Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома (1941–1945)

вљајући за собом сву своју имовину. Истовремено је предсе-дник
Хрватске јавно изјавио да је захвалан Богу што његова жена није
ни Српкиња ни Јеврејка. Садашња хрватска држава не жели
да се у куће својих предака у Хрватској врати милион избеглих
Срба. То је резултат намерног скривања истине о геноциду који
су Хрвати починили у Јасеновачким логорима. Многе књиге су
написане о страдањима у јасеновачким логорима, али су скоро
све повучене из библиотека и уништене. Патње и страдања жрта-
ва нико није у стању да опише. Једино се може замислити физи-
чко и ментално мучење жртава пре и за време убијања. Римока-
толичке хрватске и муслиманске убице и џелати, гледали су да
нанесу што више патњи жртвама, јер су уживали у њиховим
мукама. Користили су разне методе за убијање. Судско-меди-
цинско истраживање у Доњој Градини и Јасеновцу пронашло је
преко 40 начина на које су жртве убијане. Дозволите ми да поме-
нем самонеке од тих метода убијања:
1. Убијање изгладњавањем жртава. Људима је била ускраћена
храна и вода за пиће. Несносне патње ових жртава описали
су многи преживели логораши који су били сведоци масов-
ног умирања више десетина хиљада заточеника, од којих је
било много мале деце. Неки од њих су успевали да се одрже у
животу данима и недељама, али су, на крају, ипак умрли.
2. Смрт услед инфекције или инфестације. Преживели логора-
ши су описали како су жртве умирале услед разних инфекција
или инфестација после гладовања, као и услед недостатка било
каквих хигијенских услова и лекова.
3. Посебна, веома свирепа метода убијања било је закуцавање
жртава помоћу столарских клинова за дрвеће. Тако су остав-
љани да лагано умиру, понекад и више дана. У току наших
истраживања нашли смо стабла у којима су још увек стајали
закуцани клинови.
4. Убадање зашиљеним, оштрим предметом, обично ножем.
Велики број преживелих логораша описао је како су убице за-
бадале нож у тело жртве, обично у грудни кош, или су, пак,
како би их што више мучили убадали у било који део трупа
или удова. Нож су користили и да ваде очне јабучице жртава.
Било је и много жена којима су убадали ножем трбух, или би
им распорили материцу, вадили дете, а затим и њега набада-
ли на нож. У извесном броју случајева засецали би им дојке и
набијали им руке у направљене ране.
5. Постојала је и огромна пећ – тзв. Пацилијева пећ, у Јасеновцу.
У усијано гротло пећи бацали су живе жртве. Приликом наших
истраживања, успели смо да нађемо само остатке спаљених
костију. Никада нико неће моћи да сазна број жртава које су
тако изгубиле живот.
6. Убијање мучењем и тешким радом. Преживели заточени-
ци описали су како су жртве теране да тешко раде, без икакве
хране или воде. Тако исцрпљене људе закопавали су живе на
месту на коме су радили.
7. Преживели су говорили како су видели хиљаде жртава које
су живе бацали у воде Саве, где би се удавили. Поједине жртве
би пре бацања у реку, распорили. Није било могуће открити
трагове убијања на појединим скелетним остацима, па смо мо-
рали да се ослонимо на сведочења преживелих логораша, или
на фотогтрафије које су направиле убице, као и на њихове
изјаве суду, после рата.
8. Хрватска је била једина земља у свету која је имала концен-
трациони логор за истребљење мале деце. Децу су такође под-
вргавали мучењу на различите начине. Најсвирепије су биле
римокатоличке часне сестре, које су радиле у концентраци-
оном логору за децу. Уколико би се неко дете умокрило или
укакило у току ноћи, или уколико би плакало, часне сестре би
га убијале. Дограбиле би га за ноге, замахнуле и разбијале им
лобању ударцем о зид.
9. Вешање. Релативно мали број заточеника убијан је вешањем.
Нађен је известан број фотографија које су снимиле убице, на
којима је приказано вешање жртава.
10. Убијање ватреним оружјем. Хрватски кољачи и убице ште-
дели су муницију, те су ретко пуцали на жртве. Приликом
наших истраживања успели смо да откријемо известан број
масовних гробница у којима су сахрањене жртве убијене из
ватреног оружја.
11. Клање жртава. Ову методу хрватске убице су најчешће ко-
ристиле. За клање су употребљавали обичне ножеве, или на-
рочито направљене ножеве зване “србосек”, који су били српа-
стог облика и који су могли да се вежу за подлактицу. Помоћу
овог ножа убица је могао да закоље зртву без сувишних по-
крета руке. Овај метод клања често није био сасвим ефикасан.
Кољачи који су били обучени да кољу животиње, нису имали
искуства с клањем људи. Лако је било клати децу, јер њихов
вратић није био тако отпоран. Много теже било је заклати
одраслу особу. Било је више случајева када би кољач засекао
кожу, поткожно ткиво и отворио гркљан жртве, али би пропу-
стио да оштети веће артерије. Изазвао би тако знатно крварење
из површних вена, али жртва не би одмах издахнула. Тако су
често још увек живе жртве бацали у масовну гробницу.
12. Разбијање лобање ударцем по глави, полугом или маљем.
Убице Хрвати ударали би жртве били каквом дрвеном или ме-
талном полугом или маљем. Уколико би ударац био довољно
снажан, лобања би прсла и наступила би моментална смрт.
Веома често полуга би склизнула по страни главе, повређујући
мека ткива, али без ломљења лобање. Таква жртва би изгубила
свест и пала у јаму, но после извесног времена би се будила и
схватила да се налази испод гомиле мртвих тела која не може
да одгурне. Тако би лагано поново губила свест и умирала.
Било је и случајева да неубијене жртве заврше ближе површи-
ни јаме. Они су успевали да се извуку из гробнице и да побегну.
Најчешће средство за убијање, које су Хрвати користили, био