Језик и светлост

то јест: светом. Исто тако, човекову духовну историју (и тачку
охристовљене пуноће) можемо разматрати и уз помоћ феноме-
на светлости и то истозначно како смо покушали разумевањем
феномена језика, зато што то уистину јесте двоједан феномен
– двоједан феномен већ и зато што своје полазиште и своје упо-
риште универзализује кроз есхатолошко својство. Уразумевање
у Језику недвосмислено сведочи и потребу за Светошћу, јер
преображај бића које се уцелинило у симфонији метафоре
Језика јесте преображај који homo omnium-a узвисује божанској
светости. Изгубити свој почетак (“Искони бе Слово” – У почет-
ку бјеше Ријеч), свој смисао свекосмичког јединства значи из-
губити смисао светлосног, односно симфоничног. Суштина
светлости, наиме, надвладава ништавност, безнадежност, таму
значи, јер у светлости јесте суштина човекова (“Ја у свет дођох
као светлост” – Јн. 12,46).

Човек је “осуђен” на повоје језика и светлости и то
Двоједно представља његово духовно својство и његову
материјализовану феноменологију. Нормално, тек у вишој ре-
алности, охристовљеном језику, биће је могло да посведочи
такву персоналистичку феноменологију. Према томе, у метафо-
ри светлости човек спознаје своју почетнобесконачност и само
у тој метафори јовановски јасновидац разуме да је кроз Бого-
човека спознао сопствену боголикост и божанску светлост (“И
видјело се свијетли у тами и тама га не обузе” – Јн. 1,5).
Не ујаснити сопствени траг у светој Светлости не значи
ништа друго но изгубити траг о природи светог. Управо зато
метафора Двоједног показује да човек, из аспекта слободе, може
одрећи упућеност на својство Језика и својство Светлости али
не може избором своје воље негирати нити поништити својства
Језика или својства Светлости. Човеково право на слободу, или
на заблуду, једнако је његовом искуству или његовој духовној
разједињености. Вољност да се сопство не ујашњава у Свет-
лости ако и не представља ограниченост у Тами представља
искушење нехармоничности, што, у ствари, значи да човеков
смислени, саборни, почетнобесконачни и симфонијски траг
постоји једино у духовном језику и светлости. Међутим, траг
свести о егзистенцијалном, есенцијалном и трансцендентном
(свет, светлост, светост) који јесте траг о природи светог јесте и
траг о природи човека без кога не би била уцелињена васељенско-
космолошка симфонија. Тим пре, охристовљени језик јесте све-
дочанство теоантрополошког феномена који коегзистира у тајни:
“Ја у свет дођох као светлост” (Јн. 12,46) јер “У почетку бјеше Ријеч”
(Јн. 1,1) – “И Ријеч постаде тијело” (Јн. 1,14). Ergo, у метафори све-
тости јесте жижна равнотежна тачка човекова према свесушти-
ни, истина коначног ујашњења у бесконачном.
Сведочанство о разумевању двоједног феномена (важности
језика као откровења и метафоре светлости као искуства језика
о бићевитој почетнобесконачности) потврђује и Литургијска