Језик и светлост

Реч, Логос и та “Ријеч (Логос) постаде тијело” (Јн. 1, 14). И зато,
ово метафизичко начело надилази онтолошку заблуду која
живот, као појавну егзистенцију, види са тачком на почетку и
са тачком на крају. Извесно, на трагу почетка који јесте Реч, који
јесте Светлост, почетка који јесте Логос, човек открива есхато-
лошко својство односно сопствену почетнобесконачност.
Захваљујући охристовљеном језику персоналистичко иску-
ство постоји као хармонијско искуство, пошто су Христом бо-
жанска и људска природа сједињене (“И буду двоје једно тијело”
– Мк. 10,8). Међутим, Логос постаде тело не губећи ништа од своје
суштине, од божанског, од логосног и то је разлог што Богочовек
васкрсава својом логосном природом, јер се Логос није претво-
рио, није усабрао, у тело. Христовим распећем, наиме, страдало
је само тело Логоса, или још конкретније: оно што показује чо-
вечанску вољу.
Разумевајући пуноћу духовне мистерије, поседујући истин-
ско осећање ухристовљења, персоналистичко искуство се уз
помоћ светости језика и саујединило, са Истином, Свесмислом
тако што преображена мисаона супстанција (res cogitans) јесте и
свепостојећа супстанција (res extensa). Нормално, без догођеног
феномена (када се божанско, логосно очовечило иако постојано,
и ако јесте и било је, у почетку као Логос) човекова егзистенција
не би могла постојати као озбиљена егзистенција, као што без
охристовљеног језика не би била остварена пуноћа Свејединства.
Али, зашто су се Мудрост и Истина појмовно и стварно сведо-
годиле, зашто су божанска и људска природа сједињене, одно-
сно зашто Богочовек, Оваплоћени Логос, уистину за биће значи
тајанствени преображај?
Божанско, логосно се очовечило (са свим својствима Логоса што
значи да Логос Божији, својство божанског, јесте непроменљив)
– али се божанско очовечило да би се човек обожио, а то значи
још у Почетку (тајни) који јесте и Логос/Реч/Светлост/Осећање/
Свесмисао/Љубав. Симфоничношћу, Осећањем, Љубављу се Бог
очовечио кроз Богочовека Христа и зато Христос јесте у телу,
али није изван Бога Логоса. То и јесте разлог што човек не само
да верује измученом Богочовеку до сједињења, који страда по
човечанској природи, већ осећа – из љубави – верује измученом
човеку до сједињења, који васкрсава по божанској природи. Тај
смисао тајанствености и смисао тајанствености сопства биће
открива захваљујући језику, Речи која је на почетку јер “смрт и
живот у власти су језику” (Приче Сол. 18,21).