Језик и светлост

Поставља се, с правом, питање о тачности преведене библијске
синтагме, о значењској тачности реченичке трансмисије у друге
језике, па тако и у српски, као што се поставља питање да ли је,
са становишта традиционалног осећања језика, библијски стих
на прави начин одразио божанску Истину и у српској варијанти.
И више од тога: да ли се, на значењском плану, изгубило ишта од
свести о Језику као датости, то јест о Језику Слову Логосу. Датост
којом почиње смисао охристовљеног бића јесте и почетак не
само Истине и Хармоније већ и стварносни почетак језика (“У
почетку би Логос”) пошто језик значи теоантрополошку моћ
која се на различите начине, и на различитим местима, налази
у Светом Писму: “Ја сам хлеб живота; који мени долази, неће
огладнети, и који верује у мене, неће никад ожеднети” (Јн. 6,35;
6,51). Садржи ли, онда, доиста први стих Јеванђеља по Јовану тај
кључни теоантрополошки смисао и да ли у преносу на српски
језик Логос може бити садржан у тајни Речи?
Ако доследно разматрамо Логос Божији у равни тајне језика
(што значи да не једначимо Језик са Апсолутом, Трансценден-
том већ га уочавамо као једну од датости Логоса, дакле као Језик
Слово Логос) онда не видимо да се одступило од теоантропо-
лошког смисла одређењем: “У почетку бјеше Ријеч” (Јн. 1,1). И
даље, ако јеванђелист Јован назива друго божанско лице, Исуса
Христа, у свом прологу као Логос (у нас: Реч) – може ли ова грчка
реч бити “синонимно” замењена Словом (Речју)? Апсолутно –
јер као што човек “у својој речи изриче и објављује своју мисао
и вољу, тако Бог Отац, рађајући пре свију векова Сина, изриче и
мислено образује у њему целу своју суштину. Син је његова Реч,
најсавршенији и најпотпунији израз Његове божанске мисли и
воље” (Свето Еванђеље – српски превод, Roma, 1947).
Разуме се, феномен хришћанске филозофије, као духовне
надградње, уочава тек оно биће које се изглобило из сопствене
духовне историје, а изглобило се зато што за своје полазиште
и за своје упориште не налази више ону резолутно уверљиву и
свеоспокојавајућу наду у задобијеној духовној традицији. Такође
(изузмемо ли случајеве прагматске, милитантне или политичке
намене охристовљавања) и у периодима духовног хијатуса или
духовне кризе – када биће живи у духовној неравнотежи која га
оптерећује или када недуховно живи сопствену традиционал-
ну укорењеност – може доћи, и долази, искушењем феномена
хришћанске филозофије, до духовне надградње. Али, управо
охристовљени језик човеку, који је удаљио светост земље и све-
тост космоса или који је изгубио миметичку духовну вертикалу,
изнова и премоћно враћа његово духовно јединство. Језиком који
мири светост земље и светост космоса, ухристовљеним језиком,
човек изнова доживљава да постоји као substantiа spiritualis, али
овога пута свеуверљиво. У језику, човек који се удаљио из свете
целине, налази стожерну духовну тачку – и језиком који јесте
substantia spiritualis он се враћа примарној идентификацији,