Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Негован Рајић
Са доајенима српске дијаспоре
Људи говоре: Господине Рајићу, цео свој стваралачки, књижевни
век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју
стваралачку личност у дијаспори?
У емиграцији човек мора да улаже два пута већи напор да би
постигао оно што грађанин земље у којој је рођен постиже нор-
малним радом. То је можда још више наглашено за оне који у
изгнанству желе да се баве књижевношћу, и то не само због про-
блема језика.
Ја сам постао француски писац захваљујући једном револ-
ту и једној љубави. Југославију сам напустио илегално 1946. јер
сам се побунио противу света апсурда и насиља које је влада-
ло у земљи. Можда ми је то остало од мојих предака. Мој пра-
деда, свештеник Риста Поповић из Беле Реке на Златибору,
убијен је по налогу власти јер је бранио народна права, док је
мој деда по мајци, Живко Вулетић, водио, заједно са Светозаром
Милетићем, борбу за права Срба у Војводини.
По илегалном преласку границе, нашао сам се у Аустрији,
где сам почео други део мог живота од нуле. Нисам имао новца,
нисам владао ниједним страним језиком и, у извесном смислу,
нисам постојао јер нисам имао ни један документ. Вукао сам се
по затворима и логорима, избегличким и концентрационим,
да бих се најзад нашао у Паризу где сам намеравао да наставим
студије електротехнике, али сам у Француској прво морао да
прођем кроз пургаторијум радећи све могуће физичке послове
пре него што сам почео озбиљније да студирам.
Што се тиче љубави, ради се о оној коју сам осетио за фран-
цуски језик који ме је одушевио својом прецизношћу и својом
поезијом. Године 1957. почео сам да бележим на француском све
што ми је падало на памет. О политици сам размишљао више
као посматрач него као учесник. Највише сам био револтиран
штампом и телевизијом на Западу која је тада имала симпатије
за самозваног маршала. У мени је полако сазревала мисао да
помоћу писане речи изразим свој револт противу таквог стања.
Нисам имао илузија, знао сам да је то тежак пут. Ипак, 1978. у
Канади сам објавио прву књигу, “Људи кртице”, која је покушај
да се сагледа механизам тоталитарног друштва уопште. Сва то-
талитарна друштва почивају на симбиози људи жељних власти
и стручњака који су неопходни за функционисање државе али
који се држе пасивно у односу на политику и друштвене пробле-
ме. Изабрао сам књижевну форму а не социјални есеј из више
Негован Рајић
Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу
У то време мог живота, већ је било протекло више од годину
дана од оне ноћи у којој се воз лагано кретао преко металног
моста, коме су колико-толико извидали
ратне ране. У сплату челичних града, у заглушној буци пнеу-
матских чекића, стотине осуђеника радиле су под заслепљујућом
светлошћу рефлектора. Таласи велике реке светлуцали су, а на
тамном небу, стара је тврђава тихо пловила у вечност.
У тренутку када започиње ова прича, која то и није, већ сам
живео у главном граду те велике земље слободе и имао посао
што ме је наводио на размишљање. Радио сам на новом гробљу
у Сен-Жермен-ан-Леу. Сваки дан, устајао сам у пет ујутро да бих
утонуо у огромни кртичњак станице Лион и да бих изронио на
станици Сен-Лазар. Тамо бих хватао воз за предграђе. Тачно у
седам часова, воз би улазио у станицу, истресао свој товар ста-
новника предграђа што раде у велеграду, да би се одмах потом
напунио становницима града што раде у предграђу.
Често сам се питао зашто ти људи не замене станове или по-
слове како не би толико путовали, али њих као да никада није
мучило такво стање ствари и настављали су своје непрекидно
долажење и одлажење упропашћујући имовину железнице и,
посебно, своје здравље.
Што се мене тиче, то се питање није постављало. Нико не би
пристао да замени свој стан за моју собу у Улици Хектора Малоа
број 24, у бедном хотелу у којем се на степеништу мимоилази-
ло са дамама у зрелим годинама, нападно нашминканим, и са
господом што погледају крадомице. Не бих нашао ни некога ко
би прихватио мој посао који се састојао у одржавању гробова
за рачун куће ,,Пикар, наследник Пајоа, надгробни споменици
сваке врсте”. Но, нисам се жалио. Истину говорећи, посао није
био тако непријатан. Целог дана садио бих цвеће или чистио
надгробне споменике. Право полирање за имућне муштерије
и глачање воском за оне који себи нису могли да приуште
полирање. Главно је било да западне за око на Све свете или за
годишњу црну мису за ,,драгог покојника”.
Ето типа нехајних размишљања што су ми пролазила кроз
главу када би, тачно у седам часова и девет минута, воз кренуо,
а одоцнели путници скакали на папучицу вагона већ у покрету.
Воз би убрзавао. Обично бих успевао да седнем крај прозора и
започињао би најпријатнији део дана.
Прво би промицала железничка складишта, а потом, како се
воз кретао кроз дубоки усек, над нама би се надносиле велике
Слободан Дамњановић
Југословенски мислиоци и лутања српске мисли
Књига Ксеније Атанасијевић Југословенски мислиоци објављена
је на француском језику пре више од седам деценија, а још увек
није преведена на српски језик. А требало би! И то не само због
својих стурчних и педагошких квалитета којима несумњиво
располаже, већ пре свега зато што у себи садржи духовне
темеље југословенске идеје, југословенске државе, и огром-
ног, готово несхватљивог страдања српског народа повезаног
са њима. У историји, исто као и у људском животу, све се прво
дешава у свести или духу, па тек онда у стварности. Може се
рећи да је човек слика божија и по томе што пре људских дела и
њихових последица, долазе људски логоси. Једном речју, у књизи
Југословенски мислиоци, дати су духовни темељи југословенске
заблуде српског народа.
Осим као сведочанство српске заблуде, ову књигу можемо по-
сматрати и као несвесно сведочанство времена у коме је настала.
У њој се, на пример, на више места помиње “југословенска
раса” мада је јасно да се термин раса никако не може користити у
националном контексту. Југословенска раса не постоји исто као
што не постоји бугарска, српска, мађарска или белгијска раса.
Раса није нешто што се обележава етничким и политичким гра-
ницама. У социолошком смислу у коме су овај појам користи-
ли Артур де Гобино и Хјустон Стјуарт Чемберлен, раса је збир
телесних, душевних и духовних особина неке људске скупине.
Појам раса шири је од појма народ.
Због чега онда овај појам срећемо у једној неадекватној упо-
треби и то не само код Ксеније Атанасијевић већ и код многих
других јавних и политичких личности њеног доба? Одговор на
ово питање треба тражити у све већој политичкој и војној моћи
нацистичког Трећег Рајха и претње која је долазила са њом.
Употребљавати појам који је у Немачкој у четвртој деценији
прошлог века био Summum bonum и колективног и појединачног
живота, користити га, па макар и погрешно и неосновано било
је средство опстанка, политичка мимикрија која је настојала да
се прилагоди новонасталој ситуацији, у којој је једна деструк-
тивна светско-историјска снага већ свима ставила до знања да
ће се излити преко својих граница и у свој вртлог увући велики
део човечанства.
Као што смо рекли, Ксенија Атанасијевић у овоме није била
Зоран Ђурић
Зелено дрво тисе јерусалимске
Неколико избораних лица
пресађују зелено дрво Тисе Јерусалимске
Нико не устаје да им покаже пут
ни да им покаже брдо
Нико не устаје
да им покаже Кулу
ни Небо
Ништа им нико не показује
Као восак жути људи иду
Пред њима икона слепог Стефана
црвени змај на ветру
Овде ће подићи манастир
Земљо црвене Тисе
Овде небо мирише
на Јерусалим
Зоран Ђурић
Јутро над високим Дечанима
Мирише небо
Гори икона слепог Стефана
из траве
као црвени пупољак
Људи изборане коже
као восак жутих лица
пресађују зелено дрво
Као замотуљак
под мишком носе
јерусалимско дрво
Небо
над Високим Дечанима
у јутро
као сумрак
исто мирише
Капље земља
широко
капље
Зоран Ђурић
Грачаница
Киша у манастирском дворишту
ситна као ћирилично писмо
пада по нашим главама
У Грачаници скривамо наше мокре главе
испод Исусових руку и руку јеванђелиста
Јована Матеја Марка и Луке
Десет светих руку са зидова грачанице
Стотину светлих прстију пролазе нам кроз косу
Када се прекрстимо
на излазу
и пољубимо стари манастирски зид
Сунце понесе наше очи у небо
Сунце светлије за хиљаду глава
Борис Рашовић
Празнина
Киша се љубила с асфалтом
отварајући старе празнине
вјештачки попуњена стицајем околности
Одједном сам се осјетио празним
у немилосрдним чељустима мегаполиса
док отворени балкон зјапи
на путу пољупца кише и асфалта.
Борис Рашовић
Историја се понавља
Рат је почео смрћу.
А и како другачије да почне рат?
Пуцањ је прекинуо свадбу
а своју мисију Стари Сват.
Симболично, уистину симболично,
к’о и све у овој земљи симбола.
Све што је било јадно и безлично,
сада је складно у наношењу бола.
Све је постало саставни дио метода:
новине, телевизија, радио звуци…
Још само да се употријеби вода
у овој пропагандној муци.
Када се не ратује на фронту,
ратују музичари, пјесници и писци…
Ништа ново на хоризонту,
само старих ратова отисци.
Све бљешти од погрдних назива
у овој земљи – мајци ругања.
Титула најбољег псовача
највише се цијени и најбоље плаћа.
Нико не мари за смрт
јер циљ оправдава средство.
Човјек је постао на ријечима шкрт
А на дјелу звијер огризла у звјерству.
Не знам како ће завршити рат.
А можда нећу ни дознати.
Ако некада будем Стари Сват,
Историја ће се поновити.
Јадранка Марковић
Рађање свјетла
Да л’ сада?
У дане
Кад дивљи вјетар тамани свице,
док тужно куца уплакано срце
над хумком,
животом,
цвијећем што вене;
кад су заборављене златне успомене
и кад све тамни у бездану тишине?
Да. Сада.
Уз огњиште срца и јеку прошлости,
свирале прољећа, сунца и цвијећа
кидају сатруле плодове глупости,
а свјетлост изнутра нараста све већа,
уз коју ријеч,
осмјех пријатељски.