Језик и светлост

композиција – фрескопис светих отаца свеправославне цркве
– у олтарском простору Богородичине цркве у Студеници. Пра-
вилно растумачење Двоједне тајне Језика и Светлости било је
пресудно што ће светогорски тиховатељ (принц па монах),
Свети Сава, одредити тако високо место св. Кирилу, место у
Литургијској композицији, потврђујући на тај начин да је ре-
форматор словенског писма (Константин – Кирило – Ћирило),
преводећи Библију са грчког на словенски језик, заправо
омогућио филозофску и онтолошку саборност коју слободан
човеков дух није могао открити мимо охристовљеног језика.

Принцип симфоничности (који упозорљиво ујашњавају
јеванђелски стихови: “У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у
Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је кроз
њу постало, и без ње ништа није постало што је постало. У њој
бјеше живот, и живот бјеше видјело људима”), једном “објављен”
у духовном сабирању српског језика, постаће истовремено кон-
станта искуства, искушења и памћења српског језика. Зато је и
осећање светости језика неодвојиво од симфоничне традиције
и хришћанске филозофије свејединства. Утолико је и биће,
спознајом о себи као производу уједињења двеју природа: при-
роде душе и природе тела (св. Јован Дамаскин), надишло соп-
ствени страх о својој могућој пролазној, трагичној и финалној
егзистенцији у беспочетотрајној тајни космоса – као што је и
биће језика, разумевањем јовановске филозофије, наставило са
тумачењем језика као појавног Свесмила.
Језик увек има значење, за ухристовљено биће, почетнобе-
сконачне егзистенције – јер у почетку беше Реч и јер је та Реч
постала тело, и јер том Речју уразумевамо суштину есхатолош-
ке филозофије. Штавише, човек “обдарен духовним осећањима”
управо језиком као Истином потврђује сопствену почетно-
бесконачност, као што знањем о Логосу, Речи, Светлости
утврђује и сопствену обоженост. Када Доментијан (у “Животу
св. Саве”, 1253) изричито напомиње да не говори о “светлости
што на истоку исходи и на западу заходи… и коју заједно са
животињама видимо” – он у ствари одређује своје становиште
о човеку пројавном искључиво кроз Логос, кроз свету Светлост,
кроз свету Реч у којој се разјашњава човеков почетак (јер “У по-
четку бјеше ријеч”) и човекова почетнобесконачност (јер “Ријеч
постаде тијело”). Управо зато што у почетку беше Логос, Слово,
Светлост – Доментијан нас упозорава (јер се не садржавамо у