Језик и светлост

“светлости што се наиласком ноћи одељује”) да се, имамо ли по-
требу за уразумевањем, обраћамо “светлости којој ни почетак
не почиње ни крај не ишчезава”.
Такав однос према језику светлости, према светом језику
и светости језика, наставиће да живи у српској културној
традицији, па се зато не треба чудити запису о књизи (на хи-
ландарском Псалтиру, из 1682) који гласи: “Ко је узме или дâ и из
порте на поље изнесе, било да је поп, или чатац, или монах, или
прост лаик, такав да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и
од Пречисте Богородице и од свих светих 318 богоносних отаца
и од светих ктитора наших Симеона и светитеља Саве”.
Следствено јовановској метафизици, српска духовна
традиција и теистичка језичка синхронија (као уосталом и
свака друга православна култура) увек су самерљиве и могуће
одгонетљиве у двоједном феномену, феномену Светлости/Речи
– јер то јесте сфера ологосности и сфера изворне хришћанске
филозофије. И без обзира што се својства светлости и језика
у нашој психофизичкој конституцији дешавају кроз слободу
онога који је искушава али и који јесте искушеник – ова својства
светлости и језика увек налазе своју стожерну тачку у саборном,
симфонијском начелу.
Откровење светости Светлости, светости Речи јесте највиша
човекова одредница, јер разумевањем Светлости/Логоса/Речи
биће ујашњава сопствени смисао и тајну есхатолошког својства.
Без оваквог теоантрополошког искуства ни стари словенски
језик не би преиспитао сопствену мистерију, не би задобио ква-
литете осаборности и охристовљености, па би тако, непремо-
стив у филозофији спекулирања и очајања, био сиромашнији
за “разумословије” (дијалектику), затим за “словомудрије”
(филозофију), “наравнословије” (физику), “случајословије” (ка-
зуистику) или “умословије” (логику). И зато, нимало случајно,
у историји духа који се ологосио, осаборио, ухристовио остаје
важећим траг о Слову, о Светлости – односно Речи, о Почетку то
јест о Бесконачности. Јасно је, онда, зашто се о теоантрополошкој
суштини не може говорити мимо бити двоједног феномена: фе-
номена Светлости односно феномена Језика којим егзистенција
не постоји одређена тачком на почетку и омеђена тачком на
крају – већ постоји као тачка самоујашњења, пројавна у свом
почетку/изласку у Смисао, и као тачка самоујашњења започето-
бесконачна и у свом крају/изласку у Свесмисао.