Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома (1941–1945)

је маљ. Много ређе су користили чекић. Проучавајући лобање
нађене у масовним гробницама видели смо да је у највећем
броју случајева прелом био с леве или с десне стране лобањем
и то у темпоралном, парието-темпоралном или париетооци-
питалном пределу. Ретко би налазили преломе у чеоном преде-
лу. Захваљујући сведочењу преживелих логораша знамо да би
Хрвати везивали по две жртве заједно и тако их доводили до
ивице раке.Ту би један убица ударио маљем жртву по једној
страни главе, док би други убица ударио маљем другу жртву
по другој страни главе. У већини случајева прелом лобање је
био потпун, укључујући спољашњи слој кости, сунђерасто
ткиво и унутрашњи слој компактне кости. Поломљени делови
костију би се зарили у ткиво мозга и довели до тренутне смрти.
Било је и случајева када није дошло до дубоког ломљења ко-
стију лобање већ само до ломљења спољашњег дела кости и е-
вентуално сунђерастог слоја, али без повреде унутрашњег, ком-
пактног слоја. Било је и случајева када су запажене само пуко-
тине на костима лобање. До тога је долазило када ударац ма-
љем није био довољно јак, јер је убица вероватно био уморан,
или маљ није имао довољну тежину. Поред тога, било је и
лобања отпорнијих на ударац. Било је и случајева када би жрт-
ва померала главу, па би тако маљ склизнуо са стране. То су све
случајеви у којима смрт не би моментално наступила. Вероват-
но је долазило до унутрашњег крварења, које је било лагано и
трајало дуго. Жртва се обично будила из несвести, с огромним
болом у глави, лежећи под огромном масом мртвих тела, по-
лако умирући без могућности да се извуче из гробнице. У ве-
ликом броју лобања нађени су остаци мозгова који су били
смањени, услед сушења. Остаци мозгова послати су у Завод за
судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Љу-
бљани. Никада нисам успео да видим њихов извештај.

Хрвати би обично одвајали одрасле мушкарце од жена и деце.
Деца су мучена заједно с њиховим мајкама. Остављана су без
хране и воде, на отвореној ледини, где није било места ни да се
лежи. Остављана су нага, на хладноћи, киши или снегу. Велики
број деце преминуо би у таквим условима. Један број деце хрват-
ски кољачи убијали су кад год би им то пало на памет. Римока-
толичке часне сестре ту децу су обично уклањале раствореном
каустичном содом. Један део деце одузет је мајкама и послат у по-
себан логор за истребљење мале деце.
Међународна комисија за истину о Јасеновцу утврдила је да су
два од свака три римокатоличка свештеника, од којих је већина
припадала фрањевачком реду, лично били убице, мучитељи или
предводници група које су спроводиле убијања. Према амери-
чким изворима, више од 1.400 римокатоличких свештеника у
Хрватској били су лично извршиоци убистава. Римокатолички
бискупи и надбискупи, па чак и папа Пије, не само да су знали
за зверства која су чинили њихови свештеници, већ су помагали
убице, давали им унапређења и награде. Политика државе Ва-
тикана и римокатоличке цркве била је да се искорене Срби и
остали некатолици Јевреји и Роми. Ниједан римокатолички све-
штеник никада није био кажњен чак ни за убиства и силовања
мале деце, за вађење нерођене деце из утроба мајки, за силовање
девојчица, младих жена, за мучење жена које би биле скинуте
наге да би их перверзни свештеници и други Хрвати могли да
гледају. Животињско понашање римокатоличких часних сестара
према малој деци тешко може да се разуме. Имале су обичај да
разбијају главе деци ударцем о зид, да им откидају руке или ноге
и да их даве голим рукама. Помагале су при клању деце, тровале
их и остављале да умиру без хране воде…
Све ово што сам рекао може многима изгледати као резултат
моје болесене маште, или као резултат неке злочиначке намере да
оптужим Римокатоличку цркву Хрватске за вршење невероват-
них злочина. Због тога сам приморан да вам изложим известан
број сведочења жртава, које су на неки начин успеле да преживе,
затим известан број сведочења римокатоличких свештеника који
су лично чинили злочине мучећи жртве и убијајући их, који су
све то бележили у својим дневницима, или су признавали при-
ликом суђења после Другог светског рата. Требало би ми много
сати или дана и недеља да изнесем све до чега је успела да дође
Међународна комисија за истину о Јасеновцу, па ћу зато да изне-
сем само део ових сведочења.
У својој књизи “Српска младеж среза Перусић, жртве геноци-
да од 1941. до 1945.” Дане Ластавица цитира писмо официра ита-
лијанске војске, који је рекао следеће: “Шта су им учинили ови не-
сретни Срби? Да ли је људски да се ваде нерођена деца из утроба
мајки, па да се онда вешају на зид с натписом: Српско месо – један
динар килограм. Убили су очеве те деце, истерали су српске мајке
с децом из својих кућа и домова, да би одмах, Хрвати, укључујући
и њихову децу, пљачкали имовину својих суседа… Ти Хрвати от-
имали су малу децу из загрљаја мајки и разбијали њихове главе о
дрвеће и камење, да би их затим бацили у јаму”.
Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” написао је да
су, на основу истраживања, у 365 села, у подножју Козаре, Хрвати
убили 23.858 деце старости од једног дана до 14 година. Према
подацима Савезног завода за статистику, убијено је 73.360 деце.
Исти овај аутор у својој књизи о хрватском геноциду против
Срба, на 26. страни, пише како су римокатоличке часне сестре
тровале српску децу.
Једна друга жртва хрватског терора, која је посматрала када
су јој поклали целу вишечлану породицу, а која је успела да пре-
живи, госпођа Зорка Делић-Скиба, дала је ужасан опис свега што
је преживела. Њу је вукла за косу римокатоличка часна сестра,
која је покушавала да истакне њен врат, да би је убица Хрват
лакше заклао. Она га је, међутим, гледала директно у очи, па он
није успео да заврши клање. Само ју је засекао и бацио у масов-
ну гробницу. Она је описала тај догађај у својој књизи “Спасле