О хелијевом стаду и немом божјем стварању

ског емпиризма за који сан нема никакав однос према истини. У
Хегеловим мислима као да на сваком кораку провејава острвски
емпиризам који само овлаш успева да заодене својим спекула-
тивним жаргоном аутентичности. Како је Хегелу највише стало
до појединца који будан стоји “насупрот предметности” сасвим
природно је да индијска култура за њега оно божанско прави
“бизарним, нејасним и будаластим”. Да не остави места сумњи о
природи својих ставова додаје: “Индијци нису освајали према
вани, него су само увек били освајани... Енглези, или штавише
Источно-индијска компанија, господари су земље, јер то је нужна
судбина азијских земаља да буду подложне Европљанима...” 24
Читајући овакве Хегелове редове у Филозофији повести чита-
лац се убрзо замори од спекулативног пренемагања лоше прикри-
веног британског емпиризма. Хегел своје просуђивање о Индији
махом заснива на извештајима британских путописаца које по-
том самоуверено филозофски прерађује и тумачи. То не само
да отвара питања поузданости и других закључака Филозофије
повести већ нас ставља пред недоумице о општем односу бри-
танске и немачке културе. Чини се као да је немачка филозофи-
ја у свом класичном облику, иако узнета у тону и патосу, само
препричавање различитих често неуверљивих и непоузданих
британских теорија и извештаја. Истини за вољу, тако нешто
није ни могуће замислити код Канта, који је имао снаге да на-
спрам Хјумовог киничког емпиризма подигне трансцендентал-
ну зграду своје три критике, а још мање код Гетеа који је ускос
Њутну осмислио своју теорију боја, али Хегел већ јасно указује
на деклинацију и зависност немачке спекулативне филозофи-
је од британског искуственог материјала. Његов текст о Индији
стога врви површним увидима и лакомисленим закључцима што
је, у обрту који само случај може да направи, пред крај живота
схватио и сам. После читања Бхавадгите 1827. осетио се толико
превареним да је у наступу жеље за покајањем одлучио да изнова
напише Феноменологију духа. Он сасвим мења становиште о кул-
тури Индије: “Истанчаност циља својственог санкхја и јоги, а
посебно пут који води том циљу, у религијској форми откривен
је мишљењем и за мишљење у таквој мери да заслужује, изван
сваке сумње, да се назове филозофијом.”25 Међутим, претекла га
је смрт од колере 1831, тако да је Феноменологија духа, која на две
странице сажима индијску религију као “веровање у биљке и жи-
вотиње” остала да заувек сведочи о странпутицама Хегелове и
немачке филозофске мисли, као и о предрасудама које су се у
Европи шириле о Индији.
Ернакулам се налазио на крају мог децембарског пута по
Индији, а да сам дошао у земљу чуда знао сам већ на његовом
почетку када сам слетео у Мумбаи. Док сам у аеродромској згради
чекао на следећи авион који је требало да ме пребаци у велики град
Ченаи на супротној, источној обали, отворио сам Мумбаи Тајмс
од 2. децембра и на 15. страни наишао на вест потпуно немогућу
за европско поимање стварности. Учитељ Баба Рам Прасад Дас
наложио је ученицима да га живот спале. Они су то уз велико
поштовање према свом учитељу и учинили. У књигама сам читао
да су све до XIX века и у Европи људи спаљивани, али увек против
своје воље, на основу осуде ревносних католичких и протестант-
ских духовника. Било је додуше у потоњим временима и оних који
су то учинили својевољно, као на пример Јан Палах, који је проте-
стовао против совјетског упада у Чехословачку, или пре двадесе-
так година онај други Чех, коме нисам запамтио име јер није тако
добро рекламирано као Палахово, а који је протестовао против
уласка НАТО војске у исту земљу. Али спаљивање Баба Раме није
било плод инквизиторског насиља, нити је то било спаљивање
с политичком тезом, нити је то био протест против живота
или порука коју је некоме хтео да пошаље. Он то чак није урадио
ни у име какве религије, што нас оставља потпуно збуњеним. Из
текста се могло ипак закључити да је он то учинио да би показао
да је живот јачи од стихија, да он може да траје само ако га води
храброст и снага да се надиђе заводљива чулност и њена бескрајна
обећања слатког испуњења. Питање је заиста да ли је он умро
или смо то ми који се нисмо родили с храброшћу у срцу, и умиремо
сваки дан плашећи се свега осим препуштања страху.
Помињем ово јер је случај хтео да то буде мој први додир с
Индијом. Не желим наравно да препоручим овакав метод духовног
сазревања, али има нешто нелицемерно у том чину за који он није
очекивао да буде проглашен мучеником, беатификован, награђен,
признат, уписан у енциклопедију. Европа се нормално од тога
ужасава и воли да подсети како се и даље у северној Индији удови-
ца жртвује после смрти мужа, а још више да заборави да је током
противреформације добар део њеног женског становништва жив
спаљен у већу славу божју. А ни данашњој није далеко да бомбама
заспе читаве народе и спаљује градове и села. Можда је тај Индус
умро управо зато да Индија не би чинила исто што и Европа? И
није ли то нека врста хришћанства, жртвовања за опште добро,
које је из цркава – музеја померено усред живота? Овај догађај ми
је помогао да схватим да улазим у други свет који говори другим
језиком, који никада нећемо научити уколико седимо пред огледа-
лом и питамо га да ли смо ми најлепши на свету. Слобода у Индији
нема оне границе које су у Европи постављене и које не допуштају
да се осети пулс живота. Познати филозоф Карл Јасперс у огледу
Шта је Европа вели да је она принцип слободе. То је заиста лепо
и узвишено, једино што листајући књиге нисам успео да нађем
много оних којима је она дала слободу, а може се наћи леп број оних
којима је одузета. Једино ако Јасперс не би мислио да је Европа ос-
лободила Фокландска острва од Аргентинаца, а Косово од Срба.
У Филозофији повести Хегел ставља још једну тачку на своје
разумевање Индије тврдећи да се “морално стање Индијаца, као
што смо већ утврдили, показује као најпоквареније. У томе се
слажу сви Енглези”. И додаје коначни аргумент. “Честити човек,
каже неки Енглез, није ми познат међу њима.”26 На тај начин
ропски следећи британску колонијалну теорију у којој је Источно-
индијска компанија последња инстанца просуђивања моралне
стварности, Хегел са узвишице апсолутног духа пун сигурности
утврђује: “Лукавост и подмуклост основни је карактер Индија-
ца; понизно пузав и подао показује се победнику и господару, а
потпуно безобразан и окрутан према савладаном и подложном”27
Хитајући без даха да што пре дође до коначног остварења ап-
солутног духа и његовог устоличења у објављеној протестантској
религији и пруској држави Хегел нема довољно времена да са-
гледа индијско културно и мисаоно наслеђе које по сложености
и трајању многоструко превазилази европско. Та његова задиха-
ност и помањкање времена “пословног човека светског духа”, ка-
ко себе назива, дали су за право колонијалном дискурсу и још ви-
ше продубили јаз између европске и индијске културе.
“Више од стотину година Хегелов антикритички (тј. антикан-
товски) догматични Разум служио је, далеко изван свог академ-
ског поља и порекла, као успешно идеолошко оруђе наметања
евроцентричног става подржаног ауторитетом или друштвеним
и политичким снагама склоним дијалектичком притиску са ра-
зорним учинком по достојанство и само постојање свих култура
у свету.”28
Хегелу, кога је Декарт заплашио да ће заувек остати зачаран
сном ако не ослободи субјект свих граница, укључујући и морал-
не, ни једног тренутка не пада на памет да би свест о сну могла да
буде највиши облик културе. У његовом систему нема призива
ни алтернативе, и он не може да прихвати да би индијска култура
сна могла бити не само нешто мање, већ и нешто више од повести,
и да би у тој ризници колективно несвесног могао да се потражи
прави извор мисли и живота.
Насупрот ономе што би Хегел очекивао предање говори да је
Панини око V века старе ере своју Ashtadhyayi, граматику сан-
скрита у осам књига, “један од највећих споменика људске инте-
лигенције”29 одсањао у сну без снова. Неки кажу да је, у дубокој
медитацији, добија лично од бога Шиве, али то се заправо своди
на исто, јер Шива је лице сна. Да је Хегел могао да има увид у савр-
шенство Панинијеве граматике, његова Феноменологија би се још
коренитије изменила него после читања Бхагавадгите. У том сну
Панини је саставио граматику као феноменологију каква никада
пре ни после није створена: читав језик, све промене у њему и
све његове могућности описао је у непуних четири хиљаде сутри