О хелијевом стаду и немом божјем стварању

ких филмова снимљена је у јужној Калифорнији, и уколико сте у
Европи гледали палме како се њишу на ветру док испод крошњи
у белој лимузини промиче неко налик на Риту Хејворт, добили
бисте потпуно погрешан утисак о овој земљи. Да ли људи збиља
тако живе, питао сам се. Шта ли ће рећи за моје покварене зубе и
смешан акценат? Америка је била застрашујући рај.”36
Америка је једном речи трансценденталност која се уруши-
ла у емпирију застрашујућег раја. Она је имала прилику да буде
Индија, јер настала је из исте снолике игре супротности, али
дух о коме говори Хегел то није допустио. Ни Хегел, ни Америка,
ни Источно-индијска компанија нису успели да схвате да је сан
вреднији од опредмећене јаве јер док на јави живот увек нечему
тежи, у сну је он већ стигао. Индија је место где се завршавају
и отпочињу сва лутања јер је своју трансценденталну природу
изнела изван емпиријске пролазности нестишљивом енергијом
противречности, антиномија и амфиболијама које јава не може
да укроти. Индија је школа дисциплиновања живота и његовог
привођења сну, пут којим морају да прођу они који иду ка фило-
зофији. Без искуства Индије филозофија је, као што смо видели
код Хегела, осуђена само на своју историју. Као и живот сам.
Стога и данас, после свега што се десило, Индија остаје наш
сан који може да обухвати целу историју; она је сачувала нешто од
живота који је сан на јави. Индија и даље чува звуке које више не
можемо да чујемо и призоре које једино у сну можемо да видимо.
Огроман трг, препун ужурбаног саобраћаја људи и кола на чијој
средини леже краве које нико не тера већ их са пажњом и пошто-
вањем обилазе возачи, пешаци, рикше, сви. Или, те исте краве,
или неке друге, с почетка овог текста, које потпуно мирно леже на
средини аутопута неузнемирено посматрајући возила која успо-
равају док им се ближе и затим обилазе. Ти призори нас намах
уверавају да се налазимо усред сна, јер они су немогући у јави за-
точених “лудих крава”, функционалног живота претрпаног ства-
рима и неодложним пословима којима ништа не сме да стоји на
путу, који гази све пред собом да би испорука могла да буде брза
и тачна, пре свега испорука самог себе као робе.
“За мене заштита крава представља најчудеснији феномен у
људском развоју. Ту човек као да самог себе надмашује. Крава за
мене значи сав свет испод човека, свет који је настао постањем. С
кравом је човеку усађено у свест да је он једно са свим што живи.
Зашто је крава била одабрана да буде проглашена за свету, мени
је јасно. Крава је у Индији била најбољи пратилац човека. Она
га је многоструко даривала. Не само што је давала млеко, него је
тек она омогућила пољопривреду. Крава је живи симбол божан-
ске самилости ... Она је мати милиона индијских људи. Заштита
крава значи заштиту целокупног немог Божјег стварања ...” 37
Ових неколико Гандијевих речи можда најбоље изражавају
културну политику Индије – заштита целокупног немог Божјег
стварања. То је исцељујући сан Индије, толико пута откриван,
али никад откривен у својим безбројним неухватљивим видо-
вима, толико пута освајан, али никад освојен, јер сан који чува
“немо Божје стварање” се не може колонизовати, он увек измак-
не када пустимо гласни усклик победе, када нам се чини да га
имамо у руци, да поседујемо његов смисао, да разумемо његову
поруку. Немо Божје стварање, тамна материја друштвености,
музика и самогласници коју не можемо да чујемо, оно је што
опредељује слободу и успон неке заједнице. То најбоље схвата-
мо уз буку свињских епидемија, птичјег грипа, несталих живих
врста, опљачканих руда и незајажљивог загађења воде, земље и
ваздуха. Хегелов “дух” се данас урушио у бучну технологију која
гази преко немог Божјег стварања. Биљке, за које Хегел увиђа
да су суштина индијске религије, немилосрдно се патентирају
штитећи као нове оне производе који су вековима у употреби,
отимајући тако наслеђе настало сневањем небројених нарашта-
ја. Од незапамћених времена, на пример, знање о дрвету ним се
у Индији прикупљало, обнављало и преносило без икакве при-
мисли да би се икада могло присвојити, јер је припадало свима.
Иако се дрво ним од памтивека користи у ајурведској медицини,
данас америчке и јапанске корпорације биопиратски држе више
од 12 патената на производе изведене из њега. Сада становништво
Индије мора тим корпорацијама да плаћа право за коришћење
дрвета ним због њихових патентних права на “дух”, као што је
некад морало Источно-индијској компанији да плати коришћење
соли из Индијског океана. Колонизација патентима само је наста-
вак империјалне британске праксе почете забраном ајурведске
медицине, затирањем знања и затварањем клиника. Тиме није
било угрожено само природно и културно наслеђе, већ и одржа-
вање живота традиционалним лечењем, пре свега ајурведом која
је настала пре око 5000 година и коју данас, лечећи око 70% ста-
новништва, примењује око 600.000 ајурведских лекара и преко
милион практичара. Они махом лече из свог сна, листом уверени
да је управо пацијент помогао лекару у прошлом животу. Тако се
на још један начин прелама недогледни обзор постојања, много
неухватљивији него што можемо на јави да замислимо.
Поштовање крава које се као равноправни, може ли се рећи,
грађани свуда шетају и којима се признају једнака права као и
људима толико је различито од онога чему су изложене у шталама
“напредних” земаља. Оне у Индији нису погони за експлоатацију,
већ достојанствена јавна бића. Људи их прихватају као само раз-
личите по форми и за тренутак може да нам се учини да су оне
потпуно свесне свог положаја и да нису мање религиозне него људи.
Нама, оптерећеним аргонаутиком савладавања природе и другим
антропоцентричним илузијама, тешко је то да прихватимо и
налазимо се у потпуној неверици када у храмовима видимо слоно-
ве који обављају свештеничку дужност.
Можда је најузбудљивији тренутак на мом путу био када ми
је у храму у Мадураију, у дворани хиљаду стубова, пришао слон и
благословио ме полажући ми сурлу на главу. Погледали смо се у очи
и учинило ми се да смо осетили узајамну блискост, између нас се
срушила теорија еволуције, и осетио сам оно што нам се тако
ретко дешава у животу, тренутак непомућене радости. При-
сетио сам се да су у многим дневним културама животиње биле
свештена бића и да је када су прогнане из храмова почело и њихово
истребљење из света које је сада довело, статистички казано, да
једна врста заувек нестаје сваких 15 минута. Сусрет са слоном
узнемирио је неке на дно спуштене слојеве архетипског памћења и
подсетио шта смо заправо изгубили теоријом еволуције која жива
бића дели на "нижа" и "виша", ваљда да би кастински систем про-
ширила и на природу. Животиње су уосталом предвиделе цунами
и повукле се на време на сигурно, а људи тако горди на своје remote
sensing и остале технологије су се једноставно подавили.
И не само овај однос према животињама, и много другог
подсећа на неко златно доба када у древним временима слободних
крава бога Сунца хармонија, а не Аргонаути, мора да је владала
овим светом. У Индији су преживеле неке слике тог далеког време-
на, можда управо оне о стаду бога Хелија с почетка овог текста,
које се могу приметити кроз однос према природи, према живом
свету, према другим људима. Светлуцање тог златног времена
указује се не само у посвећеним ритуалима већ и на улици.
Волео сам да се возим њиховим градским аутобусима који
подсећају на давно изумрле саурусе, јер немају ни врата ни
стакла, јер им то једноставно није потребно, јер се чак и ту види
њихова отвореност према природи. Из отворених аутобуса чује
се често музика, а возачи ове далеке претке данашњих модела
возе са заразним апетитом, нестишљивим одушевљењем, као
да кроте митске немани, вртећи огромни управљач и стално
притискајући сирену тако да се чини да свом возилу удахњују
нешто од свог живота и да од металних лонаца праве жива бића.
Живи су и ауто и његов возач, стопљени у некаквом покрету који
је превазишао разлику живе и неживе материје. Колика разли-
ка од европског возача који је пуки продужетак машине, физич-
ки и психички. Делио сам седиште, боље речено клупицу са још
једним сапутником када је он изненада устао и почео да дозива
неког путника да и он седне јер овде има места. Збили смо се и
он је сео да би следећој станици он позвао путника који је ушао
да не стоји него да седне са нама. Места једва да је било, али се
зато унутрашњи простор невероватно проширио, а на лицима
мојих сапутника разливао се блаженство што су нешто успели
да учине за другог, што је њихова добра воља прихваћена и што
су тако ваљда поправили своју карму. Физички сам осетио осећај
среће који је зрачио из мојих сапутника и ту у магновењу схва-
тио да је тај аутобус постао храм, да се у њему дешавала оно
отајство преображаја због чега људи обично иду у цркву. На лицу
места превазиђено је ограничење простора и ми смо пливали у
некој атмосфери испуњености коју ваљда људи траже цео живот.
И ту се доживљај није завршио, јер се на следећој станици возач
окренуо, видео путника који стоји и најљубазнијим покретима
га позвао да седне поред њега на кутију за алат. У том тренутку
било је јасно да тај аутобус не вози тамо где је написано на његовој
табли. Он у ствари није ни морао да вози даље, ми смо већ били
стигли. Видео снимак тог возача и његовог аутобуса ми једна од
најдражих реликвија са овог пута. Гледам га увек као противо-
тров када на телевизији чујем позиве аргонаута да пожуримо јер
ћемо закаснити на неки имагинарни брод или воз. Како да зака-
сним када сам већ стигао?