво-
јим примером, племенитошћу и благошћу мирио си непомирљиво,
блажио омразе и указивао браћи на Христа и брата у Христу. Да,
само тиме се стиче плата на небу и несаница и немир на земљи.
И једно и друго си носио достојанствено, радовао се свакој новој
књизи, поздрављао нова имена у књижевности и храбрио оне ста-
рије и посустале. Веровао си и вером себе утврђивао у постојању, од-
носу према ближњима, колегама и послу у Удружењу књижевника,
Српској књижевној задрузи, многим удружењима у Србији и дија-
спори, свуда где су те звали и где си својим умом и разумом, зна-
њем и послањем припадао и несебично помагао не штедећи себе.
У временима несклоним људима као што си ти био, у време-
нима када је требало бити човек међу људима над тобом и нама,
твојим сарадницима и пријатељима, стално је лебдела мисао Иве
Андрића из писма Младобосанцима: “Говориће вам: “Изгорећете
брзо, о узалудно! Иза вас ће остати само пепео!” Одговорите им;
“Нека, бар ће се знати да смо били ватра, а иза вас ће остати слинав
траг као из пужа.”” И нека буде тако, нека се данас и заувек зна ко је
ко, све док има очију да виде и ушију да чују.
Рано си кренуо путем којим ћемо сви једнога дана кренути – пу-
тем ка Небеској Србији која ће с тобом бити боља исто толико ко-
лико ће ова у којој ми трошимо земаљске дане бити лошија. Нека
ти је вечна слава, драги мој пријатељу, и нека ти Бог душу прости.
Молитва, суза и слово за
Предрага Р. Драгића Кијука
Редакција и Клуб часописа “Људи говоре”, који излази у Торонту,
Заједно са Српско-канадским удружењем писаца “Десанка Мак-
симовић” из Торонта, одржали су парастос члану Редакције часо-
писа “Људи говоре” и дугогодишњем пријатељу и сараднику Удру-
жења писаца “Десанка Максимовић”, истог дана када је овај зна-
чајни српски мислилац, књижевник и филозоф сахрањен у Београду.
Помен су служили преосвећени владика канадски Георгије,
уз саслужење свештеника Василија Томића, Милоша Путића и
Милутина Вељка.
После службе за душу упокојеног, о упокојеном Кијуку гово-
рили су владика Георгије, Катарина Костић, Миро Микетић и
Радомир Батуран.
Владика канадски Георгије
Предраг Р. Драгић Кијук
Књижевник, аутор бројних студија и есеја, приређивач и аутор
преко двадесет књига.
Сачинио је обимну и детаљну антологију “Средњевековна и
ренесансна српска поезија од 1200. до 1700. године”.
Инспирисан овом књигом, најпознатији савремени британски
композитор класичне музике, Xон Тавнер, компоновао је дело
“Посланица љубави”.
Најзначајније Кијуково дело је као приређивача и главног уред-
ника обимне грађе у двотомном издању под насловом “Catena
Mundi” или “Васељенске вериге”, која представља истинску ду-
ховну енциклопедију прецивилизацијског, првоцивилизацијског,
преисторијског и посебно христијанског српства. Да је само то
урадио, било би неизрецив допринос српској култури.
Интернационални биографски центар Ст. Томас Плејс из Енг-
леске прогласио га је једним од 100 најзначајнијих слободних мис-
лилаца у свету.
Дуго година обављао је дужност главног и одговорног уред-
ника “Књижевних новина”. Остаће забележено да све време док је
он био главни уредник, сваки број “Књижевних новина” имао је
на насловној страни тему Косово. Са његовим одласком ова тема
је скинута са листе приоритета “Књижевних новина”.
Својим прилозима часопису “Људи говоре”, дао је и виши ду-
ховни ниво и озбиљност целокупном листу, а свакако да је његов
лекторски и уређивачки рад огромно допринео да дело млађег
Мире Микетића “Кроз пакао и натраг” добије на свом формалном
исказу и ауторској зрелости.
Као особа Предраг Драгић, наш Кијук, био је јако топао човек,
благе и толерантне природе, скромне појаве и нарочито је доми-
нирао као човек који је умео да потре сваку своју гордост и поред
огромног знања које је поседовао и дубоке мисаоности коју је умео
да досегне својом проницљивошћу. Кијуковом смрти, Српски ин-
телект и Српство укупно, изгубило је изузетан мисаони драгуљ,
али је Небеска Србија, оно место где наши Свети чекају на сваког
од нас, да донесемо своје одговоре на њихова питања. Небеска
Србија је богатија за једну звезду ка којој младост српства треба и
има чему да стреми.
Вјечнаја памјат.
Катарина Костић
Сећање на Пеђу Кијука
Сећање – које не може то да буде, не сме то да буде. Док изговарам
ту реч као разлог нашег вечерашњег окупљања: да сећањем на дра-
гу особу која је управо напустила овај свет одамо последњу пош-
ту, умиримо себе да је нећемо заборавити, што је све тачно, што и
овога пута као и увек чинимо, не полази ми за руком да Предра-га
Драгића Кијука преселим у моје сећање на њега. Видим га и слу-
шам га изблиза, или издалека, или читам његове текстове, оче-
кујући нове. То је нешто што постоји и траје годинама, деценијама,
као духовна, умна, емотивна, космичка, али увек и отаџбинска
енергија која оживотворује, осмишљава бит српског народа. Нај-
лакше је набрајати његове књиге од којих су неке бесмртна дела, да
споменем само зборник у два волуминозна тома “Catena Mundi”
(1992), према оценама многих, “духовну енциклопедију српског на-
рода”. Па да на то надовежем моја сећања на Пеђу из тог периода,
када сам у Матици исељеника Србије, која је била издавач те дра-
гоцене књиге, имала прилику да слушам Пеђине оригиналне фи-
лозофске поставке; па да се присећам како ми је Милан Дачовић,
за кога је Пеђа говорио да у својој племенитости запоставља свој
таленат, да би га што више открио код других, објашњавао теоло-
шки метод који је Пеђа увео у савремену српску филозофију. Ла-
ко је набрајати такве детаље као сећање на “најобразованијег
Србина”, како смо још онда говорили за Пеђу.
Као сећање могу да споменем и интензивну сарадњу, у трајању
од два месеца, у току две године узастопце (2004-2005), када сам са
Предрагом Драгићем Кијуком, у његовој породичној кући, састав-
љала Монографију СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА. Колико су ми са-
мо значили наши вишечасовни разговори. Ништа необично. То го-
воре сви његови сарадници јер Пеђа Кијук је Богом дани беседник.
Сва таква сећања на личном плану могу се некако поднети.
Могу некако да издржим и веома моћно, пристрасно осећање нак-
лоности према Пеђи као књижевном критичару јер је о мојој фак-
тографској поезији, како сам је сама назвала, дао доста исцрпну
анализу и сврстао је у значајна песничка остварења на српском
језику.
И да сам се мање дружила са Пеђом Кијуком него што јесам,
сматрала бих да је сарадња и пријатељство са таквим умним го-
ростасом довољан разлог да кажем себи да је његов утицај на мене
као писца, и уопште, од огромног значаја.
И све то бих данас могла поднети као сећање на тог свестра-
ног ствараоца и племенитог човека, да у мени не покуља превише
снажан утисак чим замислим Пеђу као говорника у јавности. И
то није само зато што је изузетно обдарен говорник. То је везано
за оно о чему говори и како то преноси на друге. И какав повод,
разлог и смисао има свако његово јавно излагање. Јуче сам одслу-
шала траку са промоције листа “Збиља” у Вршцу, новембра 2006.
године. У паноу смо били уредник “Збиље”, Момир Лазић, Пред-
раг Драгић Кијук, глумица Јасмина ………… и ја. Пеђа се обраћао
аудиторијуму као да је део њега. Започео је своје излагање са кон-
статацијом да се нама и у даљој прошлости дешавало да забора-
вимо да се бавимо сами собом. Насупрот томе други се увек баве
нама и то на нашу штету. Сажетим, а свеобухватним поступком,
подсетио је на протеривање Срба из Хрватске, не само у “Олуји”,
већ и пре и после тога, затим је врло уверљиво размонтирао хо-
ливудску монтажу Сребренице. У аргументовању наших греша-
ка и пропуста зауставио се тачно на време, реченицом “Срби нису
ништа бољи, нити гори од других и зато сам ја међу вама, да заједно
анализирамо пропусте, да вам укажемо на текстове у “Збиљи” из
којих се сазнаје истина, захваљујући савести аутора који пишу
за тај лист. Потенцирао је, као и Лазић, да треба да имамо много
таквих листова и часописа у којима се тумаче догађаји на прави
начин. Указивао је на значај организовања скупова на којима се
људи обавештавају о новим опасностима које се нагињу над Срби-
јом; упозоравао да треба стално примењивати нову и што адек-
ватнију стратегију да се избегне, или бар ублажи даље круњење и
истањивање српског националног бића. Користећи своје темељно
знање из историје, увек је у правом моменту наводио личности из
српске историје који су подизали прст опомене. Овога пута освр-
нуо се на текст у “Збиљи” о Владану Ђурђевићу који је још 1909.
године, у својој књизи објављеној у Лајпцигу, у Немачкој, упозорио
свој народ и европску хуманитарну јавност, да су Срби већ тада
били осуђени на политичку смрт: “Зар није читав наступајући, 20.
век, био испуњен покушајима да се изврши нихилизација Срба и
да се дефинитивно избришу из историје.”
Указујући на такве текстове, Кијук истовремено потенцира
њихов значај у враћању народног достојанства, јер “српски народ
то заслужује”. И онда са посебном интонацијом преноси своје
сазнање, тако да га присутни доживљавају као завештање: НЕМО-
ГУЋЕ ЈЕ УНИШТИТИ ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ПРЕДСТАВЉА ФЕ-
НОМЕН У ИСТОРИЈИ ДРЕВНИХ НАРОДА, НЕМОГУЋЕ ЈЕ
ПОНИШТИТИ СРПСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ФЕНОМЕН И ПО
СВОЈОЈ ДИЈАСПОРИ. ТЕЛО СРПСКОГ НАРОДА ЈЕ НА ЈУЖНО-
СЛОВЕНСКОМ БАЛКАНУ, АЛИ ЊЕГОВА ДУША, ЊЕГОВО
СРЦЕ КУЦА У ЊЕГОВОЈ МЕТАФИЗИЧКОЈ ДИЈАСПОРИ У БЛИ-
ЗИНИ МАТИЦЕ. ТО СРЦЕ ЈЕ ХИЛАНДАР И ОНО ДОИСТА
КУЦА ВИШЕ ОД ОСАМ ВЕКОВА. ТО ЈЕ РАЗЛОГ КОЈИ ДАЈЕ
УВЕРЕЊЕ ДА СЕ СРБИ КАО НАРОД НЕ МОГУ ИЗБРИСАТИ
ИЗ ИСТОРИЈЕ. АЛИ ЈЕ НЕОПХОДНО ДА СВИ МИ, А НЕ ПО-
ЛИТИЧАРИ – ЈЕР ПОЛИТИЧАРЕ ТРЕБА УВАЖАВАТИ КАДА
ТО ЗАСЛУЖУЈУ, АЛИ ИХ НЕ ТРЕБА ОБОЖАВАТИ – ДА МИ,
НАРОД, ТРЕБА ДА СЕ ВРАТИМО СЕБИ И ДА ПРЕСТАНЕМО
ДА БУДЕМО ГЕРМАНОФИЛИ, ФРАНКОФИЛИ, АНГЛОФИЛИ,
ГРКОФИЛИ, РУСОФИЛИ – ДА ТРЕБА, НАЈЗАД, ДА ПОСТАНЕ-
МО, СРБОФИЛИ.
Много је било таквих наступа у јавности Предрага Драгића
Кијука, много их је било до последњег дана његовог живота. До
јуче су га фасцинирано слушали млади Срби окупљени око ДВЕРИ
СРПСКИХ. На њих мислим све ове дане и на новодолазеће младе
људе који верују у себе, а самим тим и у своју отаџбину, који имају
потребу и хоће да верују да таквих националних барда као што је
Предраг Драгић Кијук, који знањем и мудрошћу посипају утаба-
не, као и нове стазе, Србија има довољно да се очува национално
достојанство и пренесе на будућа поколења.
На таквог Пеђу Кијука мислим кад не могу да га сместим у
своја сећања. Јер нам је потребна његова жива реч чији ехо одје-
кује у етеру. Неугасива, неуморна, стимулативна, охрабрујућа реч;
притом промишљена, знањем натопљена, веродостојна реч и на-
равно, превасходно српска, за Србе и због Срба.
СА ТАКВИМ ПРЕДРАГОМ ДРАГИЋЕМ КИЈУКОМ НЕ МОГУ
СЕ ОПРОСТИТИ, НЕ МОГУ ГА СМЕСТИТИ У СЕЋАЊЕ, И
ДОК ТО ПОКУШАВАМ, ЊЕГОВЕ РЕЧИ ОДЈЕКУЈУ У НАРОДУ.
Миро Микетић
Предраг Р. Драгић Кијук
Истакнути српски књижевник и филозоф, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, потпредсједник Одбора за одбрану слободе и права Удружења
књижевника Србије, дубоко мисаони човјек, бесједник искрене,
узвишене, правдом и слободом надахнуте српске ријечи, одсе-
лио се у вјечну Небеску Србију, а нас је оставио скамењене необјаш-
њивим болом за братом у Христу који је потребан читавом народу.
Његова дјела су преведена на 10 свјетских језика. У свом народу
је творио и зборио као прави, узвишени интелектуалац, изузетне
опсервације и унутрашње снаге да стопи мисао и ријеч у чудесну
бесједу као брану злу да нас све не потопи. С правом га је Ин-
тернационални биографски центар “Св. Томас Плејс” у Енглеској
2010. године прогласио за једног од 100 најбољих слободних мис-
лилаца у свијету.
У Торонту сам понудио мом пријатељу др. Радомиру Батурану
да буде рецезент и уредник моје трилогије “Кроз пакао и натраг”.
Радомир је предложио да је боље да ме он упозна и препоручи
Предрагу Драгићу Кијуку, који ће то боље од њега урадити. Раде
је све средио и тако сам ја у мају 2009. године дошао у контакт и
упознао Предрага, на чему сам му доживотно захвалан.
Док смо радили на редактури рукописа и припреми за штам-
пу, спонтано се изградило изузетно међусобно повјерење, разуми-
јевање и пријатељство. Пошто се и рукопис моје трилогије “Кроз
пакао и натраг” бавио судбином нашег народа, конкретно стра-
дањем 30 Срба из Црне Горе у повлачењу кроз Метохију, Санџак,
Босну, Хрватску и Словенију пред комунистичком војском Јоси-
па Броза и хрватских фашиста Анте Павелића, издајом савезника
и стријељањем ових мученика у Словенији и враћањем назад же-
на и дјеце, то су се и наши разговори водили о страдању Срба у
“логорском 20. веку”, како је Пеђа говорио. Нијесам прије њега ни-
када прије срео тако узвишеног, разумног човјека, који је снажније
осјећао бол наше горке судбине, почевши од 1941. год. па на овамо.
Причао ми је о људима, о догађајима, о његовом тешком животу,
јер сви режими који су наступили са комунизмом, па сви остали
иза њега, нијесу му дозволили не само да слободно мисли и осјећа,
него ни елементарну слободу да ради. Није могао слободно ни да
пише оно што је спознавао и целим бићем доживљавао. Увијек су
биле пратње, прислушкивања и покушаји да се прихвати њему
недостојних сарадничких послова партијских и државних серви-
са. Предаг је прошао кроз пакао можда и тежи од онога о коме
говори моја трилогија.
Његова је велика врлина, која ме плијенила, да се никада није
истицао, никада се није гордио својим знањем, никада себе узди-
зао, а још мање другима судио или их понижавао. Имао је велико
разумијевање за људе. “Миро, желим да сваки грађанин моје зем-
ље буде слободан и сигуран, да сваки наш писац, филозоф, умјет-
ник буду бољи од мене, да будемо у духовном јединству и у добру
и у злу и да се сви зналачки, са планом, одупиремо злу. Тек тако
уједињени могли бисмо да носимо терет свог народа. И можда
бисмо успјели довести ову унакажену земљу у неке свјетлије дане,
што Србија заслужује”, говорио је сабрано и тихо. Познавао је све
српске интелектуалце, књижевнике, филозофе, теологе, истори-
чаре, уметнике, политичаре… Имао је своје мишљење о њима, али
га никада није користио у сврху личних напада и обрачуна са
њима. Носио је у себи терет Српске Крајине, Републике Српске,
носио је терет трагедије Срба са Косова и Метохије, осакаћења
Србије, као и терет уништења Ловћена и понижење Великог Њего-
ша кога су комунисти са усташама уковали у бетонску тврђаву.
Објелодањивао је истину о тим свим догађајима, а није пропустио
прилику да помогне српским јунацима у Хагу. Његова писања о
Среберници су интелектуално поштена, саосјећајна са жртвама
свих народа који су тамо страдали у грађанском рату, али и брана
да се неофашисти светски сакрију фалсификовањима и пропа-
гандистичким политичким лажима. Кијук се увијек ангажовао у
трагању за истином и њеном одбраном.
Када је прочитао први дио мојих рукописа, једне вечери у мом
стану, устаде, гледа ме у очи, не трепће. Стави руку на моје раме
и рече: “Мој драги Миро, нећу рећи колико сам уређивао књига,
али ћу рећи да се никада нисам тако лако опредијелио да се при-
хватим овог посла. Кад сам завршио послиједњу страницу првог
дијела ове трилогије, донијео сам одлуку да уредим ову књигу,
јер она мора изаћи и објелоданити истину ове људске катастрофе.
Ово је књига која заслужује своје рађање. Ово је доказни мате-
ријал о којем свет не зна, материјал који ће помоћи историчарима
да схвате и детаљније проуче душу страдалника и истину тога до-
ба. Национални покрет монархиста у Србији и Црној Гори кому-
нисти и њихова диктаторска власт затрпали су тонама лажи чи-
таве породице, читав покрет, читав народ, а оне који су страдали
стрпали су у провалију заборава. Ја ћу Миро, прочитати други део
твоје књиге, а ти завршавај трећи. Тако, ако Бог да, 2010. године
изнећемо свом народу праву истину о том добу.” И тако су почели
наши заједнички дани пријатељства које нећу заборавити док живим.
Колико су интелектуалци ценили Кијука и колико га је народ
волио, навешћу само неколико примјера.
Сјећам се припреме за промоцију трилогије у Нишу и разгово-
ра са др Миланом Петровићем, професором правног факултета у
Нишу. Телефон зазвони у Предраговом стану. Предраг се јавља:
– О, Ви сте, професоре.
– Јесам, Предраже. Прочитао сам трилогију “Кроз пакао и
натраг” Мира Микетића. Без сумње, књига је од великог значаја,
вредна истина о којој се није знало. Спреман сам да организујем
промоцију у Нишу, али има само један услов.
– Који, сад услови?
– Ви да говорите о књизи јер наши студенти Вас очекују већ ду-
го времена. Морате Ви да говорите о овој теми која и те како инте-
ресује студенте права и филозофије, само ако је саопшти човјек
као ви. Ако пристајете на тај услов, само реците када долазите, а ми
ћемо да пошаљемо кола за Вас и господина Микетића.
Тако је и било. Сала на Правном факултету била је препуна. Би-
ло је преко 200 студената Правног и Филозофског факултета и
велики број грађана Ниша.
Сличан случај се десио и са промоцијом у Чачку, као и у Београду.
Саме те промоције су мени још више потврдиле сопствено са-
знање колико је то велики српски интелектуалац кога цене све
генерације народа. За мене ће личност Предрага Драгића Кијука
остати стожер српске интелектуалности, људскости, енциклопе-
дија знања, са највећим вриједностима хришћанског интелектуал-
ца и грађнанина префињених манира пријатности и разумијевања.
Био је неуморни стваралац на српској њиви културе, и нустраши-
ви борац за права и слободе човјека.
Нека је срећан и благословен пут његове душе у рајско насеље
Небеске Србије, а његовим земаљским остацима нека је лака та
груда Божје и Српске земље под којом ће почивати!.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШ ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!