Лучијан Алексиу
Идила
у децембру
цвет кукавичњака са терасе
мирише као лето
хироманти берачи
лековитих трава писари царски
вечнога посредници астролози
доценти борилачких вештина и књижевности
трбухозборци алхемичари
власници печата
њих тројица седе око лименог стола
са шољицом у руци
нико се не крсти
не изговара чаробну реч
сви знају
у децембру
анђео истребљивач долази
са медитеранске стране
у белој носиљци
аve проконзуле
аve ћопави који миришеш на сумпор
аve законодавче миљениче
аve
што је некад била
обећана земља
данас је резерват за
киклопе
што је била ломача стуб соли
жртвеник олтар
извор је нафте берза
напајалиште за шеиковог слона
чинпарења
у децембру
изасланик улази у тврђаву
рано јутрос кришом
прво га пут води у источњачку сауну
затим код рекламног агента
до подне ће у кафани прочитати
страицу са огласима
тражи нов посао
власници печата
доценти борилачких вештина и књижевности
трбухозборци вечнога посредници
царски писари гатаоци у шаци
берачи лековитих трава
картароши алхемичари
њих тројица седе око лименог стола
са шољицом у руци –
нико се не крсти
не изговора чаробну реч
сви знају
у децембру
цвет кукавичњака са терасе
мирише као лето –
можда је поново време
али су карте подељене
две хиљаде година
ништа ново
2. Миленијум
дремаш у фотељи сањаш
из суседног ти се биоскопа
у ноздраве увлачи испаравање недељно
преминулог века
осваја те велики мртвачки смрад
дракула франкештајн врадимир леон
јосиф адолф папа док
шљахта пресованих бића која
вредно труну у целулоиду
на мање од два корака
вeсели пакао свет наопачке:
попај пепељуга олива
снежана лимени човек
андерсен баум лер
везани један за другог
које отпозади гони
чета намрштених садика
дремаш у фотељи сањаш
из суседног те биоскопа
из удаљеног миленијума –
огледа ехо прохујалог века
са јабука шуштање лишћа
зов препелице у зору
рика лава из немеје
одговараш ми искривљених уста:
мачке из кешира
змија скривена у грању
велика риба
спремна да прогута малу –
понављаш скоро механички скандираш:
трофични ланац мења се једном
у хиљаду деветсто деведесет и девет година
а можда ни тада
ни тада
Уметност завођења
хилас онај са стотину лица
онај шива са стотину руку
јато са хиљаду очију
дрво са хиљаду коренова
уметност умножавања
уметност завођења
у природи
студија случаја
у старих
који бесне
у ваздуху
уметност умножавања
уметност завођења
у природи
студија случаја
у старих
Дан Сочу
Записник
Моја мати. Када сам се и ја запослио
Све сам размишљао да јој купим аутоматску веш-машину
за све што ми је прала руком. Уствари размишљао сам свега
неколико дана:
прелиставао сам рекламе, рачунао рате.
Затим сам заборавио.
Моја је жена радила у Алтексу, референт за кредите.
Гледала је људе у очи
и одлучивала да ли заслужују телевизор.
Мени не би продала веш-машину
и била би у праву.
Говорила ми је кроз телефон како је тужна,
да ради 14 сати на дан, и суботом и недељом,
и да нашу ћерку виђа веома ретко.
Скоро толико ретко као и ја.
Говорила је: прошлог викенда
није ме ни погледала.
Све време играла се са неким досадним
малоумником из комшилука.
Моја је жена желела да постане психолог
за децу са специјалним потребама,
специјалан психолог, ентузијаста,
који са много душе тумачи цртеже,
затим су јој се деца учинила досадном.
И мене је волела,
затим ме више није волела,
а имао сам само једноставне потребе.
Волео сам је,
а затим је више нисам волео
и имала је само обичне потребе.
Волим и своју мајку
и она воли мене, јер такав је дизајн. У међувремену
купила је веш-машину,
сама је и звони ми неколико пута дневно
да ми исприча шта гледа на телевизији.
У међувремену сам се развео са документима у реду,
са записником, Боже, шта су све о нама написали
у записнику, ви људи – стајало је,
противречна сте бића, противречна.
Прва ноћ
У ноћи у којој сам рекао, пре него смо заспали,
да је волим и она ми је рекла да ме воли,
сањао сам како пуштам небом опитно сунце, писало је
о мени на првој страници неког америчког
књижевног часописа, долазили су ванземаљци
и човечанство је мене изабрало да им се обратим,
да прилепим шаку о сјајну шаку која је долазила,
са врата из центра брода устајао сам са земље лебдећи лако,
пловећи тихо преко вода у којима сам се огледао. Јутром,
када сам се будио, лишће јој дрхтало на леђима у
широким прозорима светлости. У ноћи у којој сам јој пре него
заспимо
рекао да је волим и она ми рекла
да ме воли, сањао сам сунце од зарђалог гвожђа
које никако да изађе из атмосфере, бугарске
новине са провинцијским скандалом штампане на лошој
хартији,
где је о мени писало нешто неугодно, космички
брод са чијег окна ме гледао
неки сумњиви, брадати гуру са очима као у Чарлса
Менсона, до којег сам се подигао, у лету, са земље тек
неколико метара, као у својим сновима о лету летео сам
уз штуцање, једва сам успевао да не паднем. Када се пробудих,
на њеним изгорелим леђима дрхтала је сенка лишћа.
Александријски сонети
I
Колико је тужно и лепо када се
човек диже изнад света (и могуће је,
да то никада не сазна), као мачка
полудела од сјаја ножа са зида.
Све сместа заборавља и наваљује,
као опарена, право на несташну
флеку светлости – а увек креће њушком
без и најмањег устручавања, увек
се баца на оно бљештавило које
у ствари ништа не значи, потпуно је
ништа и ничим јој, лудој, не помаже.
Насупрот, ако светла флека нестане ипак,
стоји крај зида и чека непокретна
да се врати, брковима треперећи.
II
Чини се да је свеопшти сан, чуо сам,
испричали су га и други, најмање
први део је исти, остало је до
сваког: у школи нам задају тест, као
и обично ништа нисам научио.
Страх ме је и стидим се, затим одједном
схватам да сам школу одавно завршио,
да сам одрастао и шта ми још могу.
Спуштам се на леђа и испружам ноге
на клупи, са жаљењем гледам колеге,
како су ситни и колико блесави,
ухваћени ко мува у мрежи зебње,
још не знате да смо рођени у смрти
и да су све наше бриге престале већ?
III
А била си толико одсутна док си
јутром прала лице, ниси приметила
да је липа из дворишта испружила
једну грану кроз прозорчић купатила
и стресла ти лепљиво семе у косу.
Оседело те радничко насеље о
којем су ти говорили у детињству
да већ мирише на упропашћен живот.
Некад торњеви малене руске цркве
чинили су ти се крхкима – хтела си
да их у шаци храниш коцкама хлеба,
шаргарепом. Имала си живо срце.
Твоје срце било је к’о киша јода
Изнад силног мноштва разбијених глава.
IV
Ја сам изашао из аута да пушим,
ти да сакупљаш бубамаре. Обоје
смо заспали крај пања, направили смо
два детета, једне године олуја
нам је однела кров. Друге нам године
до темеља изгоре летња кухиња.
Преживесмо тешке зиме, с лепљивим
снегом, који се није скидао с коже.
Облаци су завијали, и браду су
ми електризирали. Деца су расла,
али су нам погледи остали млади.
Бацио сам опушак, ти си унела
бубе у џеп. Онда смо пањ оставили
и вратили се свом путу, у свој ауто.
Јон Мурешан
Тунел
Седели смо за столом чекајући келнера.
И били смо тужни и замишљени,
јер смо знали да немамо још много од живота.
Кад, наша се слика урезала у зид према путу,
као да је нечији поглед, баш тада, хитно хтео
да нас види не трпећи одлагање, као кад би нам
дете тестерицом за резбарење усекло облик
у комад даске.
Затим се наша слика урезала у аутобус који је баш пролазио,
задржавајући га цео минут
док није прешла кроз њега.
Затим је наша слика пробила зграду преко пута,
пролазећи кроз ормане и столице
кроз децу и домаћице.
Седећи за столом и чекајући келнера наша је слика
прошла као тунел кроз планине на видику
и пробила слан ваздух над морем
и турски брод и рибу.
И попут стакленог тунела наша је слика пробила
пустињу.
И мати је осетила пробадање у грудима,
када је наша слика, седећи за столом и чекајући келнера,
прошла кроз њу
и наш је пас лајао,
и петао кукурикао на плоту,
прободен.
И полако, мрзовољно, наша је слика изрезала град,
и зид насупрот крчми и наша је слика
на нас кидисала,
без нас у себи.
Толико је лепо
Тамо горе, на брду, налази се црвени диван.
Крај црвеног дивана сто жутих застава лепрша на ветру.
Изнад лете велике птице, црне и неме.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
Крај црвеног дивана налази се дрвени сточић,
на сточићу је табак беле хартије и ваза са правим цвећем.
Још је ту и госпођа са дугом, зеленом хаљином.
Крај дрвеног сточића седи на столици од абаноса.
Има руке беле и веома хладне.
Белим и веома хладним рукама пише,
преписује великим штампаним словима једну песму Еминескуа.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
На другом брду ја спавам у трави, између шљива.
Уморна ми се глава одмара на белом јастуку.
Испод јастучета имам нож и секиру,
док спавам тако, сумњам да сам полудео.
Мој сан је око мене као ограда од бодљикаве жице,
да ниједна животиња и ниједан човек не могу доћи у мој сан.
Ниједан човек и ниједна животиња немају шта да траже
у сну другог човека и друге животиње који спавају између
шљива, у трави.
И толико је лепо као да сам јуче умро.
Све је лепо у свему.
У долини, у селу, ствари су нахерене и љуљају се
у знак поштовања према неком,
са једне и друге стране пута хиљаде птица певају
неуредну и нападну песму.
Спушта се вече. Сунце је црвено.
Нечија сенка, не знам чија, као чипка пада ми на лице.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
Кров
И шта је било да се каже, рекао сам ти у право време:
да је кров куће разбијен,
па ноћу са јастука гледам звезде,
а кад пада киша, пада и у наше тањире,
а кад је сунце, сунце је и у нашим тањирима.
Поправи кров! Молио сам те.
А сада га је ветар ишчупао
и кад је небо црно, црни се и наша кућа.
А кад је небо црвено и наша се кућа црвени,
па немамо своје унутра,
и немамо своје напољу.
Александар Стојковић
Пиета
улазим у саборну цркву
завлачим руке у џепове јакне и вадим патент
дижем се на врхове прстију хватам ексер за главу
и вучем полако
када осетим да је изашао брзо притискам прстом
(као што болничарке притискају
комад вате натопљен шпиритусом
на место из ког су тек извукле иглу)
тело пуно талога
пада на земљу
пођимо кући
наложио сам ватру
одморићеш се неколико сати
и ране ће у сну зарасти
Као зец у пољу
наша се очајања јављају из сна
на ивици шуме
ево животиња као изврнутих рукавица
како јуре испред пушчане цеви
шумар иде за њима
ту је да врхом цокула тек прекрије трагове
да поброји конце
умршене у грању дрвећа
остајем сам као зец у пољу
више се не осећам рањив
и тело се полако полако разгиба
као када заспиш на руци (преко руке?)
будиш се
и све се за неколико секунди враћа у нормално стање
Облик псето
крик се креће телом као мрља уља преко бистре воде
овога је пута моје срце проклијало у грудима
као кромпир заборављен на кухињском столу
на дну картонске кутије
ништа не могу да видим
осим тела које сваког часа мења боју
као расечена дуња заборављена на столу
вратио сам се равно одакле сам кренуо
изнова јутро почиње зашећереним медом
и трагом означеним на плочнику
за тело које се неће смрвити
о бетон
Наговештавање раја
пада киша
ватрени језици мичу се под кишобраном
излазим из себе и гледам вас
очима човека који је хранио пацове
а затим је усијао ведра на стомацима осуђених
толико је апстрактан појам осећај кривице
да бих могао ведра да напуним водом
и да останем међу вама
говорећи о патњи
Дан Коман
Мале ноћи
у последње време имали смо само мале ноћи
које не прекривају више од два – три човека и
које немају ни свежине ни мрака
пре би се рекло неку врсту клонулости
сан је у таквим ноћима велика, огромна бесмислица
јер се у таквом сну јавља умор и
из обичне плаве мушице претвара се у мртвог пса
који се неће померити са средине чела
гурали га ма колико
више од годину само смо такве ноћи имали
мале ноћи које нас једва-једва прекривају
да није мариних узвика мислим да бисмо полудели
а мариних је узвика дванаест у ноћи као што је ова
који не подижу галаму не звече и не пиште у празно
јер марини узвици не стижу из страха и несанице
пре свега из урођеног поштовања према кафи
и ми, ми више од годину дана дванаест пута у ноћи
скачемо на ноге и колико траје овај врисак без буке
без буке покрећемо луду игру фокс око креветића.
Љубавна песма
преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо плишани човечуљци
и мара долази између нас и облачи нас и чешља
и благо нас шаком удара по туру
долази мара и јашући пластичне патке
тера нас да пловимо у кафи
преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо снежана и седам патуљака
и долази мара између нас и
одшрафљује нам руке и
одшрафљује нам ноге и расклапа нам стомаке
вади трице и кучине и сву вату из нас
преко дана је да не може боље бити
само се ноћу пунимо месом
само ноћу док мара спава најзад се брзо
увлачимо испод јоргана
и у тишини ударамо једно о друго
као два пилећа батака
Јабуке са бисквитима
са маром сам крај прозора. леп зимски дан
веје и ми једемо рендане јабуке са бисквитима и
ништа не говоримо.
свако својом кашичицом
свако са својим зимским јутром пред собом.
понекад се зауставимо у јелу и
спљоштених носева лица приљепљеног уз прозор
стојимо тако без изговорене речи
и моје ми дисање полако загрева лице
и полако полако марино дисање
загрева цео парк.
Милун Костић
Сунце је грануло
Док џамбо џет британске компаније носи нашу групу из Лондона
у правцу Москве размишљам да ли ћу и какве промене затећи у
Русији после 24 године када сам први пут био. Наша група има 38
поклоника од којих: англиканаца 30, римокатолика 4 и право-
славних 4. Моја супруга Добрила иде по први пут а тако исто и
наши пријатељи Југослав и Вера Јанковић. Организатор овог пу-
товања је англикански свештеник, пореклом Рус Андреј Петрини
а духовни предводник је англикански епископ Роберт Лад.
Наш авион је кренуо из Лондона са закашњењем скоро од цео
сат. Ипак, безбедно смо се спустили на аеродром Домодједово у 4.
30 по подне. Први пут када сам посетио Русију спустили смо са на
аеродром Шереметјево где сам видео два радара који су носили
називе Тесла 1 и Тесла 2. Разлика у времену између Лондона и
Москве је 3 сата.
Већ сам на пасошкој и царинској контроли осетио велику раз-
лику у опхођењу службеника. Сад имам исти осећај као да улазим
у неку западноевропску земљу.
Формалности су брзо обављене и ми се скупљамо на аеродро-
му где нас чека наш водич Тамара, жена око педесетих година.
Она нам жели добродошлицу и каже да смо дошли на аеродом
чије име значи дедина кућа. Са стварима излазимо и укрцавамо
се у аутобус којим ћемо поћи ка Москви. Саобраћај је толико густ
да само пузимо. Ипак дивно је посматрати дрвеће поред пута а
нарочито брезе које својом елегантношћу и бојом привлаче по-
гледе. Понегде пролазимо и поред разних фирми а мало даље
виде се и руске даче. Тамара нам прича успут да би скратила вре-
ме да Москва има 12 милиона становника а да је саобраћај скоро
увек велики. Показује нам неке даче, како би их ми назвали ви-
кендице, и каже да ван градова имају многе даче које су људи пра-
вили да би породично излазили на одморе макар и најкраће и да
би одахнули од градске свакодневнице. Оне су се правиле и праве
углавном од дрвета кога у Русији има на претек. Понегде само,
вели она, има и нека озидана. У сваком случају дрвене су и здра-
вије од зиданих.
Већ је почињало вече када смо стигли до Даниловског хотела.
Хотел припада Даниловском манастиру а то је сада седиште
руског патријарха. Познао сам место јер смо 1988. године посети-
ли манстир у коме је била прослава хиљадугодишњице прима-
ња хришћанства. Нисам запамтио овај хотел. Очигледно да га је
држава касније подарила цркви а не у исто време када је вратила
манстир патријаршији.
Није ни потребно много времена да закључимо да хотел при-
пада цркви јер већ у широком фоајеу хотела је икона Св. Данила
московског пред којом гори кандило а на другој страни слика Њ.
Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила.
Манстир је постао активан и враћен цркви,како кажу, 1982.
године.
Сместили смо се и пошли на вечеру у други део хотела и на
другом спрату где су нас келнери љубазно послужили јелом и пи-
ћем да би после вечере нас неколко мало прошетаили и пошли
на починак.
Обилазак Москве
Тамара је стигла доста рано а и аутобус нас чека да кренемо у оби-
лазак Москве.
Док се провлачимо кроз саобраћај она нам прича о Москов-
ском кремљу наглашавајући да сваки град има свој кремљ а та реч
означава тврђаву. Каже да су прве тврђаве биле од дрвета али су
касније замењене зиданим тврђавама. Показује нам реку Москву
и у плану је да најпре идемо до универзитета Михаило Ломоно-
сов који има 35 хиљада студената и 5 хиљада предавача. Наш ауто-
бус стаје код парка који је испред огромне зграде универзитета на
једној узвишици одкле се види велики део Москве. Ту је и велики
московски стадион. Универзитет је једна од седам зграда које су
урађене у истом стилу по наређењу Стаљина и називају их 7 сестара.
Почетком 18 века овде се изучавала филозофија, медицина и
законодавство. Универзитет носи назив по научнику Михаилу
Василевичу Ломоносову који је био син сиромашног рибара а који
је још од ране младости показивао велику љубав према учењу и
када је мало поодрастао упутио се пешице у Москву на школо-
вање. Ту су запазили његову интелигенцију па су га, о трошку
државе, послали на усавршавање у иностранство. Његови нау-
чни доприноси су везани како за физику и математику тако и за
астрономију, хемију, геологију па чак и за књижевност. Није тада
ни слутио да ће Универзитет од 1940. године понети његово име.
Овде на овом узвишењу које се зове “Брапчије брдо” налази се ве-
ћина од 29 московских факултета.
Сликамо се на овом месту тако да се у пазадини јасно види
згрда факултета. Посећујемо продавнице сувенира где се продају
разне руске капе, шубаре, војне шапке, значке и други сувенири.
Свако купује понешто и враћамо се назад на аутобус да идемо у
Правцу Московског кремља.
Док се возимо Тамара нам предлаже да, иако није било у пла-
ну, да би било добро да видимо руски метро, подземну железницу.
Тако се заустављамо испред метроа Парк победе где излазимо из
аутобуса и изузетно дугим и врло добро осветељеним и покрет-
ним степеницама спуштамо се у утробу земље. Степенице су то-
лико дуге и дубоке да им се не види крај.
Када смо сишли у подземну станицу нисмо имали осећај да
се ради о железници јер цела станица личи на један изванредно
добро уређен музеј са лепим уметничким сликама и још лепшим
скулптурама. Московски метро се сматра једним од најлепших у
свету. Возови долазе, стају примају путнике и одлазе уз буку на-
рода који користи подземну железницу. Вероватно се и овде нај-
брже стиже до одредишта када путујете метроом. Задивљени ле-
потом и чистотом метроа идемо још три станице до Московског
Кремља где је наш аутобус отишао да нас чека. Нигде баш нигде не
видех ни један графит. Значи да народ има свест да ред и чистоћа
треба да се одрже. При изласку са станице Тамара нам показује
зграду Бољшог театра где су њих четири узели карте да сутра гле-
дају Дон Кихота. Ми остали се задовољавамо сликањем иако дос-
та далеко испрет Бољшог. Крећемо према Кремљу али је главни
прилаз затворен због неких вежби па пешице идемо около да би
дошли на Црвени трг, и Московски кремљ.
Тамара нам показује московски ГУМ (господарствени универ-
зални магазин) а то је огроман ланац продавница под једним кро-
вом. Уводи нас унутра, показује где све можемо да одемо на ручак,
где је банка и и даје нам вољно до после ручка да би пошли у по-
сету Тетрјаковској галерији.
Ручали смо где је ко стигао. Ручак је био диван и укусан али се
журимо да што више видимо. Два брачна пара пролазе мимо нас
младе и младожење који су дошли да се ту негде сликају тако да
их и ми фотографишемо.
Југослав, Вера, Добрила и ја журимо до храма Св. Василија
Блаженог. Ова величанствена грађевина доминира Црвеним
тргом. Испред на тргу су, привремено, постављене огромне три-
бине са хиљадама седишта где, како нам је казано, интернацио-
нални војни хорови приређују у 8 сати увече концерте у част две-
стоте годишњице победе над Наполеоном. Раније нам је Тамара
дала објашњење да храм Василија Блаженог није подигнут као
храм већ као споменик од цара Ивана Грозног у знак победе над
татрима у Казану а да је назив Василија Блаженог добио касније по
Василију који је био нека врста пророка и Христа ради јуродиви.
После смрти био је ту сахрањен и подигнута је капела на његовом
гробу која је ушла у састав споменика. Ту су била свакодневна бо-
гослужења на која је народ долазио па је тако и настао назив храм
Василија Блаженог. Неуобичајено прелепа кубета цркве потпуно
различитих боја и уметничка форма у дивној хармонији чине ову
грађевину, цркву најтајенственијом и можда најлепшом у целој
Русији. Слику храма Василија Блаженог наћићете на милионима
разгледница које туристи купују и шаљу широм света. Уметници
стално сликају цркву и своје радове нуде туристима.
Време брзо пролази и ускоро треба да се нађемо на заказаном
месту на Црвеном тргу и док једни друге ишчекујемо зиста ужи-
вамо да гледамо егзебиције и представе војске и народа на Црве-
ном тргу. Представе се изводе поводом двеста година победе над
Наполеоном. Мушки и женски у унифрмама различитих кроје-
ва и боја као и у обичним оделима а највише на коњима изводе
представе и показују неверујуће вештине Посматрамо те параде,
Јован Папић
Свети Сава – мој учитељ
Свети Сава је мој учитељ зато што мислим да не постоји Србин
који је тако много учинио за свој народ и цркву. Да би неко био
учитељ, он треба и делима да покаже то што говори. Такав је био
Свети Сава.
Свети Сава нас учи какав треба један Србин да буде. Духовно
му је било много важније од земаљског. На пример, још у детињ-
ству разликовао се од браће и другара.
Молитва и живот светитеља су га интересовали више од игре.
Он је оставио све што је имао на земљи: краљевство, богатство и
славу, да би свој живот посветио Богу. Због тога је Бог Саву про-
славио вечном славом.
Обично су родитељи пример деци. Свети Сава је био пример
својим родитељима, тако што су они пошли за њим и замонаши-
ли се. Својим примером показује како може да се служи своме
народу: вером, добрим делима, просвећивањем људи, подизањем
цркава и манастира, болница и школа.
Он је учио нас децу да поштујемо родитеље, да их слушамо, да
их не лажемо. Свети Сава није само децу учио, већ и одрасле, да
се и онипоштуЈу и помажу.
Учио је милосрђу тако што је био добар према другима. Јачи
треба да помажу слабијима, и богати сиромашнима.
Ширио је мир међу људима тако што је помирио оне који су се
свађали. Показао нам је да треба неговати пријатељство.
Свети Сава нас учи да је љубав најмоћнија, да треба волети, а
не мрзети.
Треба добро чинити, и добром се надати.
Треба да се има мера у свему, и у раду, и у храни.
Свети Сава нас учи да треба неговати породицу. Кад је поро-
дица здрава, здрав је народ.
Кад ја једнога дана будем имао своју децу (да Бог да), учићу их
поукама Светог Саве, јер су тако мој и родитељи учили мене и њи-
хови родитељи њих.
_______________
* Овај рад је освојио прву награду на конкурсу Српске школе при цркви
Сабор српских светитеља у Торонту и часописа “Људи говоре”
поводом Дана школе 2014.
Лазар Биорaц
Лелек двоглавог орла
Узлелекнусмо пред својом смрћу
И непролазном цичом зимом,
Прођосмо Голготу, белу и жуту кућу,
Што на несрећу слуте над прадедовином.
Изгинусмо повијени злом светлошћу
Милосрдних анђела, што руше дом
Отаца нам Немањића, све с радошћу.
Опсовасмо и скривисмо свима редом,
Што постојаност имају краћу,
А насрћу на нас са сваким одредом,
Док нам често глуме, по словенству, браћу,
Или каквим новим, крвничким обредом
Побратиме нас, па вуку по бешчашћу.
Запојасмо из ината белосветским нељудима,
Што од блата граде неке светковине нове,
Док су наше богомоље у облаку љутог дима;
Вековима пале српске манастире и храмове,
Пљују отров присојкиње по нама сужњима
Да нам неслогом веру, љубав и наду сломе
И поистовете нас, изгубљене, са псима и аветима.
Дигли смо се на устанке по сто пута,
Да бранимо част и три спојена прста
Од султана и нечасних злих регрута
Означених жигом кукастог крста
А међу собом тражисмо одувек Брута
Кривог због мржње и србобрста.
Не марим ништа, ако са бојишта будем пао
Бранећи народа нашег писмо, слободу и веру,
Само би било ми криво и по Господу жао
Ако на том мегдану превршимо закон и меру,
A загребе дубоке ране и туђе бразде двоглави орао…
Јер тада не бисмо били оно што јесмо по промисли
Ока свевидећег у чију славу дајемо главу и тело,
Већ бисмо се у своје чврсте и непробојне чауре стисли
И пред Сатаном снисходно спуштали бледо чело,
Изгледавши суморно и уморно као покисли,
Док нам главом звони наша смрт и последње опело.
Упокојени спокој
Дозивавши мир међ браћом у недоба,
Чувајући Јединога Безгрешног потомство
и молећи да га чују, бар из гроба
упокојило се, изнова, по Потопу васкрсло спокојство.
Живо су га покопали срамно
ко и свету љубав, веру и поштење,
међ укоровљено некропоље тамно,
где светлост се разбија о громадно стење.
Свет, данас, само je анархија крвопролића,
покојник се, каткад, и спомене,
а ми, нељуди, иструлиле душе бића,
постали смо људождери и ђавоље сене.
Грех већи нам је но у јудејских првосвештеника
и Искариотског Јуде, што издаде Учитеља
ког се и данас одричу и стиде се Његовог лика
и називају га, безверници, грешним уснама: “Дрводеља”.
У забораву су светитељи и борци,
за врлине слепи смо постали,
о врат су нам свима окачени прапорци
не би ли се у овој вечној тмини спознали.
Небом се крвав барјак свија,
а земљом ходе студене крви кољачи
и влада зла, нечист куртоазија
што ће нас, напослетку, све спалити на ломачи.
Али сви смо истоветни, зао нам је сој
и прљав траг наших корака,
зато се и упокојио спокој…
Нека му је земља лака!!!
Хлебар
Крхком руком пшеницу и раж сејем,
Растем и клијам небу под облак,
Гологлав и босоног сам, живим пасје
Зарад тела Божијег што светло је класје,
Хлеб седмокоран горак,
Не би л’ изградио нови Витлејем
Точак боденички окреће нејака ми рука орача,
Извор живота пресахао,
Док дажд ме гута и ватру на прсима пали
Делам што чинише вали,
Да Крушевац4 би још један нарастао
Ко над ватром бледа погача.
Падох уморан,
Моћ ми у пепелу оста,
Патих и делах сваки боговетни дан,
Не би ли ми душа била проста.
Јована Андрејевић
Епске формуле у песмама старца Милије
Један од Вукових певача ствараоца, изданак “динарског патри-
јархалитета”, старац Милија, свакако представља иноватора који
је у много чему променио епски модел јуначких песама. Овај ори-
гинални “чувар народне традиције”, који “није знао песме кази-
вати редом, до само певати”, Вуку у перо испевао је четири песме:
“Женидба Максима Црнојевића”, “Бановић Страхиња”, “Сестра
Леке капетана”, и “Гавран харамбаша и Лимо”, премда је то само
мали део Милијиног певачког опуса.
I. Улога и типови уводних општих формула
Међу основна обележја усмене народне песме, као кондензованог
облика колективног памћења, спада и чињеница да песма не може
да започне in medias res, јер говор у стиху није довољан доказ да
је аудиторијум уочио разлику између шума говорне ситуације и
увођења у један фиктивни свет епских личности. Певачу је “не-
опходно да песму најави како би добио додатни, по свој природи
редундантан, али високо функционалан сигнал око чијег пријема
и тумачења не може бити недоумице”.5 Будући да усмени говор
може и спонтано да пређе у епски десетерац (пошто овај асиме-
трични стих одговара говорном такту), улогу сигнала преузимају
опште уводне формуле, које се активирају у својству пребацива-
ча у једну имагинарну сферу колективне свести и зато је почетак
певања много критичнија тачка извођења него њен завршетак.
Формуле у својој непроменљивости представљају “општа места”
у свакој усменој творевини. Оне покрећу интеракцију између
народног уметника и публике, јер збирно чине својеврсни кôд
препознавања и скрећу пажњу слушалаца на збивања и ликове,
истовремено омогућавајући лакше извођење певачу. Уводне и
финалне формуле, с обзиром на то да су отворене само на једном
крају, лексички и синтаксички нису много флексибилне па их је
могуће груписати према типовима радње или ситуације која се
одређује овим оквирним формулама. Свака од поменуте четири
песме старца Милије започиње различитим типом уводне фор-
муле, па је илустративно приказати њихову поделу.
Ситуационе уводне формуле
Ситуационе формуле означавају свако стање или сваку радњу у
којој није битно кретање јунака или групе јунака, односно, савла-
ђивање простора. Овом типу припадало би Милијино упознавање
слушалаца са несвакидашњом личношћу Бановић Страхиње:
“Нетко бјеше Страхињићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.”
Иницијална формула по правилу носи више значења од финалне,
јер најављује јунака, простор и време догађања. Што је посебно
битно, из ње се ишчитава став певача о јунаку, а Милијин је и ви-
ше него јасан: за њега је Страхињић бан “нетко”, изузетан човек
какав се не рађа често и херој кога, у духу народне традиције, по-
реди са соколом. Описивањем места у којем столује јунак само
једним епитетом “малена” ове просторне одреднице кроз анади-
плозу, певач доводи у несразмеру порекло јунака и понављањем и
славу коју ће он пронети: Бањска је можда малена, али њен владар
не истиче се по томе колико је богата или велика област којом у-
правља, већ својим подвигом. Како би још једном нагласио изван-
редне особине свог јунака, старац Милија се и у финалној форму-
ли враћа на његов лик. Тако се јавља корелација између уводне и
финалне формуле, јер “уколико је сврха певања да се опише један
догађај и исприча једна прича, затварањем у прстен епска форма
се стеже, а границе текста доводе у кључну (саставну) позицију и
постају коначне, тј. добијају апсолутну вредност: сигнали за поче-
так и крај узајамно се потиру и низање се прекида”.7 Треба имати
на уму и да јунак надраста категорије времена и простора, јер је
динамичан ентитет који се премешта са једног места на друго и
пресудно утиче на конституисање сижеа епске песме.
Уводне формуле комуникације
Најфреквентнија формула комуникације свакако је вербална фор-
мула писања/слања књиге и управо она отвара Милијину песму о
јунацима “средњих времена” – “Гавран харамбаша и Лимо”:
“Књигу пише Гавран Харамбаша,
Књигу пише, на мезиле прати,
Прати књигу к мору дебеломе,
Побратиму харамбаши Лиму.”
У уводној формули, певач именује адресанта и адресата, али је ин-
дикативно то што се именица “књига” понавља чак три пута, чи-
ме се истиче важност поруке. Јавља се и дистинкција близу-дале-
ко, која се додатно наглашава описивањем мора као “дебелога”.
Када се изложи садржај књиге (писма), најчешће следи понављање,
односно, адресат доследно извршава ставку по ставку која се на-
води у поруци, међутим овде то није случај, будући да је Старац
Милија настојао да број употребљених општих места сведе на
најмању меру. Писање књиге јесте клише који је заступљен у ве-
ћини епских песама и јавља се подједнако и у уводним и у уну-
трашњим (медијалним) формулама: књигу пише и мајка Бановић
Страхиње и саопштава му трагедију која га је задесила, чак пет
књига разаслао је Иво Црнојевић када је прикупљао сватове, а на
крају и Максим пише свом несуђеном свекру, којем враћа не-љуб-
љену и немиловану кћер.
Уводна формула кретања уместо женидбене уводне формуле
“Женидба Максима Црнојевића” припада моделу популарне епске
теме “јуначка женидба са препрекама” иако нема карактеристич-
ну женидбену уводну формулу: “Кад се жени” или “Запросио”,
већ започиње са “Подиже се”, формулом која наглашава неко са-
владавање простора. Тек у четвртом стиху сазнаје се разлог зашто
се Црнојевић Иво запутио преко “мора сиња” и зашто носи “три
товара блага”. Помињу се Црнојевићи, па је простор већ одређен
– Црна Гора. Девојка је племенитог порекла, ћерка млетачког дуж-
да дакле проси се “на далеко” и поново се на почетку песме уоча-
ва релација близу–далеко, а “смештање тазбине преко мора учест-
вује у сигнализацији опасности надвијене над свадбеном повор-
ком”.8 Обично владар чија је ћерка запрошена одмах даје приста-
нак и тек касније се постављају услови, али у Милијиној варијанти
женидбе, просидба од почетка не тече глатко, јер: “Иво проси,
дужде се поноси” и тек кад је Иво благо похарчио (ово је једна од
Милијиних особених формула, коју често употребљава), добија
пристанак.
Временске уводне формуле
На почетку песме може стајати одредница времена када се одиграо
извесни догађај, али уводна формула Милијине песме “Сестра
Леке капетана”, премда одговара овом моделу, превазилази функ-
цију простог маркирања временских оквира. Она би могла да за-
почне и инвокацијом: “Боже мили! Чуда великога!”, јер заиста и
говори о чуду и то наглашава чак три пута:
“Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј’ видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.”