О хелијевом стаду и немом божјем стварању

протности из којих она извире. Све оне у Индији настављају да
постоје, јер нико, било да је духовни или трезвени економски
пророк, не преже да их разреши и укине, већ их пушта да теку
да би се додирнуле, укрстиле негде у бесконачности, с ону страну
искуства.
Држећи у паузама путовања предавања на индијским универ-
зитетима као да сам се некако кретао између дневног, историјског
живота, у његовим непрегледним заплетима, и космичког, вечног и
непроменљивог. На тренутке ми се чинило да лебдим негде између
неба и земље, јаве и сна да бих полако схватао да је и индијска кул-
тура такође стално неухватљиво лебдење између земље и неба,
историје и космоса. То што се мени збивало, вођено некаквом “чуд-
ном руком смелог случаја”, била је индијска култура сама. Она је
жива јер има моћ да се догоди и да буде непосредно ту, да гура
живот, да га осунчава, да га охрабри да изађе пред лице неба. Није
се појављивала као нешто споља, као драгоцени музејски експонат,
далеки рефлекс, нешто наспрам; она је хрлила у сусрет, она је до-
лазила путем на коме је нестајало растојања и губили се неспора-
зуми толико драги историји и њеним утопијским перипетијама.
Та снага је и ујединила Индију. Безброј малих, често посвађа-
них краљевстава се стопило у целовито језгро фузионим енерги-
јом једне велике културе која непрекидно делује више од пет ми-
ленијума и која је учинила тај немогући чин једноставним. Она
се није ни најмање зачудила свом уједињењу – учинила је то одмах,
једним потезом, без одлагања и стењања тешког европског по-
рођаја. И то уједињење да би парадокс био већи припремио је упра-
во колонијални господар чија позната девиза је dieu et mon droit
или у преводу на латински divide et impera или на српски, само ја
и нико други. Индија је својим сублимним енергијама победила без-
обзирни енглески колонијализам који је успевао у претходним вре-
менима да истреби не само народе већ и читаве расе. Индија га се
ослободила надмоћном културом трпељивости која је неизбежно
укорењена подједнако на небу и на земљи.
Сећам се сцене из филма Ганди када satyāgrahi, ненасиљу одани
Индуси, прилазе у бескрајном реду енглеским војницима који их бе-
сомучно млате, а да не пруже и најмањи отпор. Падају ничице без
покушаја да се бране, само се слажу, симболично умиру стидећи се
својих мучитеља – чини се као да се метафорично спаљују попут
поменутог учитеља Баба Рама, који и сам вероватно није могао да
издржи стид због оног што свету чине трговци покушавајући да
га на олтару капитала жртвују злом духу потрошачког друшт-
ва. И тако Индија без и једног испаљеног метка, скоро без повише-
ног гласа, успева да победи највећу колонијалну силу тих времена.
Гандијева победа није историјска, јер историјске победе се задобијају
моткама и песницама, она је по свом смислу надисторијска, она је
нешто што ми тек треба да схватимо. Европа заиста покушава
да се уједини као што је Индија учинила 1947. године, али утисак
је да она у то уједињење улаже последњи атом своје енергије, да
се толико напрегла да га доврши да ће се распасти, док је Индија
чини се то урадила без напора, са некаквом лакоћом која сведочи
о њеној унутарњој снази. Ствар је једноставна, привлачне сила
много су Индији јаче о одбојних, много је више љубави у Индији и то
се једноставно покаже у великим, критичним тренуцима одлуке.
Наравно, убили су после Гандија, та рана је болна, али није неиз-
лечива јер нож не може да дохвати Вивекананду. Ганди не би могао
да изведе ослобођење да није знао шта је слобода. Главну припрему
ослобођења извео је Свами Вивекананда, учитељ, филозоф, рефор-
матор, који је објаснио шта је то слобода. Наш проблем заправо је
што се стално боримо за слободу, а не знамо шта је, нико нам то
није рекао, увек је доживљавамо негативно, као "слободу од". Зато
стално побеђујемо у борби за слободу, али уклето остајемо без
ње. Вивекананда је исказао смисао слободе, направио чврсто тло
на коме је Ганди могао без икаквог насиља да моћно оствари
ствар ослобођења. Главни покретач ослобођења је Вивеканада, и
том сагледавању види се сва разборитост индијске културе која
је му је на најјужнијој тачи своје територије, на острвцу које на
крајњем југу додирује Индијски потконтинент подигла величан-
ствени маузолеј.

Зато је у Индији ослобођење увек трансцендентално. Само земље
које су укротиле, умириле, потиснуле и избрисале своје против-
речности, у којима лажни пророци говоре о путевима без алтер-
натива, где је све јасно од сада па до краја света, могу да своје ре-
шења траже у емпиријском искуству и историјски дефинисаној
“реалности”. Али Индија, снажно врело супротности које стално
избија и избацује нове појаве и догађаје, историјско ослобођење
може да укорени само у религији. Не “економија”, “историја”, “на-
предак”, већ “појмови дхарма (нормативни поредак), карма (мо-
рални чин и учинак) и џати (каста) као начело друштвене слоје-
витости стога су темељ индијског друштва.32 И ту никакав нео-
либерално разводњени хегелијански “развој” не може ништа да
промени, макар своју представу играо и на даскама позоришта
‘Глоб ’.
Ослободиоци у Индији су религијски реформатори: Шанкара,
Вивекананда, Шри Ауробиндо..., а Ганди је њихов самосвесни из-
вођач радова на изградњи културе слободе довољно моћне да без
насиља порази империјални “Дух” умртвљених супротности. То
потпуно оспорава уврежено мнење на Западу да религија треба
да буде одвојена од секуларног живота и да друштвену теори-
ју могу да изнесу само просвећени филозофи Томас Хобс, Џон
Лок, Монтескје, Токвил и њима подобни секуларни мислиоци. И
Индија би могла да следи Хобса и Лока и да се заједно са њима
пита да ли су појединци у свом природном стању зли или добри,
али са таквим просветитељским детињаријама не би имала снагу
да покрене ослобађање, него би се губила у неслободи и секулар-
них и религијских установа које најуспешније експлоатишу не-
достатак слободе. У Индији има много мање недостатка слобо-
де него у Европи која је прегнула да у име историјског освајања
слободе одвоји цркву од државе, што можда и није лоше, али је
при томе са прљавом водом избацила и дете јер је истовремено
одвојила и религију од живота. Она је своје праве реформаторе
инквизиторски протеривала у другу стварност да би на тај начин
животу порекла ма какву трансценденталност.
Европа која трепери од ишчекивања будућности нема стр-
пљења да пусти да се супротности пресеку негде у бесконачности.
Бранећи се од трансценденталне културе Индије и у истој мери
страсно прижељкујући њено материјално богатство, немоћна да
се суочи са слободном игром супротности, бранећи се управо од
тога, просвећена Европа је замишљала утопије да би трансцен-
денталну стварност из садашњости прогнала у будућност где се
засигурно никада неће остварити. Она је замислила појам исто-
рије чији главни задатак јесте уљуљкивање у реално иманентно,
али заувек одложено разрешење противречности.
Индија је земља слободе, јер у њој на сваком кораку можете осе-
тити то давно заборављено стање и осећање. Не декларативне,
идеолошке, корпоративне слободе, Taste of Freedom са Winston ре-
кламе, или једнако преварно human rights из United Nations декла-
рација, већ слободног доживљаја света и живота. Зато у Индији
није тако интензивна трговина идеологијама слободе, најмање је
утопијских пројекција “идемо ка”, бескрајних историјских завара-
вања који вековима гуше Европу. У Индији уз све невоље осећате да
слободно дишете и да то чине и остали са вама – то је земља не-
спутаног дисања у којој можете да дођете до даха. Зато ми се као
професору културне антропологије допало када сам на јужном ру-
ту Индије видео велику туристичку рекламу: ослободите се исто-
рије, дођите. То показује да је и њима јасно која је главна бољка
Европе. Историја. Од тога смо овде болесни, а и лекови које узима-
мо за то воде нас, како каже Кјеркегор, у болест на смрт.
Европу забрињава и традиционална индијска подела друштва
на касте. Чини се да је то опречно слободи, да не допушта верти-
калну покретљивост. Подела на касте је наслеђена из претходних
миленија, она је део индијске културе. Нико не тврди да је то иде-
ално стање, али то је нелицемерна организација друштва, која је
једноставно призната, као што је лобирање у Америци. Оно што
код других политичких система производи невоље у Америци је ле-
гализовано и функционише не оштећујући превише систем. Слич-
но томе подела на касте, која латентно постоји у свим друшт-
вима, чак и оним која то дволично поричу дајући друштвеним
разликама друга имена, у Индији је интегрисани део културе који
чини да то друштво мање пати од демократске неурозе по којој
смо сви једнаки све док не покушамо да остваримо ту једнакост.
Отуда се Индија се не троши превише у неурози подељеног ја,
и има неупоредиво више енергије него било која друга земља. И то