О хелијевом стаду и немом божјем стварању

(кодираних, кратких исказа). Граматику је саставио по родном, а
не описном начелу: не описује појаве у језику одвојено и сваку
за себе, већ из гласова рађа слогове, потом корене, а онда наводи
промене глаголских облика и именских речи, затим облике (и
њихова значења) изводи из коренских слогова, да би потом више
облике извео из тих нижих, и коначно, дошао до сложеница које
дају могућност да се на безброј начина комбинују значења поједи-
них речи. Његова граматика, као и свака друга феноменологија,
води се начелом: увиђај оно што је различито, а не оно што је
слично. Ако је суштина различита, а облик сличан/исти, појаве
су различите. Обратно, ако је облик различит, а суштина иста, то
су исте појаве. Томе прилази и правило: шта се догађа на једном
месту у језику, догађа се свуда и отуда његова правила благогла-
сја, оно што би назвали гласовним променама, немају изузетке.
Судећи по Панинију, велики индијски мислиоци су и у сну ја-
сновиди, оштроумни и логични. Када се наша нормативна грама-
тика, настала “договорима”, упореди са индијском филозофијом
језика, згуснутим, “еуклидским” обликом мета-језика који као тро-
слојна аура обухвата оно што се изговара и записује, и Панини-
јевом граматиком, која језик описује и пописује, а не прописује,
схватамо на какву странпутицу су нас одвели и Декарт и Хегел
и револуционарно настројени просветитељи који су, верујући у
Разум, оштро оделили сан од јаве.
У Ченаију ме чека професор Шанмугам Субја, географ, који је
моје путовање начинио правим трагањем за средиштем индијског
света. Требало је да обиђем целу јужну Индију, а професор Субја је
знањем универзитетског професора исцртао стазу која је водила
управо линијама сила индијске културе које су снажно магнети-
сале унутарњом снагом и дубином духа. Сваки километар и сваки
тренутак били су брижљиво осмишљени и пут је из Ченаија во-
дио у Тиручирапали, потом у Мадураи, затим на крајњи јужни
рт потконтинента, а онда у Триванантапурам, Ернакулам и на
крају опет Мумбаи. Путовао сам готово без прекида, ноћи и дању,
променио сам сва превозна средства и прешао много хиљада кило-
метара. Растојања у Индији су велика и треба бити спреман да се
путује целе ноћи, да се из воза дође у хотел у пет сати ујутро и да
се одмах у осам полази даље на неко одредиште удаљено сто или
двеста километара. Слике индијске прошлости и садашњости
смењивале су се тако готово без прекида, праћене објашњењима
и живим описима мојих љубазних домаћина, који су ме сачеки-
вали у сваком новом месту. Сви они су потпуно познавали про-
шлост и садашњост својих места, а њихово образовање (сви су
били универзитетски професори) учинило је да не добијам само
обавештења, већ да ми буде дочарана срж индијске културе. И
док се чаробна природа, препуна мени непознатих биљака сме-
њивала са бескрајно сложеним споменицима старим три и чети-
ри хиљаде година ја сам стајао пред загонетком неисцрпне добре
воље мојих домаћина који су ми се потпуно посвећивали као да је
моја знатижеља најважнија ствар на овом свету. Професор Илан-
гован из Мадураија је до поноћи чекао воз самном иако га је жена
телефоном више пута звала. Професор Ганеш из Тиручирапалија
је у четири сата ујутро устао да ме из хотела одведе на аутобус,
професор Сукумар и његова породица два дана су лутали самном
до крајњег југа Индије. Професор Деван ме је испраћао на спавање
са корпом егзотичних сокова које никада раније нисам пио (у
ствари скоро да сам стално пио само сокове, јер је температура
била око 30 степени). За све време професор Субја је редовно теле-
фоном звао не само да види како сам него и да се захвали својим ко-
легама на њиховој љубазности. Треба ли да поменем да сам ретко
шта могао да платим, јер они једноставно то нису допуштали.
Човек се стварно морао упитати да ли то сања. Наравно да са-
њам, одговарао сам себи речима којима сам и почео текст, јер
Индија је сан. Европа је покушала да колонизује тај сан, као дете
које отвара телевизор да би у њему нашло мале људе које види
на екрану. У колонизованој Индији није, међутим, нашла патуљке
које је тражила, али је изгубила способност да сања, а одсуство
визије заменила протетиком телевизије. Европа је заправо све
открила осим себе.
Истини за вољу у једном врло срећном тренутку Филозофије по-
вести Хегел увиђа: “...Тако је Индија као тражена земља битан
елеменат целе повeсти”.30 Али истовремено и пропушта да схвати
да је коначна стварност Европе управо сан о Индији који својом
силином надвладава разум до кога је просвећеном Хегелу толико
стало. Од античких времена све до доба открића “Индија је сан,
највећи који је Европа одсањала. Од незапамћених времена до
Васка да Гаме Европа је сањала Индију као рог изобиља, она јој се
причињавала као испуњење свих жеља.”31 Она је и неухватљива
као сан познатих слика и несхватљивих призора, сећања и пред-
сказања, логичких следова и безумне маште.
А с друге стране, шта је индијски сан? Извесно је да то није
била Европа, јер махараџа из Кочија где се Васко да Гама искрцао
20. маја 1498. није уопште желео да разговара са њим и послао га
је одакле је дошао. Мора да му је био просто незанимљив. Васко
је могао само да оде са неколико отетих Индуса да би могао да се
боље спреми за следећи долазак.
Други пут је Васко кренуо у Индију за две године, али овај пут
као казнена експедиција, јер ништа није ишло глатко као Шпан-
цима у Јужној Америци, који су већ успели да поморе милионе Инди-
јанаца. Он је прво сачекао неки брод, око 400 путника, жене и де-
це бацио у море, посаду побио а брод запалио да покаже с ким Инди-
ја има посла и да се уплаши док још има времена. Потом је напао
владара Каликута, а да би показао колико је опасан и да мисли
озбиљно прво је по опробаном европском рецепту бомбардовао луку,
а потом масакрирао тридесетак рибара који су пришли његовим
бродовима да би трговали воћем и рибама.
И трећи пут се Васко вратио у Индију, али само да би у њој
умро, јер су, поред осталог, Индуси били бољи и у микробилошком
рату. Некако је све ишло против сценарија у “западној Индији”, где
су урођеници помрли од болести, посебно великих богиња, који су
Шпанци донели. Узгред речено сви освајачи Индије умиру од чудних
болести. Хегел од колере, Васко од куге, Александар од Бог зна чега.
Може се само замислити како су се осећали европски аргонау-
ти, који су после свега, ништа не урадивши осим узалудних зло-
чина, морали да се врате кући са празним срцима и бродом препу-
ном робе, јер су уместо милости владара, за злато које су понели
купили само зачине, и отпочели да се богате о чему су одувек са-
њали. Када кажемо европски или амерички сан, све је намах јас-
но, то се, мање или више, своди на супермаркет, материјално
благостање. А шта је индијски сан, скоро да и не можемо да пита-
мо, јер не знамо ни шта је Индија ни шта је сан.

Сваки покушај да се говори о неухватљивој индијској култури не-
посредно се суочава са амфиболијом. Како заиста непротивречно
описати земљу између врхова вечног леда Хималаја и Кашмира,
тропских џунгли и морских обала Канјакумари, пустиња Раџа-
стана и прашума на североистоку, земљу са 8000 градова где же-
лезница сваки дан превезе 30 милиона путника, где се говоре 22
главна језика поменута у уставу (од којих се ни један не проучава
у Београду), као и 1652 других језика и 22.000 дијалеката окупље-
них у 12 језичких породица које се служе са 24 различита писма,
коју насељавају безбројне хиљаде богова и богиња, као и 1210 ми-
лиона људи свих познатих етничких корена сврстаних у 3742
каста и подкасти окупљених у 4635 различитих заједница, и којих
је сваког дана још 30.000 више, где је 60% становништва млађе
од 25 година, у којој су настале четири велике религије, а за власт
се бори 85 великих политичких партија, где 94% становништва
запошљава само себе, чија музика има 72 лествице са исто толико
подлествица и у којој се кромпир припрема на преко 300 начина?
Када то имамо у виду не можемо а да не схватимо да сваки
став о Индији лако налази своју противречност. Како кажу сами
Индијци “шта год да кажеш о Индији, супротно је такође исти-
нито”. Рећи нешто о Индији није једноставно, јер у свакој од речи,
као и у свакој неизреченој мисли, вреба супротност, амфиболија,
бесконачност која се расцветава у противречностима. Од ове фи-
лозофске невоље ум се може избавити једино како је то већ, у слич-
ној недоумици, учинио Кант тражећи пред антиномијама чис-
тог ума прибежиште у трансценденталном појму ствари по себи.
Када Индија не би била ствар по себи, када стварност њене
културе не би била трансцендентална, она би се емпиријски уру-
шила у опреке које се налазе на сваком кораку и на сваком месту.
Окренутост индијске културе трансценденталним квалитетима
неминовно проистиче из непрекидног низа непремостивих су-