Лабуд Драгић
Радован Поповић:
Како је Буле покорио Европу
Ово је, како нас сам аутор у краткој белешци на крају обавештава,
само једна од могућих докуменатрних прича о животу једног од
најзначајнијих и најнеобичнијих српских писаца друге половине
20. века.
Радован Поповић је, вичан књигама ове врсте, склопио мозаик
од документарне грађе коју чине сведочења савременика, први об-
јављени радови, делови из дневника савременика и њихови уз-
гредни коментари, делови интервјуа, посвете пријатељима које су
каткад праве епистоле, неретко лирски есеји, те обилна препи-
ска како са пријатељима тако и са најужом породицом, у првом
реду супругом Нушом Кански, а дата су и прва писма сина Алек-
сандра писана ћирилицом.
Све поменуте посвете, па и она Крлежи, писане су искључиво
ћирилицом. У књизи су наведене неколике посвете Иви Андрићу,
Матији Бећковићу, Стевану Раичковићу, Бранку Ћопићу…
Неутралан став према грађи и свему што је овде послужило
као документ само је једна од врлина ове књиге, у којој њен аутор
показује високо умеће и дугогодишње искуство при састављању
оваквих, по мом мишљењу, за науку о књижевности важних књига.
Животопис почиње једним можда најтрагичнијим догађајем
у животу писца 18.августа 1941. кад му је било свега 11 година. Тога
дана је убијен његов отац Милорад, у кога је из ловачке пушке, у
наступу беса и пијанства пуцао Фјодор Архипов, руски емигрант,
иначе очев зет, односно пишчев тетак.
По једном казивању, отац је држао сина у наручју, по другом
држао га је за руку. Свеједно, догађај је трајно обележио његов
живот.
Из обиља биографских података рађа се жива фигура, мало је
рећи најнеобичнијег, већ можемо слободно казати најчудеснијег
писца новије српске књижевности Миодрага Булатовића.
И пошто одложите ову књигу, вама се учини да се у животу
тога човека догодило све у једном блеску муње, а након неколико
дана чини вам се да сте и ви протрчали кроз тај бљесак или, у
најбољем случају, кроз пожар. Нисте више сигурни да ли је Мио-
драг Булатовић дело своје чудесне литературе или је литература
само варијације једне нестварне судбине. Јер, такав успех, који је
започео шездесетих са романом Црвени петео лети према небу
и који кулминира добијањем НИН-ове награде за роман Људи са
четири прста, није запамћен у српској књижевности, а, богме,
мало је примера и у светској књижевности. Булатовић је са Пет-
лом преко ноћи постао европски, а потом и светски познат писац.
Он сам признаје да је наставак оне словенске школе коју су запо-
чели Гогољ и Достојевски, и не слутећи да је у Русији слична де-
ла већ написао Платонов, а да ће се на другој страни планете
створити цео један књижевни правац познат под именом магич-
ни реализам, чији ће најпознатији представник бити Габријел
Гарсија Маркес, који ће у Паризу бити одушевљен открићем Бу-
латовићеве прозе.
Роман Црвени петао лети према небу може се разумети као
алегорија, као метафора ове чудесне животне приче.
Заслуга је, дакле, Радована Поповића у начину коришћења и
избора документарне грађе, која би, по мом личном уверењу, пре-
вазишла обим Булатовићевих сабраних дела. Ово говорим на
основу личног увида, јер сам током минулих година, захваљујући
пријатељству с његовом породицом, имао прилике да с времена
на време завирим у ту грађу. Штета би била непроцењива ако она
до последњег писма не би била сачувана.
Постоји и Булатовић изван папира, изван писаних докумена-
та. То су анегдоте које су преносили његови савременици, а има их
много и било би занимљиво кад би се и оне нашле у једној сличној
књизи. Једну анегдоту је сачувао Мило Глигоријевић, негдашњи
уредник НИН-а, публициста и Булатовићев савременик. Она се
односи на завршетак оног суђења које је у овој књизи описано.
Говорећи о писцу Миодрагу Булатовићу, Поповић осветљава
духовну, културну, па и политичку климу оног времена, у првом
реду у Беогараду, а и на ширем простору ондашње Југославије. Из
целог мозаика издваја се јасан лик писца Миодрага Булатовића,
који израња као из смутног облака времена и светли фосфорним
сјајемм који себе види као камиказу и хајдука спремног на немо-
гуће да би очувао сјај слободе. Камиказа је витез самоубица који
се баца у пламен за истину. Хајдук је схваћен у истом облику као
онај који, како нас народна песма учи, на питање да ли се кога боји
одговара:
Бога мало а цара нимало
На везира ни хабера немам
Бога мало јер је он сам оваплоћење божанских принципа, док је
цар синоним пролазне земаљске моћи.
Потом на једном месту каже да је Александар Велики у њего-
вим годинама освојио пола света, а он тек једну трећину.
На крају одушевљено закључује: Ја сам песник!
Заиста песник. Песник светског бола; песник у оскудном вре-
мену! Песник светске ноћи.
У том погледу занимљив је однос београдске књижевне, а бог-
ме и политичке елите и свеколике чаршије. Надреалисти, мезим-
ци револуције и јатаци интернационале, нису скривали ароган-
цију према новој књижевној звезди која се рађала ту пред њима.
Као да је очигледна њихова скривена жеља да се стање у књижев-
ности зацементира и да се свака нова појава дочека с одбијањем,
јер угрожава успостављени поредак и статус неприкосновених
књижевних величина.
Нешто промишљенији и лукавији ловци на таленте, попут
Финција и Давича, дали су знаке подршке задржавајући право на
увреде.
“Ти си гладан”, обратиће му се Давичо, “иди ручај па ћемо са-
рађивати”. Писац је све бележио и памтио.
Међутим, било је јасно да ће онај за кога је писање било крвна
освета са одложеним трајањем свакоме узвратити истом мером.
Остао је такав до последње реченице…
Интуитиван, проницљив, интелигентан и готово прозпорљив,
писац је увек нашао начина да свакоме узврати на прави начин,
да погоди у живац, било да то каже у директном одговору, или у
преписци са пријатељима за која је знао да ће се садржај писама
дуго препричавати.
Никоме није остајао дужан. Нарочито не новим снобовима,
чије дијалоге је доцније сам интерпретирао и они су у тој верзији
личили на сегменте Јонескових или Бекетових комада.
Нису лишена пакости сведочења многих савременика, који
су, како је писац стицао углед и славу, својим сведочењима до-
давали помало жучи и злобе не би ли некако успоставили равно-
тежу према сопственом осећању за меру – од Флорике Штефан до
Џаџића, Килибарде, Ђуровића.
Након читања збирке прича Ђаволи долазе, чаршијом је прозу-
јала вест да Родољуб Чолаковић није спавао целу ноћ. (Да ли ико
зна данас ко је био Родољуб Чолаковић, кад су и потоњи његови
другови из робијашница отишли богу на истину? То су оне ро-
бијашнице у краљевини “великог диктатора“, у којима су роби-
јаши преводили Маркса и склапали заверу против државе и српс-
ког народа, о чему излазе на видело и поуздани писани трагови).
Пишући о злу, указујући на њ’, писац је, попут оног свог црве-
ног петла, морао право ка небу бежећи од гомиле и зле братије
праћен димљивим плотунима и мрким сноповима сачме; попут
оног петла који се претвара у ужарену куглу из које на све стране
пршти перје, а он се, ипак, све више и више удаљава ка небесима,
ка Сунцу.
У краткој биографској белешци поводом пријема у Удружење
књижевника стоје подаци о родитељима. Отац шумар, мајка дома-
ћица. У загради је додата кратка напомена: отац погинуо 1941.
Ова чињеница би код највећег дела његових сународника и
савременика била значајно капитализована и гласила би отпри-
лике овако:
Отац стрељан из заседе од стране четника и домаћих издај-
ника због прогресивних идеја и напредних схватања.
У питању је била породична чарка. Оца Милорада је убио његов
зет Фјодор Архипов, руски емигрант, пишчев тетак, муж тетке
Милијане, која ће га после рата збринути у дому за ратну сиро-
чад. Дечак ће једнога дана доживети шок нашавши у брошу своје
тетке слику очевог убице.
Причу о Архипову Булатовић је испричао много пута. Увек је
била с неким новим детаљем, увек свежа и упечатљива, јер је и
догађај непрекидно трајао у његовој свести, чинило му се да још
држи топлу очеву руку и отуда је писање за њега било замена за
крвну освету.
Некако из тог времена датира вероватно једина фотографи-
ја дечака Миодрага, Мише или Вука са својим родитељима. Де-
чак је у оделу, има белу кошуљу и правилно везану, вероватно
очеву, широку кравату и зрачи натприродном виспреношћу: нос
је правилан, оштар поглед бистар, јасан, усне срезане, интели-
гентне, лице просветљено, озарено неким унутрашњим сјајем и
пуноћом, јер је овај свечани тренутак господства заправо његово
природно стање.
Све је на томе светлом лицу одређено, дефинисано, све сија
чистотом и јасноћом. То је лице које најављује будућег песника
светског бола, песника светске славе – Миодрага Булатовића
Родитељи су поносни и стамени, али некако суздржани као да
стрепе да би сваки непромишљен покрет или гест могао нешто
пореметити у том, за њих можда најсрећнијем и највелелепнијем
тренутку. Мајчина рука је обгрлила дечака преко левог рамена,
али пажљиво, и не ослања се на њ’ целом тежином.
Са ове фотографије гледа нас једно рођено “госпоче”. Ову реч
је нарочито волео Иво Андрић јер је она објашњавала све.
У књизи је индиректно осветљена личност Иве Андрића, који,
чини се, има понајвише разумевања за младог писца и коме писац
узвраћа посветама искреног пријатељства, оданости и дубоког
поштовања.
Ту, уствари, видимо и једног далековидог и мудрог Андрића,
јединог искреног пријатеља који Булатовића воли и прима у
свој дом, пореди се са њим, у његовој судбини види и своју, сећа
се својих књижевних почетака и налази у њима сличности, пру-
жајући му подршку, при томе нам откривајући не само своју
књижевну него и људску величину.
Из ове књиге види се оно време много јасније и много дубље.
Зато ово није само књига о Миодрагу Булатовићу. То је уједно и
књига о свима нама.
Александар Петровић
О хелијевом стаду и немом божјем стварању
(у потрази за Индијом)
Када су Аргонаути пролазили поред Сицилије носећи на броду
златно руно украдено од Ејета, краља Колхиде, увек спремни на
све ипак се нису дрзнули да дирну говеда из стада бога Хелија која
су тамо пасла. Краве су биле залог посвећеног савеза богова и људи
и чак ни овејани гусари нису падали у искушење да тај савез раз-
вргну. Сетио сам се овога док сам на прометном аутопуту који је
водио са истока на југ Индије посматрао стадо крава како лежи
на средини коловоза и колону возила која их без икаквог гнева и
негодовања пажљиво обилази. Гледао сам тај призор пола сата да
бих на крају схватио да ми не разумемо шта је слобода јер је њу
опрала ерозија површности и оданости привидима. Није ми било
тешко да закључим да се налазим не само у другом простору већ и
другом времену. Тај други свет слободе била је Индија.
Име Индија изведено је из Синдху (Инд), имена велике реке на
северозападу индијског потконтинента. У бајној староиндијској
књижевности она се назива Бхаратаварша (земља потомака мит-
ског краља Бхарате). Сачињена је од много државица неистород-
них народа са наизглед безброј несродних језика. Све су се оне,
за разлику од Европе, средином прошлог века за само неколико
година без отпора ујединиле препознајући заједничку духовну
припадност током хиљада година грађену усменим предањем вед-
ских ода, епова, митова, филозофских поука на санскрту. Најста-
рији трагови историје у Индији сежу до последњег међуледеног
доба (40.000-20.000) коме следи дуго раздобље успона цивилиза-
ције долине Инда откривеној на налазиштима Харапа и Мохенџо
Даро чији урбани развој почиње од 3000. године старе ере. Хара-
панска култура опада од 1700. године пне, а снажан упад народа
који говоре индоаријски променио је културни пејсаж североза-
пада Индије.
Настојећи да у једном одређењу обухвати такав недогледни
миленијумски ход индијске културе пруски филозоф Г. В. Ф. Хе-
гел као њено опште начело утврђује “карактер сањарског духа”.
“Сањарско јединство духа и природе”, каже он, “које доводи са
собом неизмерну буновност у свим облицима и односима, спо-
знали смо већ пре као принцип индијског духа.”20 То је њему,
будном царском филозофу, био довољан разлог да Индију, која је
створила дела неупоредиве лепоте и дубине, искључи из самосве-
сне повести.
Индија јесте сан, и то највећи који Европа одсањала. Од не-
запамћених времена до Васка да Гаме Европа је сањала Индију као
рог изобиља, она јој се причињавала као испуњење свих њених жеља.
Тај сан је приморао Колумба да открије Индију у Америци, јер се
Европљанима свуда причињавала Индија. Из тог сна се Европа
ни данас није пренула, јер се тако и зачело доба открића које она
слави као почетак свог успона. То ми је постало јасно у Ернакула-
му, месту где је први пут пристао Васко да Гама, да би и он поново,
по ко зна који пут, после египатских фараона, Александра Маке-
донског, римских цезара, и ко зна кога још открио Индију. Стари
римски новчићи нађени у Индији и изложени у Летњој палати у
овом месту, раскошној резиденцији махараџа из Кочија, сведоче
да су аргонаути Индију откривали безброј пута, а да су се на том
путу увек погубили. Аргонаути не би били то што јесу да нису
одмах кренули да уновче свој сан продајући неке зачине и 30.000 пу-
та скупље од набавне цене. Португалија, изгурана на ивицу Евро-
пе и замало утопљена у Атлантику, одмах је и неумитно поста-
ла светска сила када је Васко пронашао морски пут до Индије, што
Британика назива “новом ером у светској историји”. Додир Инди-
је је то учинио, он је довољан за “нову еру у светској историји” (ко-
га не треба мешати са склепаним “новим светским поретком”),
јер он као да може све да преобрази, чак и безнадежну светску исто-
рију, чак и Португалију, а на крају и мене, који нисам ни кренуо у
потрагу за зачинима живота и златним обећањима, већ сам се
само пустио низ пут злата и свиле слутећи да свако путовање
отворених очију у Индију открива још један скривени сан.
Разматрање индијске културе треба почети с Хегелом јер је био
“први модерни филозоф који је разматрао еволуцију света као це-
ловит историјски ток, и стога први филозоф културе, јер је кул-
тура битно одређење духовно уздигнуте свесности у историјском
значењу који је Хегел приписао термину ‘дух’, потом све више и
више замењиваном термином ‘култура’.” 21
Када мисли о Индији и њеној култури, Хегела брине што је у
сну “дух престао да буде за себе, насупрот другоме”, јер је за ње-
га Декартова догма одвојеног, осамостаљеног субјекта право и
једино тло филозофије и културе где се не може допустити да “у
сну индивидуум престаје знати за себе као овај индивидуум.” 22
Овакво Хегелово разумевање снова долази, с једне стране, из
француског рационализма, јер се Декарт у Медитацијама побо-
јао да у сну никада неће знати да је у сну,23 али више из британ-
Мирча Елијаде
Дванаест хиљада говеђих глава
Човек подиже празну флашу и замахнувши свиклим покретом
даде знак крчмару да му донесе још вина. Затим из џепа на оделу
извади обојену марамицу и поче да одсутно брише чело. Био је
мушкарац средњих година, добро грађен, скоро дебео, с округлим
руменим лицем, безизражајним.
Крчмар се приближи, лако шетајући.
Ако нису дошли до сада, више неће ни доћи – рече стављајући
му флашу са вином. – Скоро је дванаест…
Човек га погледа смејући се, с недоумицом вртећи међу прс-
тима обојену марамицу.
Неће више доћи! – понови крчмар шкрто, наглашавајући
сваку реч.
Као да га је тада чуо, човек нервозно потражи сат, лагано
подигне главу, мрштећи се и загледајући сказаљке издалека, дуго,
присиљавајући се да не трепне.
Пет до дванаест – изусти полако, као да није смео да верује
својим очима.
Једноставним гестом, неочекиваним, скину сат са дебелог
златног ланчића који му је висио о каишу. Пружи га крчмару са
саучесничким осмехом.
Држи га! Шта кажеш? Шта мислиш колико вреди?
Крчмар га дуго важе с длана на длан, неодлучан.
Тежак је – каже након извесног времена. – Као да и није од
злата. Исувише је тежак да би био од злата.
Ово је царски сат! Купио сам га у Одеси. Био је царев сат.
И док је крчмар пун дивљења узбуђено климао главом,
пошавши према шанку заустави га, хватајући га за руку.
Ја сам Горе – рече. – Узми чашу и дођи да пијеш са мном. Јанку
Горе, човек од поверења и будућности , тако ми кажу пријатељи…
Претоварен камион наиђе поред крчме и једини прозор који
још увек има стакло задрхти. Горе наслони браду на шаку сме-
шећи се. Пратио је с видљивом пажњом крчмареве покрете. Ви-
део је како бира чашу испод шанка и дуго, пажљиво испира,
дижући је сваки час пред очи. С чашом у руци, крчмар се упутио
столу, без журбе, вукући ногу. Када је и себи наточио из флаше са
вином, тихо задубљен, Горе га запита снизивши глас:
Познајеш ли оног, зове се Паунеску?
Господина Паунескуа из Финансија? – примети крчмар.
Напунио је чашу и подигао је до усана, али се нагло зауставио,
као да се у задњем тренутку досетио нечега.
Из Финансија – потврди Горе.
Крчмар испије на брзину. Потом обрише бркове крајем рукава.
Живео је овде, поред нас, на броју 14, али преселио се. Пресе-
лио се након бомбардовања – дода иронично намигујући. – Као,
имао је наређења из министарства… – поново намигне. Горе ни-
је видео. Случајно испружи руку по столу и напипа обојену мара-
мицу. Поново поче да брише чело и образе, одсутно, скоро на силу.
Ништа ми није рекао – рече одједном. – Рекао ми је да, ако га
требам, не тражим у министарству, већ да дођем директно овде, у
Улицу Фрумоасе. Али, на броју 14 нико више не станује. Пусто је…
Преселио се након бомбардовања – понови крчмар вративши
се лагано за шанк. – Колико је света погинуло тада!…
Уђу двојица мрзовољних шофера и не изустивши ни реч седну
за сто поред прозора на којем је још увек било стакло. Горе је
поново гледао на сат држећи га даље од себе.
Дванаест и десет – уздахну тешко.
Неће више доћи – рече крчмар. – И данас смо се спасли.
Помогао нам је Бог и Богородица, па смо се извукли…
Горе брзо гурну сат у џеп прслука, живахно лупну дланом о
сто и рече:
Рачун, мештре, журим!
Затим се без напора подиже са столице, узе шешир и, окле-
вајући, приближи се шанку.
Имамо посла. Журимо! – понови више пута, јако гласно, као
да се свима обраћа. Одброја неколико новчаница и, не чекајући
одговор, прихвати крчмарову руку и снажно је стисне.
Још ћеш ти чути о мени – рече му. – Још ћеш слушати о Јанку
Гореу.
На улици га дочека слатка топлина мајског поднева. Мирисало
је на дивље руже и на рушевине. Горе натуче шешир на главу и
крену лаганим кораком.
Шарлатан – изусти кроз зубе док је пролазио поред куће са
бројем 14. Била је то скромна кућа у махали са малтером испу-
цаним на више места.
Варалица! Замајава ме, а себи сређује евакуацију. Полтрон и
варалица! Појео ми три милиона и збрисао да себи нађе скло-
ниште. Оставља ме овде самог пред бомбардовањем!
Одједном поче да убрзава корак, бесан, али након што је стигао
до краја улице нагло се заустави, опсова више пута и поново се
врати скоро трчећи. Испред броја 14 скину шешир и целом шаком
притисне дугме звона. Остао је тако дуго времена са шеширом
у једној руци, другом наслоњен на звоно, ослушкујући звук који
као да се враћао издалека, усамљен и злокобан у празној кући.
Осети како му се густе капи зноја скупљају на обрвама, али није
скидао руку са звона да обрише зној. Био је бесан.
Тада се зачу продоран, невероватан звук сирене. Горе осети да
му ноге попуштају и очајно подиже поглед. Небо је било избледеле
плаве боје са неколико беличастих облака који клизе насумице.
“Луди су! Прошло је дванаест, шта их је спопало?” – дође он себи
размишљајући! Поче да тражи дрхтаво своју марамицу и стави је
потом несвесно на лице. Чинило му се да чује гласове у суседним
кућама, лупање врата, продоран крик младе жене.
Јонике! – виче жена. – Где си, Јонике?
Горе се кришом обазре на све стране, затим одлучно пригну
главу на груди и крену трчећи низ улицу. Последњим, отегнутим,
престрашеним јецајем, сирена утихну. “Шест хиљада говеђих
глава најбољег квалитета”. Горе је дошао себи размишљајући.
“Имам и дозволу за извоз. Још да ми одобри и Министарство
финансија”… Тог тренутка примети залепљен на некој огради
добро познати плакат са кажипрстом обојеним у црно. На 20 ме-
тара противваздушно склониште. Осети у образима навалу крви
и поче још јаче да трчи. Када је стигао пред капију и отворио је,
чуо је јако близу кратак звиждук неког водника.
Вођен црним кажипрстом са плаката, Горе се упути ка не-
каквом подземном подруму на крају дворишта. На вратима је
писало великим словима: Склониште за десет особа. “Нису имали
времена да га напуне, наћи ћу места”, рече себи Горе и отвори
врата. Био је то собичак, са подом од цемента и малтерисаним
прозором. Прљава сијалица висила је са таванице, ведро са водом
и неколико џакова са песком били су постављени поред зида. На-
сред собе две дрвене клупе. Старац и две жене посматрали су
незаинтересовано његов долазак.
Добро јутро – Рече Горе тешко дишући и с муком се насмеши.
– Страшно сам трчао – дода бришући лице марамицом. – Надао
сам се да данас више неће доћи. Кад већ нису дошли до дванест,
мислио сам да више неће долазити…
Кажем ја вама да ово није права узбуна – рече старац изне-
нађујуће дубоким гласом. – Чуо сам јутрос на радију у току су
ваздушне вежбе. И синоћ су јавили. То је нека вежба!…
Говорећи, узбуђивао се наочиглед ових. Био је то старац вре-
дан поштовања, још увек лепог лица; имао је бујну косу, седу, ско-
ро белу, непрекидно је трептао, чинило се да су му очи натопљене
сузама. Једна од жена окренула је главу и посматрала га нервозно.
Могла је бити и старија жена, али нису јој се могле одгонетнути
године. Имала је широко лице, са флекама и великим устима скоро
деформисаним, са испалим и неправилним зубима. Након што га
је подругљиво осмотрила, нагло се окрену ка својој комшиници.
Госпођо, ја више не остајем! Не допада ми се овде у подруму.
Од јутрос ми игра лево око. То је лош знак…
Јелисавета – одједном подиже глас она друга – немој да ме
љутиш, јер ће ми се крв попети у главу и опет ће ми бити зло!
Жена је имала око педесет година, била је сувоњава и имала
дугуљаст нос и хладне безизражајне очи. Била је скромно обучена,
а ипак кокетна; стално је намештала нервозно избледели розе шал
око врата. Горе је одмах схватио да је добродржећа и наклонивши
се више пута затражи пристанак да седне на предњу клупу поред
старца. Али ниједна од жена му не одговори на поздрав.
Ја сам из Питештија – поче он мало збуњено. – Дошао сам овде
пословно. Дванаест хиљада говеђих глава најбољег квалитета.
Joaн Ес. Поп
Враћам се кући после толико година лутања по Букурешту
и враћам се са празном кесом у руци
и она излази на капију и говори ми па,
драги наш, као да си нам говорио како идеш да зарадиш
као да си нам говорио како ћеш за две године зарадити, колико
други за четири
и ево сад ништа не доносиш.
не, гле, драги моји, баш сам зарадио ништа
и толико ништа доносим кући колико нико није
могао сакупити за две године.
нисам могао сам ни понети толико ништа
колико саа зарадио.
за мном стижу кола натоварена са ништа,
скоро ће се поломити од терета.
када их истоваримо у нашем дворишту,
нико неће имати толико ништа као ми.
за годину-две, ово ће ништа бити скупље од злата.
продаћемо од њега када буде на великој цени
будите сигурни, драги моји, толико ништа нико нема.
целе сам две године сакупљао мислећи на вас.
Четири генерације теку
кроз досије наше куће
поточић потамнеле крви.
годинама га мој отац покрива сламом и лишћем
да не сазнају комшије. и његов га је отац покривао сламом и
лишћем
стићи ће можда ред и на мене да га веома брзо покријем,
јер није добро да комшије сазнају шта тамо тече.
у пролеће се и ми претварамо да оремо и сејемо,
да изгледа како смо у реду са осталим светом.
на јесен се и ми претварамо да скупљамо плодове,
да и ми са осталима сејемо, да нас не примете,
а у ствари само чекамо, у заседи
ко ће стићи на ред, неко ће од нас
на ред сигурно стићи.
пролази нам дан у мржњи према оном који ће се спасти,
и ако се ко буде спасао спасиће се само до пролећа.
до тада се поточићем слива увојак
потамнеле крви, прекривамо га годинама сламом и лишћем,
није добро да суседи сазнају шта се тамо слива,
морамо и ми изгледати као сав остали свет.
Банкет
тако је одувек било у нашој кући:
три кревета кроз која су морали проћи
сви редом. и свако је, генерацијама,
следио тај пут и он је временом постао закон
и на њему се темељила наша кућа.
ми смо последњи рођени. новорођенима
одређено је да седе у светлом углу просторије
исувише смо незрели на овом свету да разумемо
како у нашој кући има и других. наш свет је
само светли кревет под прозором.
проћи ће много година док схватимо како и наши родитељи
живе овде, али у другом, нешто удаљенијем, кревету
до којег се светлост пробија теже.
они мање галаме и много се тише од нас крећу.
али ће проћи много година док то схватимо.
и једног дана открићемо да иза њих,
у најтамнијем куту просторије, постоји и трећи кревет
и када сазнамо престајемо са смехом –
ми смо мислили да тамо, у сенци, престаје цео свет
и сада откривамо да неко тамо дише и нико га не узима у обзир,
кажу ми само: тамо је старешина куће, отац свију нас.
тамо је један отац, дакле тај ћошак постоји, кажем себи.
затим се навикнемо и заборавимо и само ноћу
чујемо оног из ћошка како дахће непријатно –
ђаво га је ставио у исту просторију с нама.
још увек живим у кревету крај прозора али се више не смејем
од оног који дахће у супротном углу.
мислим да нам намерно није показан.
и када га једном изнесу, изнет је из просторије са свим, са сенком
и за нас остаје велика непознаница.
довољно ми је само да опипам нову даску ковчега.
за узврат, мој отац из другог кревета прелази
са сенком у кревет оног који је отишао,
ја прелазим у његов кревет а нечије младо месо заузима моје
место.
али све се дешава полако и из једног се у други кревет
прелази после много чекања,
зарадити следећи кревет след је невороватне битке,
сукоба дугог и скриваног.
они из првог кревета чезну већ за другим, то се
види у њиховим очима, и сам осећам
како ме страшна чежња ноћу гони да заузмем место
оног из трећег кревета, који сада дахће
све непријатније у замраченом углу.
и, једног дана, трећи је кревет поново празан и
онај из тог угла изнесен је и добро угуран
у четврти кревет, на који се спушта поклопац,
да се случајно не врати, јер је његов кревет већ заузет,
а на други већ се залетеше остали
и у првом се кревету чују нови гости
који још не чују како неко почиње да дахће у кревету из дна
а тај сам баш ја.
и у том ми се трену причини како дан постаје густ.
Раду Ванку
Нови свет
Али, засад, овај свет:
свет који је давно настао
новембарског јутра
између пет до једанаес и једанаес и пет
јављајући твојим малим криком
коначно одвајање пршљенова
и механичку ерекцију вешаних.
Твој се свет свршавао великом животињом од дрвета,
грубе и хладне коже, у чијем си стомаку
био затворен. Вешти људи
пажљиво су у земљу спустили животињу без боје
са младунчетом у торби
и земљу су, као завесу, повукли изнад.
И ваздух је као завеса повучен тада
и видех нови свет: одмарао си се седмог дана,
са по литра беле ракије пред собом, срећан као бог,
чекајући ме са спремљеном чашом.
Од среће и ужаса истопише ми се кости и остах вечити дужник
животињи која те однела да те тамо роди.
Разлози да се преживи
Срећно чудовиште које може гледати своје успомене
Без гађења & мржње.
Зашто би било сентиментално као серијски филм killer
смешећи се нежно када на вестима види
фотографије жртви?
Не мрзи & не воли своје успомене –
чим приметиш да ти се унутар памети нека успомена
приближава џелату – светлости, смрви је
као поскока. Без мржње, већ да би се
преживело. Као кад би притиснуо Delete
приликом штампарске грешке.
Одмах после бежи у кухињу,
до фрижидера, извади флашу, иди до ормана
по чашу, сркни нагло & кратко,
из разлога да се преживи такође
као кад би још једном притиснуо Delete
а затим се диви себи: слава ти,
на путу си да постанеш срећан.
Елегија коду PIN
Нехумане могу бити најљудскије мисли.
Да је задњих година отац био радни човек, као ја,
да су му сваког 10. и 14, као мени, на кард
улазиле паре, живео би и данас. Ти имаш плату, а он је мртав.
Погледај се у огледалу кад о овом поразмислиш и просуди
да ли оно што видиш тамо значи преживети.
Осећања се полако руше, као комунистички режими
у Источној Европи. И после пада гвоздене завесе
осећања, остаје посткомунизам срца,
заједничка кривица која као надокнаду свега нуди:
јетри што више незгодних суседа,
вотки што више сазнања,
дану каустичне соде илијескуових режања
светлећи као отрована дуга небом Румуније.
Да није Илијеску глумио филопролетера, отац не би умро ’97.
Без диктатора, моје је срце млада демократија, тек 11 година.
Жалећи за тиранином, уништава отпадништво.
Увек када проверим кард, у мени умире по један Солжењицин.
Клаудију Комартин
30. јул – Љубавна песма
Све ствари које ми мрве срце
на овој су тацни
Све ствари које ми откључавају крв
на овој су тацни
Глинени кип загонетке и цвеће дављеника
на овој су тацни
Човек у снази гура са зида
огроман шприц
Други (аристократа) са птице чупа перје
Све ствари које су нас натерале да дрхтимо од уживања
играчке које таМане
клиничка радост анђела наркОмана
моје руке, зелене, неСналажљиве
на овој су тацни
Одлучи се
Као песник из корејског филма
тог сам поподнева седео
са тамном животињом на грудима
на клупи испред универзитета
и све ми је около шапутало да сам промашио
а моје руке положене на колена
казивале су тужну причицу од пре пет година
(нисам ништа сањао већ неколико добрих месеци
и ма колико се трудио
никог да преварим како бих могао бити лош дечко).
спуштало се вече. небом су се виделе мале светлости
можда нам се јављало нешто, I couldn’t care less.
крај бунара два дебељушкаста голуба
приказујући слику твојих груди једног јутра:
посматрала си се у огледалу
са помало рашчупаном косом и оним осмехом
у стању да ме натера да пожелим
да сам један од добрих људи који хране голубове.
седео сам на клупи, крај мене је у бунару светлело нешто,
пролазили су људи, грлили се,
растајали се
и ја сам био тужан као песник из корејског филма
размишљајући да мораш поћи
а облаци су тако лепи
Сунце и знакови забрањеним пролазом
(ову сам песму прибележио полазећи од сценарија
једночинке написане лета 2009. године; тај је текст
састављен као дијалог између две неуротичне особе, једног
пара на измаку снаге, а акција се одвијала у једној машини
за млевење меса)
Кришка хлеба заборављена на столу.
Шум чесме.
Талог из лимене шоље.
Сећам се: седела си са коленима испод браде,
Склупчана између кревета и прозора.
У страху као у великој постељици. Вруће хладно
И опет вруће.
Желео сам да научим језик који говоре мештани.
Језик као ексер укуцан у ваздух
О који је висило скупо одело исфлекано пљувачком.
Мрзим те јер пијеш.
Мрзим те јер пушиш.
Мрзим те када помераш руку на замишљено чело.
Мрзим те кад знаш шта ћу рећи и то користиш против мене.
Сунце и знакови са забрањеним пролазом.
Уз безбрижну и строгу музику.
Мрзим те када ме понизиш пред другима.
Мрзим те јер ништа не можеш сачекати у тишини.
И мало подло извињење које ти годи
Када све у шта си веровала одлази у парампарчад.
На ивици језера, у стакленој кући.
Срце које лупа као за двоје.
Ваздух је застао и остали смо
Само нас двоје, у малом и вечном трену.
Нетакнутог памћења као код сваке младе животиње
Која припада угроженој врсти.
Мирча Картареску
Сабато би то схватио као предсказање
априлско јутро хладно али светло
у години смо Господњој 1992.
тројлејбус 66 једва се вуче усред саобраћаја
ја на седишту читам “Плавог паука”
кроз прозор погледам понекад шаролики свет
и нервирам се страшно:
пола сата ми треба до станице Когалничеану.
идем да видим корице своје књиге прозе
и свакојако их замишљам.
споменик К.А. Росетија и он је на седишту
и он чита нешто
и он заједно са земљом путује у “вечност”…
и тада сам угледао оно биће – девојку
као све девојке рекао би
ни превише лепа, ни превише ружна
обучена обично у карираној хаљини и у чарапама са шарама
шетала се полако у правцу супротном 66-ици.
била је трудна, негде у седмом месецу
можда је зато била помало бледа, али није имала пеге по лицу.
на крају долази до мелодраме, а може ли мелодраматично
бити оно што је истинито, оно што видиш својим очима?
једно је живот а друго књижевност
и уз све то
девојка није имала руке, већ само две дечије шачице
скупљене, израсле право из рамена
као два крилца од црвеног меса.
можда би ме у пубертету то претумбало наопачке
али у мојој бедној зрелости
почех поново да размишљам о корицама
о штампању књиге
и да видим ко још излаже у здању Врло Малог Позоришта.
Жене
“жене су занимљиве
до 20 и после 30
отприлике 5 испред и 5 иза
који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,
жену од 30 година?
који ћелавко са својих 35 – 40 не жели несташну девојчицу?
када имаш дебелу, желиш витку, јер су жене занимљиве
нешто испод силуете и нешто изнад –
ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш
стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу…”
дору и дину (опрости му, Боже)
код динуа, једне ноћи забава генерације
у кухињи са чашама Cuba libre: мој господине,
шта је на свету лепше него јебати се?
Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?
“жене су у ствари исте као и ми
и оне су љубопитљиве као и ми
знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају
и помислиш: боже, како би било?
и оне мисле исто.
И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве попут девојчица,
исте су и девојке које ти отварају патент
чим ти закораче преко прага.
Раду, у Рахови, једне прохладне вечери
уз криглу пива, још хладнију:
“24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24
наситио риба, имао сам их богтепита….”
И – затим, играјући се упаљачем: “види која је ствар,
жена неће бити с тобом
ако не осети да господариш њоме,
можеш бити највећи даса или геније,
мути, врти ….”
“жене нису људи
не можеш се споразумети са њима
то сазнајеш нарочито после женидбе
да видиш голубицу само како хвата залет
како се на тебе дере
какав ти програм кроји…
тачно је, тада
није више иста ствар
после пет година, када јој ставиш руку на задњицу
као да је на своју стављаш.”
госпон ники, у Берлину (ја и трајан
слушали смо га са воткама пред собом):
“то ти је као и са женама:
кад видиш неку на улици
са пругама чарапа мало у страну
схваташ да јој можеш прићи.
савршена тачност спутава, и код жена
и код уметничог дела.”
и ми: “сјајно,
сјајно, госпон-професоре!”
“дивне жене и жене ружне су ОК
али се чувај обичне девојке, која,
у фармеркама и мајци,
стоји, ни ружна ни лепа,
на трамвајској станици.
она је као и ти и тебе чека.”
Ах, Натали …
Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд
(верујем и данас од свих глумица
највише заслужује моју љубав)
Оцењујем себе добром оценом
јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.
Ту срамоту нисам доживео.
Али у Натали Вуд сасвим је часно.
Волео сам Натали Вуд,
шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије
Лупу,
држао сам је око рамена а она мене око струка.
Нарочито је с јесени било лепо.
Није јој сметало што сам био у школској униформи.
“Мирчеа, говорила ми је, Мирчеа,
диван си,
све што може да пожели једна интелектуалка.”
“И ти си, мачкице, дивна.”
Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,
били смо пуни осећања, сувише различити…
“Натали” говорио сам јој,
“о, Натали, Натали, Натали,
како је лепо твоје име… знаш ли, Натали,
данас сам ништа,
док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,
али радићу, Натали, видећеш,
зарадићу новац…”
И јесење су вечери биле толико тужне
и велике очи моје лепотице толико дубоке….
Затим је почело да веје
и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном
жицом.
Прошле су године,
већ сам стекао славу, новац и жене,
објавио сам у Паризу и Чикагу,
још увек сам одлазио у “Кантемир” тек из навике, из
сентиментализма.
Натали ме је чекала вечерима
пред школском капијом у свом сићушном Поршеу
којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара
Тронче
и поново улицом Будућност.
Памтим једне вечери
зауставила су се кола крај плочника
запалила је цигарету у мраку и својим сензуалним
(али промуклим и болним) гласом
признала ми је како ме је преварила са неким мушкарцем.
“Мирчеа, требало је,
требало је да ти кажем,
не бисмо могли наставити иначе. Знаш,
ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом
али је толико упоран… Ови плави момци толико су ужасни…
Али веруј ми, Мирчеа, ти и даље остајеш најбољи…”
Опростио сам јој.
Шта се не прашта поквареној,
прашта се надмоћној жени.
“Превари ме делом, не мишљу”, само сам јој толико рекао.
Затим сам отишао у војску.
Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.
Код Мере је долазила његова садашња жена.
Чак је и код Ромулуса дошао неко једном.
Натали ме никад није посетила.
Недељама сам наивчина дежурао
и гледао како други љубе своје вољене,
како их преко стола држе за руке…
Приликом чишћења оружја читао сам кришом “Кино”,
исецао све све о Њој, све што се на њу односило.
Десет година нисам ништа о њој знао. Живот нас је раздвојио.
Пре отприлике недељу дана, тражећи магнетофонске траке,
кога угледах у “Златној плочи” крај Липскања?
Натали, Натали, поново борави у Румунији!
Али колико је остарела… Нисам желео да говорим са њом
и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао
изветрени Редфорд у Кадилаку).
Не, подгрејана јела су бљутава,
не, Натали,
изабрала си, од сад корачај својим путем.
Па ипак, када сам се вратио у вилу,
зашто ми се свих 17 соба учинило празним?
Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен
у којем је пловио мртав лист…
Димитру М. Јон
Јован Метафора
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Јоване Крститељу Јоване,
Јоване Лествичнику Јоване,
Јоване Без Земље Јоване,
Јоване Грозни Јоване,
Јоване Свјетлости Света Јоване,
Што ме туга за тобом поједе
Јо, Јоване Метафоро Јо.
У наручју ти доносих увело цвијеће,
Мирис марама смрти
Што га посвећујем степеницама на којима
Стопала толиких ногу утабаше
Мали Колосеум ка мени.
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Уздижући се, рука је косила
Ваздрух звјерских урлика пун –
Од страха сам се избезумио,
Од страве мријех у себи!
Нека се слави име твоје свето,
Ти, цвијете са посјеченим грлом,
Стубу од Химере прогутан,
Око што се згражава и бива згрожено,
Земља у којој си умирао убијен,
Јагодо куге запеле у грлу,
Орле династички канонизован,
Нека се слави име твоје свето!
Што ме туга за тобом појед, Јо,
Због једне жене с пута –
Ходамо против њеног образа
А она ме загрли проклињући:
– Љубим те грлом пруженим,
Глом сабљом пресеченим.
Продајом да будеш купљен!
Чак и тад бих се од гријеха избавио,
У савјести својој да останем забрављен,
Ал’ Лабуд на небу, пјесму је пјевао:
– Јоване Метафоро, Христос васкрао!
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Тако како се другима гади,
Тако како се и мени гади
Кад муња те бијела храни
Громом, Јоване Метафоро, Јо.
Жена, врело планто и бисер
Ношена тамо-овамо промајом по одајама,
Савршена шкољка моје лобање
Свакодневно је рањавана
Мрачним зрном пијеска.
У име чистоте мисли
У бисер га претвара.
Али у огледалу се појављује жена
Теглећи за собом заборављену камилу
У пустињи од зидова и прозорског стакла:
Уснама ми брише зној са лица и шапуће:
– Да извезем овај црни доказ
На домаћем треперавом платну.
Откидан један крај са конца моје крви,
Нишаним у иглене уши,
С муком тјерам камилу
Са концем у устима низ клисуру –
Између два грла, између двије дојке
Ја спавам и гинем, гинем и сањам:
Жена везе на врелом платну
Бисер жалости, ушива ми једну страну
Ума – а са друге стране
Ружа је.
Ушива ми Царство другим крајем
Конца. Змијским концем
Везе ми га на грудима. Рађа
Игле немоћно ствара магнет
Што ми довлачи надахнуће у тијело.
Конац крви обмотава ми
Око врата, око сјенке;
Одмотавајући га доспијева тамо
Гдје месо је провидно.
Види и она да на слову будан је и Ирис.
Види и она да на слову Д
Нема дина, већ Дунав црвени,
А са друге стране ране
Ружа је.
Понављам смрт на стотине пута
А не умарам се.
Замарам се хиљаду пута и није
Смрт та што долази; не долази она
Јер жена ми је ушила
Једну страну ума,
Друга је пак – полудјела –
Бисер је.
Жена ме гледа како се копрцам
У игленим ушима. Још има времена да чује
Како кроз одаје промиче камила
И изгуби се сасвим са мном
Кроз пијесак прозорског стакала.
Пеликан
Складна је мржња
Руке која баца
Кроз прозор
Ђубре звијезда на улицу.
Само ти, градски пеликану,
Цијениш салто
Ових златних жаба,
Њихов трепет у блату.
Долази у зору
Божје дјевојче
Са тобом да се поигра –
Оно, најњежније,
Невино,
Дланове претвара у грне,
Из њега да пијеш
Царску водицу.
Кљун твој огроман
Испушта писак попут локомотиве.
Летио би, а не можеш,
Љепото ружна.
Превео: Миљурко Вукадиновић
Каролина Илика
Двојне љубавне песме
а) Једне вечери
Поигра се санак са мном:
На капке ми паре метну,
На капке ми сићу сасу,
Једне вечери. А напољу
Од латица ко од аљиница,
Ветар шљиве стреса,
Ветар шљиве разголити
Љубећи их под пазухом.
б) Срамежљива
Ухватила сам једне вечери: срамежљива,
Као јабука са гране – кришом се љубила,
Ах, уста моја
Са јабуком се љубила!
А јабука са гране црвена беше
И толико студена да ме спомену
На уста твоја пламена,
Уста твоја!
а) Стогови
Стогови, дивље дојке; свилене
И миришљиве. Разголићени, нарогушени
Бесрамно; тешки и раздвојени;
Немиловани, нељубљени.
Са неког другог света,
Августовски чистог,
Као на груди кршне дојкиње,
Падају мајушне звезде: мирисне, укусне.
б) Пужеви
Имају мекоћу од постанка света
И једну нежну спорост биљке
Кад опипавају и пробају – одједном –
Лишће запрљано влагом.
Првобитни су. И сензуални. И толико
Нечујни, сладострасни и бестидни,
Пуне и празне тесне своје љуштуре,
Као да воде љубав са собом.
а) Кратка песма мог дугог живота
Немам Божји дар да богата будем.
А још мање среће да будем.
А, ипак, једама и једама
Срце се моје испуни:
Љубављу или поезијом?
Свеједно! Толико да бих могла свиснути.
Да поживим само зато да опишем
Жудњу за оним стањем жудње.
б) Попут сељанке
Посадих босиљак у свето поподне, у петак.
Као сељанка.
Квасих га водом из устију.
Све мислећи на Бога и на Љубав.
Као да су једно те исто!
И гле како је сада процветао!
И ево ме са босиљком на прсима!
Попут сељанке.
Жуђена и жудна.
Помириши ме, најпре Ти, Господе!
Превели: Милијана Вукадиновић и Миљурко Вукадиновић