О хелијевом стаду и немом божјем стварању

(у потрази за Индијом)

Када су Аргонаути пролазили поред Сицилије носећи на броду
златно руно украдено од Ејета, краља Колхиде, увек спремни на
све ипак се нису дрзнули да дирну говеда из стада бога Хелија која
су тамо пасла. Краве су биле залог посвећеног савеза богова и људи
и чак ни овејани гусари нису падали у искушење да тај савез раз-
вргну. Сетио сам се овога док сам на прометном аутопуту који је
водио са истока на југ Индије посматрао стадо крава како лежи
на средини коловоза и колону возила која их без икаквог гнева и
негодовања пажљиво обилази. Гледао сам тај призор пола сата да
бих на крају схватио да ми не разумемо шта је слобода јер је њу
опрала ерозија површности и оданости привидима. Није ми било
тешко да закључим да се налазим не само у другом простору већ и
другом времену. Тај други свет слободе била је Индија.
Име Индија изведено је из Синдху (Инд), имена велике реке на
северозападу индијског потконтинента. У бајној староиндијској
књижевности она се назива Бхаратаварша (земља потомака мит-
ског краља Бхарате). Сачињена је од много државица неистород-
них народа са наизглед безброј несродних језика. Све су се оне,
за разлику од Европе, средином прошлог века за само неколико
година без отпора ујединиле препознајући заједничку духовну
припадност током хиљада година грађену усменим предањем вед-
ских ода, епова, митова, филозофских поука на санскрту. Најста-
рији трагови историје у Индији сежу до последњег међуледеног
доба (40.000-20.000) коме следи дуго раздобље успона цивилиза-
ције долине Инда откривеној на налазиштима Харапа и Мохенџо
Даро чији урбани развој почиње од 3000. године старе ере. Хара-
панска култура опада од 1700. године пне, а снажан упад народа
који говоре индоаријски променио је културни пејсаж североза-
пада Индије.
Настојећи да у једном одређењу обухвати такав недогледни
миленијумски ход индијске културе пруски филозоф Г. В. Ф. Хе-
гел као њено опште начело утврђује “карактер сањарског духа”.
“Сањарско јединство духа и природе”, каже он, “које доводи са
собом неизмерну буновност у свим облицима и односима, спо-
знали смо већ пре као принцип индијског духа.”20 То је њему,
будном царском филозофу, био довољан разлог да Индију, која је
створила дела неупоредиве лепоте и дубине, искључи из самосве-
сне повести.
Индија јесте сан, и то највећи који Европа одсањала. Од не-
запамћених времена до Васка да Гаме Европа је сањала Индију као
рог изобиља, она јој се причињавала као испуњење свих њених жеља.
Тај сан је приморао Колумба да открије Индију у Америци, јер се
Европљанима свуда причињавала Индија. Из тог сна се Европа
ни данас није пренула, јер се тако и зачело доба открића које она
слави као почетак свог успона. То ми је постало јасно у Ернакула-
му, месту где је први пут пристао Васко да Гама, да би и он поново,
по ко зна који пут, после египатских фараона, Александра Маке-
донског, римских цезара, и ко зна кога још открио Индију. Стари
римски новчићи нађени у Индији и изложени у Летњој палати у
овом месту, раскошној резиденцији махараџа из Кочија, сведоче
да су аргонаути Индију откривали безброј пута, а да су се на том
путу увек погубили. Аргонаути не би били то што јесу да нису
одмах кренули да уновче свој сан продајући неке зачине и 30.000 пу-
та скупље од набавне цене. Португалија, изгурана на ивицу Евро-
пе и замало утопљена у Атлантику, одмах је и неумитно поста-
ла светска сила када је Васко пронашао морски пут до Индије, што
Британика назива “новом ером у светској историји”. Додир Инди-
је је то учинио, он је довољан за “нову еру у светској историји” (ко-
га не треба мешати са склепаним “новим светским поретком”),
јер он као да може све да преобрази, чак и безнадежну светску исто-
рију, чак и Португалију, а на крају и мене, који нисам ни кренуо у
потрагу за зачинима живота и златним обећањима, већ сам се
само пустио низ пут злата и свиле слутећи да свако путовање
отворених очију у Индију открива још један скривени сан.

Разматрање индијске културе треба почети с Хегелом јер је био
“први модерни филозоф који је разматрао еволуцију света као це-
ловит историјски ток, и стога први филозоф културе, јер је кул-
тура битно одређење духовно уздигнуте свесности у историјском
значењу који је Хегел приписао термину ‘дух’, потом све више и
више замењиваном термином ‘култура’.” 21
Када мисли о Индији и њеној култури, Хегела брине што је у
сну “дух престао да буде за себе, насупрот другоме”, јер је за ње-
га Декартова догма одвојеног, осамостаљеног субјекта право и
једино тло филозофије и културе где се не може допустити да “у
сну индивидуум престаје знати за себе као овај индивидуум.” 22
Овакво Хегелово разумевање снова долази, с једне стране, из
француског рационализма, јер се Декарт у Медитацијама побо-
јао да у сну никада неће знати да је у сну,23 али више из британ-